Настављамо наш пут светоотачког тумачења Јеванђеља по Матеју.
Свети Златоуст говори о саблазни која се јавља код површног приступа. Ово је данас веома актуелно, рецимо када људи виде да је свештено лице блиско људима који су очигледно грешног начина живота. Не запитају се који је циљ иза таквог поступка, већ су брзи на осуду. Свети Јован говори: „Иако је све што је било предложено на трпези било стечено неправдом и отимањем, ипак Христос се не одриче да буде учесник. Пошто је Његово присуство могло да донесе велику корист, Исус се сложио да буде у истом дому и за истим столом са великим грешницима; иако је тако навукао на себе лош глас зато што је јео заједно са цариником у његовом дому и са многим цариницима“. Свети Тихон Задонски пише о критеријуму по коме може да се препозна истински праведник – а то је његов однос према греху и грешнику: „Истинска светост се не гнуша ниједног грешника. Истински светитељ мрзи грех, али не и грешнике; гнуша се грехова, али се не гнуша грешника“.
Ево наредних стихова:
И видевши то, фарисеји рекоше ученицима његовим: Зашто са цариницима и грешницима учитељ ваш једе и пије? А Исус чувши рече им: Не требају здрави лекара него болесни. Него идите и научите се шта значи: Милост хоћу, а не жртвоприношење. Јер нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање.
Свети Јован Златоуст обраћа пажњу на лукавство фарисеја, који су сваку прилику користили да посеју семе неповерења између Господа и апостола. У овој ситуацији фарисеји прекоревају Господа пред ученицима, а у другом случају, када им се чинило да су ученици грешили, онда се са прекорима обраћају Господу. На тај начин су помоћу клевете хтели да посеју семе непријатељства између апостола и Исуса. Свети Златоуст овде наставља: „Погледај како Господ из речи фарисеја изводи потпуно супротан закључак. Они су Му истакли као кривицу Његов доводећи Га у везу са цариницима. Господ напротив, говори да није достојно Њега да нема додир са њима, да то није у складу са Његовим човекољубљем и да је исправљање таквих људи дело које не само да не заслужује прекоре, већ је супротно томе, веома важно, неопходно и достојно безбројних похвала.
За крај можемо прочитати расуђивање светог Игњатија Брјанчанинова о унутрашњем душевном стању фарисеја. Ово је важно за нас јер прети пре свега људима који се труде да живе црквено, а који у неком тренутку забораве на оно што је најважније. Када год кренемо да више пажње обраћамо на спољашње, а да истовремено занемаримо сопствено унутрашње стање, наш духовни поглед се криви. Ако такво стање у нама потраје, ако се не опоменемо, можемо неприметно да усвојимо ову духовну болест о којој свети Игњатије пише следеће: „Одговор Господњи је одговор на сваки узрок скривене болести фарисеја, на целокупно стање њихове душе. Тај одговор садржи у себи страшну осуду и одбацивање од лика Божијег сваке људске привидне праведности, сједињене са осуђивањем ближњега. Не требају – рекао је Господ – здрави лекара него болесни. Него идите и научите се шта значи: Милост хоћу, а не жртвоприношење. Јер нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање. … Мрачни и слепи фарисеју! Почуј шта ти Господ говори: Милост хоћу. Када увидиш недостатак ближњега, умилостиви се над ближњим својим: то је уд твој! Слабост коју данас видиш у њему сутра може да постане твоја слабост. Саблажњаваш се једино због тога што си горд и слеп! Испуњаваш нека спољашња правила закона, и зато се дивиш самом себи; презиреш, осуђујеш ближње, у којима запажаш нарушавање неких ситница, а не примећујеш испуњење великих, скривених врлина које Бог воли, непознатих твом надменом, окрутном срцу. Ниси довољно гледао у себе; ниси видео себе: само због тога не признајеш да си грешник. Због тога и није омекшало твоје срце, није се испунило покајањем и смирењем, зато ниси схватио да ти је једнако као и свим осталим људима потребна Божија милост, спасење. Страшно је не признати да си грешник!“
Пред нама су 14. и 15. стих:
Тада му приступише ученици Јованови говорећи: Зашто ми и фарисеји постимо много, а ученици твоји не посте? А Исус им рече: Еда ли могу сватови бити жалосни док је са њима женик? Него ће доћи дани када ће бити отет од њих женик, и онда ће постити.
Свети Јован Златоуст на овом месту показује да се Господ Исус врло пажљиво односио према ученицима Јована Крститеља, али да истовремено кроз то обучава и апостоле, припремајући их за оно што предстоји, то јест, за Његово страдање. Златоуст објашњава овако: „Господ не укорева Јованове ученике и не назива их сујетним и надменим, већ им са свом кротошћу одговара: Еда ли могу сватови бити жалосни док је са њима Женик. Овим речима Господ показује да ово није било ради угађања стомаку, већ из неког предивног промисла. Одговарајући на речи противника, Он истовремено предсказује и о Свом страдању, учећи и припремајући ученике да мисле и на жалосне догађаје. Ако би Господ о томе говорио само њима, то би за њих било тешко и жалосно, јер су им и касније ове речи изазивале узнемиреност. Када се то говорило другим људима, онда је ученицима било мање тешко да о томе слушају. А пошто су очигледно они исто тако високо ценили Јованово страдање, онда овим речима Господ не умањује то високо мишљење. Међутим, о васкрсењу Исус још не говори зато што још није дошло време за то. Јер да умре Он, као човек каквим су Га сматрали, било је нормално; али да васкрсне – то је већ било изнад природе“. Христово деликатно опхођење са ученицима Јована Претече се још више истиче када се чује и објашњење блаженог Јеронима који говори да су они морали да поступе другачије. Јероним пише: „Јованови ученици који су прекоревали Исуса не могу бити без кривице, јер су из проповеди свог учитеља знали за Исуса. Међутим, они су се приклонили фарисејима који су, као што су они знали, већ били осуђени од стране Јована када је рекао: Породи аспидини, ко вам каза да бежите од гнева који иде?“
Јевтимије Зигабен са своје стране објашњава зашто Господ користи за себе реч Женик: „Раније је Себе Исус назвао лекаром, а овде Жеником и то је потпуно исправно. Лекаром, јер Он исцељује болесне душе, а Жеником, јер Он са Собом венчава оне који живе девственим животом. Сватовима назива људе који су у стању да се обруче Богу. Ово је рекао, подсећајући Јованове ученике на речи Јована: Ко има невесту женик је, а пријатељ жеников стоји и слуша га, и радошћу се радује гласу женикову. Ова, дакле, радост моја испуњена је (Јн. 3:29). Дакле, смисао Исусових речи је следећи: Ја сам дошао да обручим и са Собом сјединим Цркву. Ово време обручења није време жалости, већ радости. Зато они који су способни да буду обручени не могу да посте. Пост је знак жалости и приличи несавршенима. Моји ученици треба да се радују јер сам Ја још увек са њима, јер они живе са Мном и слушају Мој глас“.
Прелазимо на следећа два стиха, 16. и 17. стих:
Јер нико не меће нову закрпу на стару хаљину; јер ће закрпа одадрети од хаљине, и гора ће рупа бити. Нити се сипа вино ново у мјехове старе; иначе се продру мјехови а вино се пролије, и мјехови пропадну. Него се сипа вино ново у мјехове нове, и обоје се сачува.
Светитељ Теофан Затворник у објашњењу ових стихова објашњава једну врло важну ствар у нашем духовном животу: „Шта овим поређењем Спаситељ жели да покаже? Господ је показао да строги подвизи без духа истинитог живота не доносе корист за морални живот, већ растројство и пропаст. Човеку који се каје, даје се благодат, благодат која формира у њему одлучност да угађа Господу не штедећи свој живот. Ко има такву одлучност, томе сви подвизи одговарају. А онај ко то нема, тај може једном да покуша, на пример, да строго пости, покушаће, покушати и одбацити. И његов живот након тога ће бити још гори“.
Блажени Теофилакт Охридски пише и о Исусовом стрпљењу према апостолима који у том тренутку још увек нису могли да понесу сву тежину подвига: „Моји ученици још нису ојачали, каже, потребно им је снисходити и не оптерећивати их тешким бременом заповести. Исус је ово рекао да би и ученике научио да сами буду снисходљиви када касније буду учили целу васељену. Закрпе и вино ново означавају пост, а стара хаљина и мехови стари су слабост ученика.“ Уколико применимо на наш духовни живот, ове светитељске речи могу да нам помогну да имамо више стрпљења и за наше ближње и њихове немоћи. Треба имати на уму да је веома важно да се изабере време када ће се људима говорити о Господу, вери и заповестима.
Свети Јован Златоуст на овом месту овако објашњава овај важан закон нашег духовног живота: „Говорећи о садашњем, Христос истовремено објављује и будуће – управо да ће се Његови ученици временом обновити; али докле се то не догоди, до тада не треба полагати на њих никакве строге и тешке заповести. Ко пре правог времена, говори Христос, предлаже људима узвишено учење, тај их и у право време неће пронаћи способним да га следе, заувек их учинивши бескорисним. Ово не зависи од вина и не зависи од мехова, већ од неблаговремене журбе оних који уливају вино. Употребивши ова поређења, Спаситељ нам је открио и разлог зашто је у разговору са Својим ученицима често о Себи употребљавао скромне изразе… Да они не би помислили да је Исус једино то у стању да им каже, већ да би схватили да Он може да каже и много другог, много важнијег – зато је Христос указао на њихову слабост, обећавајући да ће им рећи и остало када буду снажни. … Зато и ми на самом почетку не треба од свих да тражимо све, већ само оно што је могуће и тада ћемо убрзо достићи и остало“.
Свети Игњатије Брјанчанинов указује колико расуђивања треба да имамо и колико треба да будемо опрезни у духовном животу. Он пише: „Није само грех погубан за нас, већ је погубно и само добро када га не чинимо на време и у правој мери. Исто тако је погубна не само глад, већ и изобиље у храни и количина хране која не одговара узрасту и врсти хране. Нити се сипа вино ново у мехове старе; иначе се продру мехови а вино се пролије, и мехови пропадну. Него се сипа вино ново у мехове нове, и обоје се сачува. Ово је Господ рекао о врлинским делима који неизоставно треба да одговарају стању човека који их врши, јер ће га иначе оне погубити и саме пропасти. То јест, труд ће бити бесплодан, на штету и пропаст душе, супротно свом назначењу“. Ово је важан савет за људе који читају монашку литературу живећи у свету и онда покушавају да остваре оно што су прочитали у књизи. Зато је исти овај светитељ, Игњатије Брјанчанинов говорио да људи који живе у свету не треба да читају књиге написане за монахе и пустињаке.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
