Римски папа Лав XIII (1810–1903) издао је 30. септембра 1880. године чувену енциклику (= посланицу) Grande Munus, упућену „свим патријарсима, примасима, надбискупима и епископима католичког света који уживају наклоност и заједницу са Апостолском столицом“.[1] Сама енциклика, преко римокатоличког клира, упућена је директно Славенима, где се одређује нови датум празновања Светих Кирила и Методија. Енциклика је написана десет година по завршетку Првог ватиканског сабора (1869-1870), када су као догма проглашена римокатоличка учења о „првенству римског папе“ и „непогрешивости римског папе“. Оба римокатоличка догмата одбачена су од стране Православне Цркве као јеретичка учења, страна догматским одлукама и свештеним канонима Седам васељенских сабора.
У самој енциклици Grande Munus римски папа Лав XIII наглашава значај солунске браће у тзв. „покатоличавању Славена“ као што се види из саме посланице : „Бохеми, Моравци и Хрвати су имали обичај да сваке године славе верске празнике 9. марта. Од 1863. године, папа Пије IX им је дао дозволу да своје празнике одржавају 5. јула и да обављају дужне молитве у спомен на Ћирила и Методија. Недуго након тога, када је у Ватикану одржан велики сабор, многи бискупи су понизно затражили од ове Апостолске столице да се њихов култ и одређени празник прошире на целу Цркву. До сада је ствар била у фази проучавања. Али због промене статуса власти у тим областима током година, чини се као одлична прилика да се помогне народу Словеније, чија добробит и спасење нас веома занимају. Стога нећемо дозволити да наша очинска љубав изостане. Желимо да унапредимо и повећамо оданост овим најсветијим људима који су некада ширили католичку веру и повели словенски народ из пропасти у спасење“.[2]
Већ у другом параграфу саме енциклике видимо да римски папа Лав XIII искривљује историју проглашавајући солунску браћу Светог Кирила и Методија за римокатоличке мисионаре. Први који су критички реаговали на лажну пропаганду папске енциклике Grande Munus био је Митрополит никомидијски Филотеј Вријениос (1833-1917) и Свети Никодим Милаш (1845-1915), тада као млади учени архимандрит. Њих двојица су се упознали током чувене „Друге Бонске конференције о поновном уједињењу западне цркве са православном“ 1875. године, као што наводи у својој „Аутобиографији“ Свети Никодим Милаш : „Још тада кад је та папина енциклика изишла, и кад сам је прочитао, узбудила се била у мени воља, да се у јавности на њу осврнем и да упозорим на њу православне јужне Словене, посебно Србе. Пошаље ми међутијем из Цариграда мој стари зналац још од Бонске конференције, тада архимандрит, а сада већ митрополит никодимијски Филотеј Вријениос, своју критику на исту енциклику. Ступио сам тада у дописивање са Вријениосом, и мало по мало свега ме обузела мисао о тој енциклики, тако да сам већ почео био чинити биљешке, како би издао и ја што о њој“.[3]
Митрополит никомидијски Филотеј написао је критику папске енциклике и прво ју је објавио у цариградском часопису „Истина“[4] 1880. године, да би је потом одштампао као књигу у Патријаршијској штампарији у Цариграду 1882. године, под називом „Контрола посланице папе Лава XIII“.[5] У самој критици, побијајући лажне наводе папе Лава XIII, истиче се православност солунске браће, Светог Кирила и Методија: „Они су били верни и православни, најправославнији, исповедајући веру најсветије Цариградске Цркве, која је вера и саосећање васељенске Христове Цркве, и те Цркве тада у Риму, одвојено од владајућег духа њених првосвештеника. Вера братског пара била је толико чиста и беспрекорна, како међу Моравцима тако и међу њиховим суседним Словенима, да су чак и према Лавовом сопственом изразу, два брата увек имала Бога за свог пратиоца и сапратиоца, стално их посећујући и дарујући им одозго своју благодат и благослов“.[6]
Свети Никодим Милаш, тада архимандрит и професор Богословије у манастиру Крка, пише критику енциклике, подстакнут како самим текстом папске посланице, тако и антиправославним деловањем римокатоличког клира како и сам наводи у својој Аутобиографији: „А згодна ми се прилика тада за то показала такозваним „Славенским ходочашћем у Рим“, кад су Хрвати пошли да захвале папи, што је он тобоже признао за свеце словенске апостоле Кирила и Методија. Приликом тога „ходочашћа“, или боље, услијед односне папине енциклике Grande Munus од 30. септембра 1880., већина латинских бискупа наших крајева, а на челу им ђаковачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер, издали су били посланице позивајући вјернике своје на „ходочашће“, али уједно нападајући на православну вјеру и цркву. Ја сам све ово марљиво пратио, и жестили су ме нападаји на моју вјеру, и одлучим се на дјело у одбрану православља“.[7]
Не седећи скрштених руку, већ устајући у одбрану како православности словенске браће, Светог Кирила и Методија, тако и Православља у Далмацији, Свети Никодим Милаш штампа своју књигу „Словенски апостоли Кирил и Методије и истина православља” како сам биљежи: „Него прионем и до децембра исте 1881. године издам моју књигу „Словенски апостоли Кирил и Методије и истина православља“. Читаву буру изазвала је код римокатолика ова књига моја, а не знам која римокатоличка новина, особито хрватска, није ме тада напала и изгрдила, али ипак не онако, као што ће ме послије грдити и псовати и ружити Срби, а о чему ћу ја већ у својим биљешкама споменути, кад дође ред на ово. Најгоре ме тада напао и изгрдио онај исти проф. Антун Франки; и кад није ништа могао да каже противу истина, које сам ја у својој књизи истакао, он је ударио на моју личност, да би ме пред свијетом омаловажио и приказао немирњаком“.[8]
У самој књизи Свети Никодим Милаш пише о православности Светих Кирила и Методија, као и о њиховом прогону од стране Римске цркве: „Кирил и Методије били су Грци, њих је васпитала православна грчка црква, њих је послао славенима на проповјед Цариград, они су међу славенима проповједали учење православне-источне цркве, служили су литургију по источном обреду и на славенском језику, за своју су науку од латина гоњени били, један римски првосвештеник предао је анатеми науку, коју су они проповједали и уништио славенску цркву, што су они основали, други је римски првосвештеник утврдио закључак једног римског сабора, који је Методија јеретиком прогласио, дјело свете браће уздржало се је као највиша светиња код славена, који православље исповедају, дочим је тога нестало код оних који од православља одступише и Риму се придружише. То су ти исторички факти, који оне велике тежкоће данас Риму представљају“.[9]
Главни циљ папске енциклике био је обраћање „расколника“, тј. православних Срба, у римокатоличку веру, као што видимо из дела Светог Никодима Милаша: „Главна мисао папине енциклике била је, да се обрате папи „расколници“, ту су мисао морали развити римски бискупи и том су намјером и латили се прерађивања „ходочашћа“. Треба сада на „ходочашће“ у Рим позвати и те „расколнике“, и бискупи их почеше звати“.[10]
Наиме у самој енциклици папе Лава XIII наглашава се непокорност Срба Риму и његовим папама: „Посебно истичемо Инокентија III и Инокентија IV, који су искоренили ову духовну грешку, и Григорија IX, Климента VI и Пија II који су били жељни да чврсто успоставе нивое свете власти у тим областима. Инокентије III, Никола IV, Бенедикт XI и Климент V нису ни последњу ни најмању бригу посветили Србима, који су лукаво припремали обмане да би наштетили религији, обмане које су папе мудро обуздавали“.[11]
С обзиром на то да су православни Срби у Далмацији кроз векове пружали отпор поунијаћивању, уследио је велики прогон од стране Рима, што изразито наглашава Свети владика Никодим Милаш: „Прогонства су била жестока, што су за вјеру православни далматинци трпили од римских свештеника. Били су моћни, руку им је пружила политичка власт, те су зато са полазишта интолеранције и могли гонити православне“.[12]
Управо да би сачувао православну веру на просторима Далмације Свети Владика Никодим Милаш написао је ово значајно капитално дело „Славенски апостоли Кирил и Методије и истина Православља“, баш како и сам наглашава у закључку: „Изазвани, ми смо се латили да пишемо о истини Православља. Следећи начелу вјерске сношљивости, ми смо писали, не да кога умудрујемо, него да одбранимо православље од нападаја, покренути смо били оним, чим је покренут био блажени патријарх Фотије, кад је папи Николи писао „non contradicendi studio, sed defendendi voluntate“ (= не са жељом да противречим, већ са вољом да се браним).“[13]
Енциклика папе Лава XIII Grande Munus представљала је тада, са краја XIX века, покушај Римске цркве да присаједини све Славене под своје окриље, како и сам папа Лав ΧΙΙΙ истиче: „Дубоко смо дирнути величанственом заједницом словенског народа и римске цркве, заједницом са најплеменитијим почецима. Иако су ова два апостола хришћанске вере отишла из Цариграда да проповедају људима у страним земљама, управо од ове Апостолске столице, средишта католичког јединства, примили су инвеституру своје мисије или, као што се дешавало више пута, њено свечано одобрење.“[14]
Са тим ставом није се слагала Православна Црква, као ни митрополит никомидијски Филотеј Вријеније, нити млади архимандрит, Свети Никодим Милаш, који наглашава да је мисионарска делатност Светих Кирила и Методија била под благословом цариградског патријарха Фотија: „Од Рима у никаквој зависности није стојала њихова апостолска дјелатност, јер није их Рим него Цариград на проповјед к славенима послао….иду у Рим само када их зову тамо, и кад се надају, да ће им се одтуда пружити необходна новчана помоћ за успјешније њихово апостолоско дјеловање. Они слушају одредбе Рима, кад виде да те одредбе допринашају бољку славенске цркве, и да су оне противне тим начелима, они их не слушају, него раде, како их њихов апостолски позив учи. Безусловне власти римског епископа, а још мање власти његове непогрјешиве они нису никада признали.“[15]
Сама посланица папе Лава XIII Grande Munus данас, после 146 година, и даље је на снази у Римокатоличкој цркви, а доказ томе јесте и дан прослављања Светих Кирила и Методија – 5. јула сваке године, како је одредио папа Пије IX: „Одређујемо да се 5. јул издвоји у календару универзалне Римске Цркве, како је одредио Пије IX. На овај дан празника Светих Кирила и Методија требало би се сваке године званично прослављати са свечаном мисом обадва обреда (мисли се вероватно на латински и византијски) како је одредио Свети сабор.“[16] У Православној Цркви света равноапостолна браћа Кирило и Методије празнују се 24. маја по новом (грегоријанском) или 11. маја по старом (јулијанском календару).
Митрополит никомидијски Филотеј Вријеније и Свети Никодим Милаш својим критичким освртом на енциклику папе Лава XIII Grande Munus, на основу историјских чињеница, оповргли су нетачан став Ватикана о верности Светих Кирила и Методија Римокатоличкој цркви, доказујући истину о православности просветитеља Славена, Светих Кирила и Методија, који остадоше верни Православној Цркви до краја свога овоземаљског живота.: „Ту исту истину својим животом и дјелатношћу посветили су наши апостоли свети Кирило и Методије, остајући вјерни светој православној цркви од првог дана свога живота, пак до последњег издисаја.“[17]
aрхимандрит мр Евсевије Меанџија
[1] http://www.vatican.va/content/leo-xiii/en/encyclicals/documents/hf_l-xiii_enc_30091880_grande-munus.html
[2] http://www.vatican.va/content/leo-xiii/en/encyclicals/documents/hf_l-xiii_enc_30091880_grande-munus.html, 2 параграф посланице GRANDE MUNUS
[3] Аутобиографија Светог Епископа Далматинског Никодима Милаша https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%90%D1%83%D1%82%D0%BE%D0%B1%D0%B8%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B0_(%D0%95._%D0%9D._%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D1%88)_1
[4] Φιλόθεού Βρυέννιου, μητροπολίτου Νικοδημείας, «ΠΑΠΑ ΛΕΟΝΤΟΣ ΙΓ ΕΓΚΥΚΛΙΟΥ ΕΛΕΓΧΟΣ», ΕΝ ΚΟΝΣΤΑΝΤΙΝΟΥΠΟΛΕΩΣ, «Ἁληθεία 1880, τευχ. ια’-ιβ΄
[5] Φιλόθεού Βρυέννιου, μητροπολίτου Νικοδημείας, «ΠΑΠΑ ΛΕΟΝΤΟΣ ΙΓ ΕΓΚΥΚΛΙΟΥ ΕΛΕΓΧΟΣ», ΕΝ ΚΟΝΣΤΑΝΤΙΝΟΥΠΟΛΕΩΣ 1882 ΕΚ ΤΟΥ ΠΑΤΡΙΑΡΧΙΚΟΥ ΤΥΠΟΓΡΑΦΕΙΟΥ
[6] Φιλόθεού Βρυέννιου, μητροπολίτου Νικοδημείας, «ΠΑΠΑ ΛΕΟΝΤΟΣ ΙΓ ΕΓΚΥΚΛΙΟΥ ΕΛΕΓΧΟΣ», ΕΝ ΚΟΝΣΤΑΝΤΙΝΟΥΠΟΛΕΩΣ 1882 ΕΚ ΤΟΥ ΠΑΤΡΙΑΡΧΙΚΟΥ ΤΥΠΟΓΡΑΦΕΙΟΥ, стр.32
[7] Аутобиографија Светог Епископа Далматинског Никодима Милаша https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%90%D1%83%D1%82%D0%BE%D0%B1%D0%B8%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B0_(%D0%95._%D0%9D._%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D1%88)_1
[8] Претход.
[9] Др. Никодим Милаш, „Славенски апостоли Кирил и Методије и истина Православља,Задар, Печатња Ив. Водицке 1881, Предговор стр.IX
[10] Др. Никодим Милаш, „Славенски апостоли Кирил и Методије и истина Православља,Задар, Печатња Ив. Водицке 1881,.Предговор стр. XII
[11] http://www.vatican.va/content/leo-xiii/en/encyclicals/documents/hf_l-xiii_enc_30091880_grande-munus.html, 16 параграф посланице GRANDE MUNUS
[12] Др. Никодим Милаш, „Славенски апостоли Кирил и Методије и истина Православља,Задар, Печатња Ив. Водицке 1881, стр.19
[13] Др. Никодим Милаш, „Славенски апостоли Кирил и Методије и истина Православља,Задар, Печатња Ив. Водицке 1881, Закључак, стр. 370
[14] http://www.vatican.va/content/leo-xiii/en/encyclicals/documents/hf_l-xiii_enc_30091880_grande-munus.html, 15 параграф посланице GRANDE MUNUS
[15] Др. Никодим Милаш, „Славенски апостоли Кирил и Методије и истина Православља,Задар, Печатња Ив. Водицке 1881, Закључак, стр. 368
[16] http://www.vatican.va/content/leo-xiii/en/encyclicals/documents/hf_l-xiii_enc_30091880_grande-munus.html, 18 параграф посланице GRANDE MUNUS
[17] Др. Никодим Милаш, „Славенски апостоли Кирил и Методије и истина Православља,Задар, Печатња Ив. Водицке 1881,стр. 311
