Патријаршијски егзарх афрички Руске православне цркве, митрополит зарајски Константин, недавно је дао интервју за „Часопис Московске патријаршије“, у којем описује црквену ситуацију на афричком континенту, у контексту тамошњих услова и прилика. У наставку преносимо интервју:
- Ваше Високопреосвештенство, од октобра 2023. године испуњавате послушност Патријаршијског егзарха Афричког. Како сте реаговали на ово именовање?
Није било дечје реакције, ни радости ни противљења. Већ сам имао искуство црквеног живота, па сам схватио озбиљност посла. Одмах је било јасно да ће овде бити потребно много труда.
Раније сам имао прилику да радим у Московској митрополији, у Коломенској богословији, да учествујем у образовним, мисионарским и литургијским пројектима. И сада, први пут у животу, требало је да идем на мисију у иностранство. Раније сам имао само једнократна путовања: ходочашћа, туристичка путовања или путовања са малим задацима.
- Када сте чули за Африку, на шта сте прво помислили?
Покушао сам да се сетим свега што знам о том континенту. Имао сам класичан скуп свих стереотипних представа које су карактеристичне за руску особу: егзотичне животиње и природа, црна браћа, пустиња и савана, ратови, болести, грознице, маларија, глад. Међутим, расположење је било веома озбиљно. Буквално од првог дана било ми је потребно да се снађем у ситуацији, јер је послушност Патријаршијском егзарху потпуно другачија од послушности било ком другом јерарху Руске Православне Цркве.
- Како вам је изгледала Африка? Какав је био први утисак? Шта вам је највише остало у сећању? Да ли су се стереотипи потврдили?
Африка је веома разнолика. Чини нам се као далеки мали континент, али је по површини двоструко већи од Русије и три пута већи од Кине. Мало позната држава код нас, Габон, величине је Пољске, Француска је мања од Етиопије, Демократска Република Конго је две трећине од свих европских земаља, Немачка је мања и од Кеније и од Танзаније, и отприлике је исте величине као Зимбабве. Шпанија је мања од Нигерије, Јужна Африка је већа од Француске, Немачке и околних малих земаља заједно. Африка је дом скоро половине од педесет највећих земаља света.
Африка је огромна. Овде живи преко милијарду ипо људи и има педесет четири независне државе. Сваки од њих има своју историју, вишенационални су и вишејезични. Афричке земље нису сличне једна другој. Велика је грешка сматрати Африку једном земљом, попут Русије. За пример можемо узети северну Африку, тачније Египат. Веома богата цивилизација. Био сам у Музеју у Каиру, који пружа фантастичан утисак о древној, миленијумима старе културе. Јужна Африка је потпуно другачија: Јужна Африка, Танзанија, Уганда и друге земље, које имају своје особености.
У Африци има много језика. У многим афричким земљама не знају енглески, распрострањен је само француски. Постоје и земље у којима се говори шпански и португалски. Многи говоре свахили језик. Локални језици се такође говоре у свакој земљи. Стога је мој први утисак био као да сам отворио врата у други свет, који живи другачије. Не гори и не бољи, већ другачији. И свет од тога не пати. Људи чувају своју традицију и одржавају је, и то се веома осећа – живе као што су живели њихови преци.
Свуда су ратови, а такође и болести и проблеми. Нисам видео проблем у Африци са којим се ми овде не суочавамо. Наравно, медицина је у многим земљама слабија и мање доступна, али могу и да излече маларију. За обичне људе, медицинска помоћ у Африци је заиста мање доступна и, наравно, људи пате од болести.
- Често чујемо о ратовима у Африци на вестима. Руше председнике, возе се улицама у камионима, са аутоматским пушкама…
Многе земље живе мирно, а ту нико није свргнут, док се у неким државама лидери и владе стално смењују. Али ово се не дешава само у Африци, зар не? Редовно читамо у вестима да се и у демократским земљама незгодни кандидати „укидају” после избора. Дакле, после избора на којима су у Европи победили „подобни“ људи, тешко да има основа за критику или високоумна упутства у вези са Африканцима.
- Шта вас је изненадило током првих посета Африци?
У Африци живи много православних хришћана, има много православних заједница и православних свештеника. Био сам изненађен колико су њихове заједнице јаке. Они имају своје проблеме, али то је аутентична Црква. Мало сам се плашио да ћу се суочити са, да тако кажем, постскриптумима, односно да ће у писаним извештајима бити једна ситуација, а у стварности другачија. 2024. године обишао сам двадесет земаља, и то сведочим: постоји права Црква, постоје праве заједнице, и прави свештеници.
- Које сте афричке земље посетили?
Прво сам обишао центре наших епархија (северноафричке и јужноафричке) и саборне цркве, а то су Јужноафричка Република и Египат. Затим сам отпутовао у подсахарску Африку (назив за део афричког континента који се налази јужно од пустиње Сахаре) и посетио: Танзанију, Замбију, Малави, Демократску Републику Конго, Републику Конго и Кенију. Затим сам посетио северну Африку: Мароко и Тунис. Био сам и у Габону, Камеруну, Буркини Фасо, Обали Слоноваче, Бенину, Тогу, Екваторијалној Гвинеји, Уганди и на острву Маурицијус. У 2025. већ сам био у Јужној Африци и Кенији, а планирам да посетим Мадагаскар и многе друге земље.
У којим регионима Африке се налази највише парохија Руске православне цркве?
Главни део црквених општина Руске православне цркве налази се у источној Африци, пре свега у Кенији. Тамо имамо више од стотину свештеника и десет намесника. У Танзанији имамо два, у Уганди три, а у Бурундију и Руанди, у Замбији и Малавију по једног. Имамо два вицекраљевства у Демократској Републици Конго, два на Мадагаскару, једну у Републици Конго (Бразавил). Црквени живот се развија у Јужноафричкој Републици, где тренутно има пет конгрегација и седам свештенства. Ако идемо на север: имамо два викаријата у Нигерији, Камеруну, Обали Слоноваче, а свештеници служе у Габону, Буркини Фасо, Тогу и Бенину. Имамо и представништво у Централноафричкој Републици. У северној Африци постоји и неколико историјских руских парохија. То су црквене заједнице у разним градовима Египта, Марока, Туниса. На острву Маурицијус постоји и руска општина.
Данас Егзархат чине две епархије, које обухватају укупно триста педесет парохија у тридесет и две земље на континенту.
- Ко су свештеници Патријаршијског егзархата Африке?
У основи, наше свештенство чине свештеници који су нам дошли из Александријске православне цркве. Други део представљају свештеници који су прешли из реда неканонских група које постоје у Африци. Они су православни, који су били ван пастирског старања Александријске цркве, живели по свом поретку, па чак и имали своју јерархију. Ми их прихватамо само као лаике, па онда видимо да ли су ти људи способни и достојни да служе. Ми их рукополажемо, а има дивних свештеника, са великим потенцијалом. Служио сам у парохији оца Данијела Бруа у Обали Слоноваче. До пет стотина парохијана окупља се на богослужењу у његовој цркви. Примећујемо оне којима је пастирско старање потребно, и помажемо им.
Наравно, наде полажемо и на педесет два студента из Африке који се школују у пет богословских школа у Русији, а њихов број ће се повећавати.
Садашња подела у православном свету између два велика центра, беспоговорно подржана спољним силама, представља велику трагедију. Ова подела је нарочито била очигледна у украјинском питању, када је у контексту глобалне кризе и војног сукоба раскол отворено признат. Наравно, сваки раскол треба на неки начин лечити, јер је то тежак грех. Сада смо се нашли у компликованој ситуацији, али смо позвани да сачувамо своје хришћанско лице, хришћанско расположење и хришћанско понашање.
- Хоће ли се отварати нове парохије у другим афричким земљама?
То је природан процес. У неким земљама постоје канонски свештеници који су прешли у Руску Цркву. У другим земљама има свештеника из неканонских група. Постоје и такви процеси када руске општине изразе жељу да подигну храм. Послујемо у условима који се стално мењају. Али све што се ради вештачки, без узимања у обзир локалних процеса, нема перспективу. Колико год се трудили, ништа не успева.
- У прошлости су многе афричке земље примале значајну помоћ од Совјетског Савеза. Да ли је сачувано сећање на њега и како утиче на развој савремене православне мисије?
Сачувано је сећање на помоћ СССР-а, а сада се оживљава комуникација наше земље са афричким земљама. Међусобна сарадња се одвија на различитим нивоима. Има и људи који су се школовали у Русији и чак мало говоре руски.
- У којој земљи највише волите да боравите?
За мене су све моје земље важне и омиљене, а посебно су важне оне у којима треба решавати важне проблеме. Тамо где нема проблема, једноставно се молите и уживате у животу. А тамо где има проблема потребна је ваша помоћ, бринете, тражите решења, путујете чешће. Неопходно је бити одговоран за све, али моја пажња је у великој мери усмерена на оне земље у којима треба решавати хитна питања. Свака држава срдачно дочекује јерарха када види да је усредсређен на свој рад. Зато се трудим да сви са којима комуницирам осете подршку.
- Са којим проблемима се морате суочити?
Са свим врстама. На пример, викар је преминуо, а потребно је организовати црквени живот у великом граду. Изградња цркве и питања везана за црквену регистрацију захтевају пажњу. Била је компликована ситуација са свештеником чији је син преминуо у другој земљи. Задатак је био да се тело покојника превезе у отаџбину. Дошло је до ситуације када је у Малавију владала глад и било је потребе да се прикупе средства за наше парохијане. Иначе, то је морало бити организовано тако да дође до људи, како би се парохијанима пружила благовремена помоћ. На неким местима, на пример у Кенији, имамо задатак да организујемо пастирске курсеве за свештенство. У неким земљама су већ организоване добротворне установе или школе. Неопходно је да буду подржани. Неопходно је решити питања везана за изградњу храмова и тражење извора воде и подршку свештенства.
- Да ли имате циљ да посетите све афричке земље или још увек нема услова за православну проповед свуда?
Водимо се потребама. Не постављам себи задатак да обиђем свих педесет и четири земаља, али ћу стално путовати у земље у којима се црквени живот развија. Тренутно сам обишао двадесетак земаља, а спремам се да посетим све оне у којима је присуство потребно.
- Како локално становништво реагује на Вас лично и, уопште, на руско свештенство?
Руског свештенства нема, само повремено долазе наши свештеници. Свештенодејства врши локално свештенство. Руски свештеници служе у историјским храмовима у северној Африци, у Јужноафричкој Републици, али не и у подсахарској Африци. А ако говоримо о локалном становништву, онда је суштински важна ствар да ми нисмо Црква придошлица. Ми смо Црква локалних свештеника и локалних парохијана. Сви су грађани својих земаља. Приликом једног од последњих путовања питали су ме кога смо од наших свештеника довели, а ја сам одговорио да никога нисам довео. Служио сам са локалним свештеницима и крстио мештане. Онај који је поставио питање био је запањен.
- Да ли је било негативних утисака?
Схватио сам куда идем. Али ни у развијеним земљама није свуда све добро. На пример, пре неколико година сам био у Паризу. Очекивао сам да ћу видети „леп Париз“, и видео сам јадне људе како спавају, како леже насред улице, и видео сам прљавштину и смрад. На булевару Сен Жермен, на тротоару, човек лежи и спава. Или, уђете у метро и осетите ужасан непријатан мирис. Или приградска насеља, од којих су нека једноставно опасна за посету, јер ризикујете да будете опљачкани или претучени. Ово је непријатно изненађујуће, јер се не поклапа са нашим стереотипима. И, на пример, у Киншаси, Малавију, Замбији или Кенији знао сам где идем и видео сам шта сам очекивао. Следи фина вожња док се крећете афричким градом и видите живот кроз прозор какав нико до сада није видео. Али оно што ме је посебно изненадило јесте да постоје читави региони у којима нема аутомобила, а користе се само мотоцикли, мототаксији, бицикли, па чак и запрежна колица. За рад се користе једноставни алати.
И има много људи. У Африци нема таквих проблема са наталитетом као код нас. Породице су велике. На пример, према статистикама, у Уганди у просеку свака жена рађа више од шесторо деце. Деца су веома радознала. Мала деца практично немају играчака и не васпитају се никаквим мажењем. Од малих ногу су везани за земљу. Приметио сам да не раде. Велики број деце стоји за храном, а нико од њих не плаче, јер нико неће обраћати пажњу на то. Истовремено су веома пријемчиви и радознали. Треба им више. Деца ујутру иду у школу, прелазећи много километара. Образовање је веома цењено. На улицама су гомиле деце, иду до школе, прелазе велике удаљености.
У Африци, у неким земљама, дешава се да је глад, али тела леже напољу – никада нисам видео тако нешто. То се најчешће манифестује у неухрањености и конзумирању једноличне, неквалитетне хране. Постоји недостатак извора пијаће воде. Има их врло мало, а поврх тога слонови могу да дођу и попију сву воду. Извор има ограничену количину воде, тако да слонови могу да је попију одједном. Чуо сам за такве инциденте.
Такође, животиње, са своје стране, представљају један од проблема за становнике Африке, иако су мештани на то спремни. Познати су случајеви када је слон прегазио децу. Када сам се први пут нашао у Јужној Африци, локални проповедник је отишао на реку да крсти људе и појели су га крокодили.
Када сам обављао крштење на Викторијином језеру, имао сам спор са локалним свештенством. Као и сваки Рус, читао сам на интернету пре пута и припремао се. У Викторијином језеру има пуно крокодила. Рекли су ми: „Владимире, овде нема крокодила“. (рекох): „А како, зар се не зна да у Викторијином језеру има много крокодила?“ (Они су одговорили): „Владимире, не брини, у Викторијином језеру има крокодила, а овде их нема, јер је лука близу, а овде нема хране. Видиш ли нилских коња? Где има нилских коња, има и крокодила. Овде нема ни једних ни других. Па хајде да седнемо у чамац.“ И ја сам, као верујући хришћанин, ишао да крстим људе, знајући да у Викторијином језеру има крокодила.
На другом месту крстили смо људе не у реци, јер је била пуна крокодила, већ у каналу, одвојеном од реке малом преградом. Одлучио сам да погледам баријеру између реке и тог канала. То је неколико метара, иако је познато да су крокодили јаке животиње и да се врло брзо крећу на копну. Ипак, ми смо вером крстили у каналу. Мештани су објаснили да овде нема крокодила, (рекавши) зашто би крокодил овде пливао ако нема хране за њега, антилопе не трче, а људи могу да га убију.
Једном смо путовали колима у Јужну Африку. Три бабуна су прелазила пут. Пажљиво смо стали, промашили бабуне и наставили путем. Ако павијан удари у ауто, биће много штете. Али, наравно, нико никога не напада само тако без разлога.
- Како то да хиљаде људи приступају крштењу?
Они који су оглашени припремају се за Крштење, које се понекад обавља и приликом посете епископа. Наравно, то изгледа веома импресивно. У Малавију смо крштавали на обали језера. Народ се веома добро припремио за свету Тајну. Био сам изненађен што су сви заједно читали Символ вере.
Никад нисам изгубио осећај да све иде озбиљно. Где год сам отишао, упознао сам људе, заједнице. Када се људи причешћују, они то чине на веома организован начин. Очигледно је да нисам први који је служио Литургију за њих. Њихово гостопримство и срдачност остављају веома озбиљан утисак. Наравно, за мене је потпуно необично сужити Литургију у позадини сеоских колиба, афричке природе, под лишћем банана. То је неописив осећај. И много је људи који су искрено учествовали у Литургији. То нису људи однекуд насилно сабрани, већ заједница. То је веома пријатно.
- Шта видите као мисију Егзархата?
Мисија је једна: помоћи да се уђе у Царство Небеско и нађе вечни живот. Била би огромна грешка бавити се спољнополитичким питањима. Наш задатак је да обављамо црквене послове, као што лекари лече, кувари кувају храну. Треба да се трудимо за Царство Небеско. Увек и свуда спасимо душе своје и душе оних које нам је Господ дао. Од нас ће се тражити да за то одговарамо. Дакле, мисија Егзархата је само једна: да служи Литургију, да врши (свете) Тајне Цркве, да проповеда Реч Божју и Јеванђеље, да крштава људе, да их припрема за живот вечни. И то треба радити као што се то ради у Русији.
Важна ствар је следећа: у Цркви, и у Африци и у Русији, сви црквени пројекти функционишу само када произилазе из црквеног живота. А све остало је лаж. Искрена љубав према Богу и ближњима, жеља да се живи у Цркви и испуњавају заповести Божије гаранција су одрживости сваког друштвеног пројекта, јер се (тада) ради од срца, искрено и истински. Сходно томе, ствари треба да се раде поштено, како би они који са нама сарађују схватили да је оно што радимо стварно и смислено. Ми не стварамо ништа ново, ништа не реконструишемо изнова по нашим хировима. Руска Црква има конкретно искуство црквеног живота, али Господ нам даје могућност да то искуство применимо у новим ситуацијама, где људи немају слично искуство. Ту треба да понудимо најбоље што можемо.
За реализацију оваквих пројеката неопходна је основа. У Цркви су то: богослужење, молитва и духовни живот. Ако та основа постоји, онда ће уследити све остало: трибине, конференције, издавање књига, филмски, друштвени, образовни, мисионарски пројекти.
Да би се обезбедио богослужбени живот, важна је организација црквене структуре. Потребно је формирати парохије, постављати парохе, организовати парохијски живот. Важно питање остаје изградња храмова и њихово материјално-техничко обезбеђење. Ништа мање важни нису ни социјални пројекти, односно помоћ другима у сваком смислу. Све то схватамо на основу наших могућности. Образовни процеси обећавају. У тој области решавамо проблеме везане за школовање парохијских катихета, односно мисионара. Ту је и задатак пастирског старања о Русима: војницима, студентима, учитељима итд.
Посебан васпитни задатак је обука мајки и уопште жена које су организоване у Савезу мајки. Такви синдикати постоје у многим православним афричким парохијама. Имају своје скупштине, а њихови чланови су углавном одрасле жене, мајке и баке од 40 до 60 година. Ови савези су веома активни.
Одељења Егзархије и комисије – то је ствар будућности, јер смо на почетку пута. Међутим, они код нас већ постоје на нивоу радних група: мисионарске, просветне, социјалне, правне итд.
- Како тече припрема локалног свештенства?
Овдашње свештенство пре свега чине они који су се у нашу земљу доселили из Грчке. Дошли су са важећим (свештеничким) чином. Многи од њих су завршили богословију у Најробију (Кенија) или другим образовним институцијама. Мислимо да ће за њих бити отворени курсеви за више квалификације. Постоје и онлајн курсеви на Московској богословској академији, и курсеви оца Партенија Дансуа у Обали Слоноваче за браћу из земаља француског говорног подручја. Будући духовници своје богословско образовање стичу у Богословијама, а постоје и разни курсеви за додатно образовање.
Развијаћемо онлајн обуку, али постоји неколико проблема. Африканци нису толико повезани са електронским уређајима као ми. Све у свему, то је позитиван тренутак, али изазива компликације у вези са онлајн курсевима. Осим тога, интернет није свуда добар. Међутим, и тај проблем је решив.
- Реците нам о преводима литургијске литературе на локалне језике. Како и чијим напорима се овај посао остварује?
Један од наших приоритетних задатака је превођење богослужбене литературе. Одавно смо приступили овом питању, иако смо још на почетку пута. Поставили смо себи задатак, ако нам Господ дарује времена и снаге, да преведемо богослужбене књиге на све главне језике афричких земаља. Штавише, ми не само да преводимо књиге, већ и пишемо и преводимо разна посебна упутства и објашњења о томе како извршити неку свештену радњу, обред или свету тајну. Велики број људи долази да учи. А што се тиче тајне исповести, људи то не знају. Направили смо брошуре и превели их на разне језике. Бавимо се питањима везаним за пређеосвећене свете дарове, њихово складиштење и причешће у домовима.
Данас смо у фази формирања тима, људи великих и малих, који су заинтересовани за то. Имамо много заинтересованих свештеника који нам помажу, а онлајн технологије су нам од велике помоћи. Ако је раније било потребно да се сви окупе, сада неки свештеници који учествују у нашој делатности живе и служе код куће (у својој земљи), али раде уз помоћ онлајн технологије: припремају текстове, преводе. Тражимо преводиоце, изворне говорнике.
Међу активним помоћницима Егзархије данас је свештеник Георгиј Максимов. Он је мој најближи помоћник, са којим сарађујемо. Отац Тигрис Хачатрјан надгледа образовни процес. Сада је у нашем тиму Епископ луковички Јевфимије, који је неколико година био викар Његове Светости Патријарха, а сада је постављен за викара (епископа) у Егзархату. Он ће такође помоћи у нашим заједничким напорима.
- Каква се богослужења сада одржавају у афричким парохијама?
Наравно, пре свега се служи недељна Литургија. Понекад јој претходи јутарња служба. Вечерње богослужење је велика реткост. Свете Тајне се савршавају. Што се тиче осталих услуга у циклусу дан-ноћ, све ће бити корак по корак. Неопходно је бити опрезан. Преносићемо црквено предање према узрасту наше браће.
У Африци нема јаких, великих манастира, али има монаха и монахиња – свештеника, сестара и оних који траже монаштво. Неке од њих смо водили у Русију на праксу. Наставићемо да водимо. Тема за будућност је формирање првих манастира у Африци.
- Како на Вас лично реагују мештани, парохијани храмова Егзархије?
Добро. Донео сам неке одлуке за себе, а онда сам схватио да нисам погрешио. Уклонио сам сав традиционални руски епископски протокол колико год је то могуће. У Африци носим мантију само на веома важним састанцима: са председницима, министрима, амбасадорима, државним званичницима и на званичним догађајима. Иначе се крећем у огртачу, са штаком (пастирски штап – патерица). Службу служим по свештеничком реду. Трудим се да се према локалним језицима односим с поштовањем. У земљама енглеског говорног подручја служим на енглеском. Тамо где је језик свахили распрострањен, изговарам неке возгласе на том језику. Дакле, колико је то могуће, свештеници треба да осете братску атмосферу Литургије.
- Саставни део афричке културе су песме и плесови. Да ли се то манифестује у богослужењима?
То се дешава овако: долазим на парохију, излазим из аута и дочекује ме велики број парохијана са свештеником. Певају у моју част, свирају музичке инструменте, а понекад и плешу. Уз песму и игру идемо ка храму. То је традиционални део дочека, тако је установљено и лепо је. Такав „чин” добродошлице делује изненађујуће. А главно је да певају песме, посебно у част госта. На служби сви стоје и моле се. А после Литургије наставља се славље, песме и игре.
- Судећи по информативним материјалима, мештани прихватају ваше посете радосно и дружељубиво. Којим духовним очекивањима одговара савремена мисија Руске Православне Цркве?
С једне стране, постоји велико поверење у нас. Људи виде да смо ми велика и озбиљна Црква, она која заиста функционише. Зато се мештани према нама односе са поштовањем. А са друге стране, наравно, Господ отвара људска срца. Из љубави према Богу људи се привлаче Цркви и одлазе у оне заједнице у којима лежи њихово срце.
Са руског превела редакција портала „Ризница“
