„Не судите, да вам се не суди“ (Мт. 7, 1)

*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 10. јула 2025. године.

„Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају“ (Еф. 4: 29). Злословље је проклињање другог човека, то је велики грех који води човека на стрампутицу са које се тешко враћа на прави пут. Грех осуђивања и клеветања доводи до мржње и одводи од љубави. А мржња је најмучније страдање, она је сурова болест душе. Човек који је испуњен самољубљем, гордошћу, сујетом и љубомором, увек као по аутоматизму говори зле речи о другом човеку, осуђује га и настоји да га свим силама оклевета и понизи, како би себе истакао, а своју сујету и гордост нахранио. О погубности греха осуђивања и клеветања подсећа нас и свето Јеванђеље: „Не судите, да вам се не суди“ (Мт. 7, 1); „А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда“ (Мт. 12, 36); „А ако ли ко каже брату своме будало биће крив у паклу огњеному“ (Мт. 5, 22).

Богоносни светитељ Јован Златоуст, подсећа нас да је усрдна молитва за човека супротност клеветању, оговарању и осуђивању: „Немој се бојати да се молиш за безбожнике – и Бог то жели. Бој се само да проклињеш друге, јер Он то не жели. А ако је нужно молити се за безбожнике, онда је очигледно дозвољено и за јеретике, јер за све људе треба да се молимо, а не да их прогонимо. То је и из другога разлога достојно чинити – из тога што са њима делимо исту природу. Осим тога, Бог одобрава и благонаклоно прима нашу узајамну љубав и добродушност“ (Свети Јован Златоуст, Омилије на Прву посланицу Тимотеју, 2, 4).

Када смо загледани у Христа и када је наша мера живота Јеванђеље, тада наша реч долази из срца. Са друге стране, када смо удаљени од благодатног извора и заједнице са Господом, тада зла, лукава и подмукла реч постаје изражавање поквареног срца чији отров је раван змијском отрову. Грех злословља је погубан и страшан, јер душа онога који је постао роб овога греха не може бити са Христом, она је супротна Царству Божјем, као што је тама супротна светлости, болест – здрављу, злоба – скрушености. „Јер шта има праведно са безакоњем или какву заједницу има светлост са тамом?“ (2 Кор. 6, 14).

У житијима великог броја светих угодника Божјих налазимо да су и они били клеветани. Свети Григорије Богослов и Свети Јован Златоуст, били су протерани јер су их зли, горди и сујетни људи оговарали и клеветали. Светог Григорија су окривили да је незаконито заузео Константинопољску катедру, иако је управо он својим проповедањем вратио православним хришћанима град који се налазио у рукама аријанских јеретика. У житију преподобног Макарија великог налазимо сведочанство да је и он био жртва љубоморе, клевета и лажи. Овог великог подвижника су окривили да је он, наводно, силовао једну девојку и да је она притом затруднела. Преподобни Макарије је поднео ово срамоћење, био је пребијен, у селу су о њему ружно говорили, одбацивали су га и исмејавали. Он је био принуђен да издржава ту девојку до самог порођаја, када је она претрпела страшне муке и признала да светитељ није крив и да је неправедно оклеветан.

Преподобни Максим исповедник је поучавао о важности молитве за клеветнике и за све оне који имају било који вид злобе, сујете и љубоморе према другом човеку. Поменути светитељ саветује: „Онолико колико се будеш молио за оне који тебе клевећу и настоје да на сваки начин упрљају твој образ и чиститу срца, толико ће им и Бог откривати истину о теби“. Ове духоносне речи указују да злословље и клевета пре или касније показују своју испразност и неоснованост, те да онај ко је настрадао због клевете, лажи, осуђивања, љубоморе, тојест злословља, иде Христовим путем, постаје духовно снажан и прима венац од Господа. Ако на то гледамо духовним очима то ћемо прихватити и примити у срце као благослов, а ако будемо то гледали очима пролазног живота, то ће нам деловати као лудост.

„Добар човек из добре ризнице износи добро, а зао човек из зле ризнице износи зло“ (Мт. 12, 35), ове речи јасно сведоче да осуђивање, сплеткарење и свесно наношење зла другоме човеку, показује прљавштину душе онога који је роб поменутих грехова. Ово можемо поткрепити и речима Светог владике Николаја охридског, жичког и лелићког, који пастирски и са очинском љубављу поучава: „Како се разликује праведни човек од грешног? Праведник, ако види људе који су се некуда запутили, у срцу свом мисли: добри хришћани иду у храм Божји да се помоле. А човек, који је навикао да злослови, видећи те исте људе мисли: то су вероватно разбојници, иду некога да опљачкају“. Нажалост, речи Светог владике Николаја су (пре)често и наша реалност када олако доносимо своје мишљење и свој суд о другоме човеку, заборављајући да суд припада само Богу, а да нама припада одазивање на позив Божји да љубимо једни друге како бисмо у лицу другога човека угледали лик Божји. Лицемеран човек је неспособан и неспреман да своје лице и своје биће, пружи и окрене свецело и безрезервно, ка лицу другог човека, већ га осуђује, клевета наносећи му неправду која неретко и води ка распећу и страдању човека.

Ава Доротеј, велики наставник духовног живота, поучава да лаж није само и једино изговорена неистина, и да се, осим у речи, може лагати и мишљу, али и животом. Из свега наведеног произилази истина да је склоност оговарања и лажног сведочења на наше ближње у њиховом одсуству, најочигледнија пројава лицемерја, не само у ово наше време већ и у сва времена. Човек који гази лик Божји у ономе кога клевеће, увек је скучен и тескобан, затворен у сопственом малом свету самообмане; то је човек за кога апостол Павле каже: „Вама није тесно у нама, него вам је тесно у срцима вашим“ (2Кор. 6, 12).

И ово наше време није поштеђено лицемерја, осуђивања, оговарања и наношења различитих видова злобе према дугоме човеку. Недавно сам од једног духовника чуо мудру реч: „Човек који ради и труди се, он по људској слабости и греши, али човек који је испуњен лењошћу и немарношћу, његов ум и срце запоседа ђаво, и он испуњен завишћу, љубомором, и сујетом, свим силама настоји да саплете и спута оног човека који се без престанка труди да речју, делом и неуморним радом, оправда поверење које му је указано, бивајући свестан да је сваки поштен и жртвом испуњен рад једнак молитви“.

Лажљива уста и живот лицемеран огледало су унутрашње помрачености човекове, јер уста увек говоре „од сувишка срца.“ Сваки хришћанин је као члан Цркве и као припадник царског свештенства, призван да својим животом, али и својственим му даровима служи Цркви. Нажалост, сведоци смо да и нашем времену наилазимо на примере када хришћани једни друге саплићу настојећи да спутају свога брата са пута којим постојано ходи. Ако је неко у нечему успешан и добар, он постаје мета неправедних и неоснованих напада. Онај који осуђује, оговара и клевеће брата свога, треба бити свестан да се сопствени идентитет никада не гради на понижавању, клевњтању и негирању личности другога, а нарочито не на прљању лица другог. Господ нас учи и позива да је други (сваки човек) темељ на коме градимо свој прави идентитет.

Људска реч је светиња, али, реч је изазов и одговорност. Не опомиње ли нас Господ да ћемо за сваку изговорену реч дати одговор на дан Суда. Својим речима бићемо оправдани или осуђени (Мт. 12, 36-37). Када премудри Соломон набраја шта Господ мрзи, и шта је гад души његовој, половина од тога односи се на речи. „Језик лажљив и руке које проливају крв праву“ (ПрС, 6, 16-17 ) у једнакој су равни пред Господом. На срце које кује зле мисли, ноге које брзо трче на зло, на лажног сведока који говори лаж мрзи Господ, а ко замеће свађу међу браћом, гад је души Његовој (ПрС, 6, 16-19).

Призвани смо да се опоменемо и уразумимо, како бисмо схватили да реч може бити лек, (ПрС, 12, 10) да је здрав језик дрво животно, (ПрС, 15, 4) али исто тако да језик може да буде смртна стрела, (Пс. 52, 2) и оштар као мач (Пс. 64, 34).

Гледајући свуда око нас греховни терет злобе, осуђивања, клеветања, оговарања и остале греховне стреле које су усмерене против наших ближњих, позвани смо да свакога дана упућујемо молитву Господу да нас сачува у доброти и врлини, дарујући нам снагу да се молимо за оне који нам на различите начине наносе зло, јер бивајући помрачени грехом, не знају шта чине. Господе, дај нам снаге да истрајемо на путу љубави и до краја одржимо речи из великопосне молитве Светог Јефрема сирина: „О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своја сагрешења, и да не осуђујем браћу и сестре своје, јер си благословен у векове векова, амин“.

ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“

© 2025 Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке. Сва права задржана.

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Aгностицизам – да ли хришћанин може бити агностик?

Предавање: „Стварање у доба вештачке интелигенције“

Предавање: „Изазови породичног живота у добу вештачке интелигенције“

Катихета Бранислав Илић: Како се упокојила и зашто је празан гроб Христове мајке?

Одржано предавање: „Прича о Теслиним прецима и херцеговачким пријатељима“

Емисија на тему: „Зашто сам православни хришћанин“

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС Секташке злоупотребе у области здравства: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.