Литургија која је ван времена улази у наше време и собом га освећује

*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 20. јула 2025. године.

Литургија је центар целокупног нашег живота. Господ наш Исус Христос установио је Тајну Литургије уочи свог страдања, на Тајној вечери. Сабравши све апостоле, Он је заблагодарио Богу Оцу, узео хлеб, благословио га, преломио и дао светим апостолима речима: „Узмите, једите: ово је Тело моје“ (Мт. 26, 26). Затим је благословио чашу, дао је апостолима говорећи: „Пијте из ње сви, ово је Крв моја Новога Завета, која се пролива за многе ради отпуштења грехова“ (Мт. 26, 28). Заповедио је светим апостолима: „Ово чините у мој спомен“ (Лк. 22, 19). Од Тајне вечере хришћани непоколебљиво и неодступно испуњавају ову заповест, сабирајући се на Литургији. Након заједничке молитве свештеника и верника, припремљени хлеб и вино се Духом Светим претварају у Тело и Крв Христову. Причешћујући се Телом и Крвљу Спаситељевим у виду хлеба и вина, ми се причешћујемо Христом.

Приликом свете Тајне крштења, свештеник онога који се крштава или његовог кума (воспријемника) пита: „Да ли верујете у Бога? Да ли сте се сјединили са Христом?“ Онај који се крштава или његов кум одговара да се сјединио са Христом и верује у Њега као Цара и Бога. Тако се сви заклињемо да ћемо служити Господу. Одмах после нашег одговора, чита се Символ вере, у којем се наводи у шта тачно верујемо. Конкретно, Символ вере, између осталог, садржи следеће речи: „Верујем у једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву.“ Дакле, уз веру у Бога, ми исповедамо и веру у Цркву. Шта значи веровати у Цркву? Ми не исповедамо некакву обавезу да ћемо недељом и празницима ићи у Цркву, не обећавамо Богу да ћемо постити, исповедати се и причешћивати. Веровати у Цркву значи исповедати да је она Тело Христово, чији смо ми удови. Долазимо у Цркву да бисмо постали део ње, да бисмо постали њено биће, њена суштина. Црква нас чини сапричасницима Христовим, јер смо ми њено тело, а Он (Христос) је њена Глава. Према речима преподобног Јустина ћелијског Црква је Богочовек Исус Христос. Христос нас учи: „Ја сам пут и истина и живот“ (Јн. 14, 6). Исто се може рећи и за Цркву: Црква је пут, Црква је истина, Црква је живот човека у вери. Наша је нада да се човек спасава у вечном животу, сједињен са Богом. Вечни живот је пребивање у Богу, сједињење са Њим и обожење човека, када он сам постаје бог по благодати. Значај Цркве лежи у чињеници да човек није у стању да досегне Бога на било који други начин. Зато је Христос основао своју Цркву на земљи, кроз коју човек добија благодат, познање Бога и заједницу са Богом. Бог је постао човек у свој својој пуноћи, а човек постаје Син Божји по благодати. Само у Цркви човек постаје бог по благодати, јер нам Господ даје могућност да заједничимо са Његовим Телом и Његовом Крвљу. То нам је дато великом тајном Цркве, нашим животом у њој, јер је Христос рекао: „Ако је ко жедан, нека дође к мени и пије“ (Јн. 7, 37).

Освештано предање Цркве је одувек подразумевало и подразумева да се Евхаристија, као чин савршавања Тајне Христа Богочовека, односи на Цркву и њен ход кроз историју ка будућем веку, а јесте и исходиште идентитета Цркве као иконе свете Тројице, тојест Тројичног начина постојања. Црква, односно Евхаристија, јесте заједница вере, наде и љубави. Љубав се, као неизоставни елемент заједништва, пројављује у Цркви безусловним прихватњем другога као јединствене и непоновљиве личности. Нада се, у контексту евхаристијског живота Цркве остварује у различитим практичним и духовним активностима, а директно је усмерена на ишчекивање незалазног Дана Господњег.

Литургија је центар хришћанског живота. Када се припремамо за Литургију, у нашем бићу се рађају духовне склоности: смирење, ватрена вера, покајање и љубав према Богу и ближњима. Испуњени овим врлинама и духовним расположењем долазимо на сабрање Цркве, доносећи нешто од себе, мали дар од Бога. Литургију служи сâм Христос. Он је Онај који доноси и даје себе у Литургији: Онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје, као што читамо у молитви Херувимске песме. Где је Господ, тамо су сви чинови небески, читамо у једној од богојављенских химни: где год је Цар, тамо су сви чинови Његови са Њим. На свакој Литургији је присутан Господ, а са Њим су сви анђели и свети, али и сви изабраници Божји који су у овом животу. Када дођемо на Литургију припремљени и донесемо са собом мали дар – то ће нас сјединити са Телом Христовим и учинити нас учесницима дарова осталих удова Христових: оних који су прослављени на небу и оних који се подвизавају на земљи. Тако се обогаћујемо кроз благодатно заједништво Тајне Литургије. Свети апостол Павле каже да кад год дођемо на Литургију, морамо са собом донети најбоље што имамо. Да ли имамо пророштво, учење, певање, дар језика и све остало (1. Кор. 11, 26). То су били дарови ране Цркве. У то време Литургија није била у потпуности обликована као што је данас, као што су нам је предали свети оци у свом садашњем савршеном облику. Сада нема потребе долазити на Литургију са пророчанствима, поукама и химнама, јер сада имамо текст Анафоре, али принцип остаје исти: када долазимо на Литургију, морамо са собом донети најбоље од онога што имамо и што смо стекли кроз нашу припрему за учешће у Литургији. Благодат Литургије примамо сразмерно степену наше припремљености за њу.

Оци Цркве кажу да свет постоји док се у њему служи света Литургија. И као што је савршавање Литургије највећи догађај у животу свеколиког света, тако се и наше учествовање у Литургији може назвати највећим догађајем у нашем животу. Бог нас је саздао својом безграничном љубављу са жељом да уживамо у Његовој љубави. А како можемо да уживамо у Његовој љубави? Једино прослављајући Његово свето име. То је велика привилегија која нам је дарована. Ако у свом животу непрестано понављамо: „Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!“ – наш живот се из корена мења, чак и ако имамо на хиљаде разних проблема, невоља и несрећа, узношењем славе Богу и благодарењем на свим даровима Његовим, постајемо преображени и препорођени.

Наша припрема за Литургију и учешће у Литургији обликују наш живот. Један савремени светогорски старац је мудро запазио да хришћани живећи од Литургије до Литургије, непрестано пребивају у благодати коју нам Тајна Литургије дарује. Литургија постаје наша катихеза и непрестани позив да свакога тренутка испитујемо своју савест. Литургија је мера нашег живота, њоме живимо, постојимо и у њој задобијамо свој прави и истински идентитет. Ако је Литургија наша мера, онда ћемо по тој мери градити и наше односе према другим људима и према свеколикој творевини Божјој. Литургијска катихеза нас учи да молитвом и добрим делима корачамо стазом овог живота, да праштамо и волимо људе које Бог шаље у наш живот, а ни један сусрет није случајан, сваки је сусрет дело промисла Божјег. Као учесници Литургије ми у овај пали и грехом испуњени свет уносимо литургијски мир. Литургију почињемо благосиљањем Царства Оца, Сина и Духа Светога и позивом на мир, а истим позивом се завршава света Литургија „у миру изиђимо“ или у тексту древних литургија „идите у миру“, а то значи: Идите и благовестите свуда овај благословени и освештани мир који сте примили на Литургији. По људској слабости често улазимо у мање или веће сукобе са ближњима, а неретко неке људске размирице и несугласице доводе до прекида заједништва, само из разлога јер нисмо спремни да истински опростимо. Слаба и грехом оптерећена људска природа не допушта нам да гледајући у сваком човеку лик Божји будемо спремни да праштамо. „Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали“, овим речима нас текст свете Литургије подсећа да је предуслов нашег учествовања у Тајни над тајнама, управо љубав према ближњима, како бисмо делатно пројавили љубав према Богу. Све су то важне лекције које нам свакодневно предочава литургијски начин постојања.

ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“

© 2025 Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке. Сва права задржана.

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Aгностицизам – да ли хришћанин може бити агностик?

Предавање: „Стварање у доба вештачке интелигенције“

Предавање: „Изазови породичног живота у добу вештачке интелигенције“

Катихета Бранислав Илић: Како се упокојила и зашто је празан гроб Христове мајке?

Одржано предавање: „Прича о Теслиним прецима и херцеговачким пријатељима“

Емисија на тему: „Зашто сам православни хришћанин“

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС Секташке злоупотребе у области здравства: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.