Настављамо са следећа два стиха десете главе која су нам тешка да их чујемо:
А предаће брат брата на смрт и отац сина; и устаће деца на родитеље и побиће их. И сви ће вас мрзити због имена мога; али који претрпи до краја тај ће се спасти.
Свети Златоуст говори овако: „Када им је говорио о сили коју ће им дати, Исус им истовремено говори и о несрећама, убиствима. Предаће, говори, брат брата на смрт и отац сина; и устаће деца на родитеље и побиће их. Чак се није зауставио на овоме, већ је додао још ужасније, што је могло да потресе и сам камен: сви ће вас мрзети, али је одмах дао и утеху: ви ћете бити подвргнути овим страдањима због Имена Мога. Даље Господ даје још једну утеху: ко претрпи до краја тај ће се спасти. Ове Христове речи су у апостолима могле да пробуде храброст на још један начин – дајући им мисао да ће њихова проповед горети таквом силом која ће победити саму природу, одбацити сродство, да ће њихова реч бити бирана испред свега и моћно победити све. Ако већ сила сродства не може да се супротстави проповеди… шта друго може да буде у стању да вас савлада? …. Исус је ово предсказао у том тренутку због три разлога: као прво, да бисмо познали Његову силу и то да је Он истинити Бог који види издалека оно што се још није догодило; а да је заиста ради тога предсказивао будућност, слушај како Сам Христос говори: А сада сам вам рекао, прије него се збуде, да верујете када се збуде (Јн. 14:29). Као друго, да нико од непријатеља не би говорио да се све то дешава без Исусовог знања или због Његове немоћи. Онај Ко је то раније предвидео могао је то и да спречи; међутим, није спречио, зато да венци буду још блиставији… И због трећег разлога је Господ предсказао. Каквог? Зато да подвиг учини још лакшим за оне који се налазе у борилишту, јер се неочекиване несреће, какве год оне биле, чине тешким и неподношљивим; оне пак које су очекиване и унапред осмишљене су лаке и удобне. На тај начин, када су непријатељи издавали оваква наређења и показивали своју суровост, и невољно су потврђивали Христово пророштво.“
Са своје стране свети Исидор Пелусиот говори о још једном разлогу за хришћанско сведочење о Богу и пише: „Ми смо дужни да будемо сведоци овим људима и незнабошцима. Захваљујући овом сведочењу прогонитељи ће бити лишени оправдања да тобож нису знали за Бога. Незнабошцима ће се отворити пут вере у Христа кроз сведочење непоколебљивих исповедника који ће бити мучени од стране сурових мучитеља“.
Светитељ Филарет Московски на овом месту објашњава од чега хришћани желе да се спасу. Ево његових речи: „У уобичајеном значењу ове речи, спасити се значи избавити се од опасности, од непријатеља, несреће, страдања, смрти и пропасти. Тако се праведни Ноје помоћу ковчега спасио од вода потопа, а Лот бекством спасио од огња содомског. У највишем духовном схватању, спасити се значи избавити се од непријатеља ђавола или од опасности да се подвргнемо његовом мучењу; затим да се сачувамо или очистимо од греха као извора свих несрећа и страдања, да се ослободимо од клетве закона, која везује и обара грешника, да избегнемо осуду од вечне правде, да будемо безбедни од упадања у бездан где црв не умире и огањ се не гаси, где се живот и бесмртност непрестано убијају неумирућом смрти.“
Свети Теофан Затворник ове стихове користи да објасни један важан закон духовног живота. На овом месту он објашњава зашто је важно трпљење у нашем подвигу, али пре свега правилно трпљење, јер можемо да трпимо потпуно узалуд. Свети Теофан пише: „Да ли ми имамо шта да трпимо? Нико у томе не трпи недостатак. Поприште трпљења код сваког човека је широко; онда следи да нам је и спасење ту, под руком. Претрпи све до краја и бићеш спасен. Међутим, треба да знаш како да трпиш, јер можеш да трпиш и без икакве користи. Као прво, чувај свету веру и имај беспрекорни живот по вери; сваки грех који ти се догоди одмах очисти покајањем. Као друго, све што треба да трпиш, примај као из руке Божије, чврсто памтећи да се без воље Божије не дешава ништа. Као треће, веруј да се све што долази од Господа шаље за добро нашим душама, за све искрено захваљуј Богу, захваљуј и за жалости и за утехе. Као четврто, заволи тесан пут ради великог спасења које доноси и пробуди у себи жеђ за њим; као пићем горким али исцељујућим. Као пето, држи на уму да када је дошла жалост, нећеш моћи да је одбациш као тесну одећу, треба да је претрпиш. Да ли ћеш је трпети хришћански или не, мораћеш неизоставно да је претрпиш. Зато је боље да је претрпиш хришћански. Роптање не избавља од жалости, већ је само отежава; смирена покорност одлуци Промисла Божијег и добродушност одузимају тежину у невољама. Као шесто, постани свестан да ни ту невољу ниси заслужио, јер да је Господ са тобом желео да поступи по правди, да ли је требало да ти пошаље ову невољу? Као седмо, моли се више од свега и милостиви Господ ће ти дати снагу духа уз коју, док се други буду чудили твојим несрећама, теби ће се чинити да немаш ни шта да трпиш“.
Блажени Јероним за крај тумачења овог стиха, говори још једну важну истину. Он пише овако: „Заиста врлина се не састоји у томе да поставиш почетак, већ да дођеш до потпуног краја“.
Наредни, 23. стих гласи:
А кад вас потерају у једном граду, бежите у други. Јер заиста вам кажем: Нећете обићи градова Израиљевих док не дође Син Човечији.
Јован Златоуст показује и сву тактичност и деликатност Исусових речи, како Господ веома обраћа пажњу на душевно стање Својих ученика док слушају Његова пророштва. Златоуст говори овако: „Након страшних предсказања о будућности апостола након Исусовог распећа, васкрсења и вазнесења, предсказања која су у стању да доведу човека у трепет и да сломе сам дијамант, Спаситељ опет прелази на мирније речи да би овим подвижницима дао могућност да одахну и да их веома ободри. Јер Господ не заповеда прогоњенима да ступају у борбу са гонитељима, већ да беже од њих… Погледај како и у овом случају Исус не уништава жалости, већ је помоћник за време опасности. Он није рекао: избавићу вас и прекинућу прогоне; већ нећете обићи градова Израиљевих док не дође Син Човечији. И заиста, њима је за утеху било довољно само да виде Господа“.
Древни светитељ Амвросије Милански обраћа пажњу на још један важан закон духовног живота за нас. Он пише да у сваком делу треба да одмеримо наше снаге и да не узимамо нешто на себе што је изнад наших снага. Ево како он пише: „У свакој делатности ми треба да тражимо не само оно што је часно већ и оно што је достижно за нас – да се не бисмо прихватили нечега што би могло да буде изнад наших снага. Ето зашто нас Господ саветује да за време прогона прелазимо из града у град, или по Његовим речима, бежимо, да не би неко, непромишљено пожелевши славу Мученика, подвргавао себе опасностима које можда не би било у стању да претрпи слабо тело или колебљиви дух.“
Свети Кирило Александријски наставља у свом духу и објашњава још једно значење Христових речи: „Када Исус ово говори, не учи апостоле бојажљивости, већ да не подвргавају себе лакомислено опасностима, не умиру и не наносе штету онима који су требало да имају корист од њихове проповеди.“
Свети Иларије Пиктавијски занимљиво пише да Господ користи прогоне хришћана да би се ширила проповед о Њему. Његово објашњење је још једна потврда истине да Господ и зло окреће на добро и да ћемо увек изаћи као победници ако се будемо уздали у Господа Исуса Христа. Ево Иларијевих речи: „Господ позива апостоле да беже из једног града у други јер је проповед о Њему на почетку прешла из Јудеје у Грчку, а затим се, захваљујући разноврсним страдањима раширила по грчким градовима и на крају је вера проповедана свим незнабошцима. Међутим, да би показао да ће незнабошци поверовати проповеди апостола, а да ће остатак Израиља поверовати само онда када се буде догодио Христов други долазак, Исус говори: Нећете обићи градова Израиљевих док не дође Син Човечији. Ово значи да након што се испуни дело спасења незнабожаца, Израиљ ће бити поново утврђен у Цркви да би тако испунио број светих за време Исусовог Доласка у слави.“
Преподобни Максим Исповедник даје алегоријско објашњење ових речи и пружа леп савет за борбу са нашим страстима. Он пише следеће: „Градови представљају заштиту и стражу за достојне. У алегоријском смислу град представља један од различитих видова аскезе, као што је на пример, уздржање од вина, уздржање у јелу, дуга бдења и све слично томе што представља заштиту. Ако нас демони изгоне из једног од ових градова, сугеришући нам гордост или сујету због тог вида подвижништва, онда, да не бисмо упали у надменост, треба да одступимо од таквог понашања које се чини превише строгим, да бежимо под заштиту друге врлине где још увек нема сујете и да поступамо тако све док не дође бестрасност“.
24. и 25. стих:
Нема ученика изнад учитеља својега ни слуге изнад господара својега. Доста је ученику да буде као учитељ његов и слуги као господар његов. Ако су домаћина назвали Веелзевулом, колико ће пре домаће његове?
Тумачећи ове стихове, Златоуст открива шта је заправо људима најтеже да претрпе и зашто Господ Исус Христос говори баш на овај начин. Свети Јован износи следеће тумачење: „Пошто су апостоли поред свега осталог требали да буду подвргнути и лошем мишљењу о њима, што је за многе најгоре зло, погледај како их и овде Христос теши. Он им даје утеху са којом ништа није могло да се пореди; Исус управо указује на сопствени пример, на оно што су говорили о Њему Самом. Слично као што је и раније рекавши: сви ће вас мрзети, Господ додао, имена Мога ради, тако и овде, при чему додаје и другу утеху. Какву? Нема ученика изнад учитеља. Погледај како Исус открива о Себи да је Он Господар васељене, да је Он Бог и Творац“. Блажени Теофилакт додаје и ове речи: „Но питаш ли, како то да нема ученика над учитељем, када ми видимо да има много ученика који су бољи од својих учитеља? Знај, дакле, да док су ученици, они су мањи од учитеља; но када постану бољи од њих, онда већ нису ученици; као што и слуга док је слуга, не може бити над господаром својим.“
Светитељ Тихон Задонски описује реалност која потврђује Христове речи: „Мрзели су Христа, Господара дома – мрзеће и хришћане, Његове укућане. Похулили су на Њега и наругали су Му се – хулиће и на хришћане, Његове домаће; ругаће им се. Изгнали су Христа, Господара дома, изгониће и хришћане, Његове домаће.“
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
