У данашњем одломку светоотачког тумачења завршавамо 12. главу Јеванђеља по Матеју.
Последњи стихови 12. главе:
Док Он још говораше народу, гле, мати и браћа његова стајаху напољу тражећи да говоре с њиме. И неко му рече: Ево мати Твоја и браћа Твоја стоје напољу, тражећи да говоре с тобом. А он одговори и рече ономе што му каза: Ко је мати Моја, и ко су браћа Моја? И пруживши руку своју на ученике своје, рече: Ево мати Моја и браћа Моја. Јер ко изврши вољу Оца Мојега који је на небесима, тај је брат Мој и сестра и мати.
Свети Златоуст на овом месту, на један узвишен и духовни начин сагледава и објашњава ове стихове: „Исто оно о чему сам говорио раније, то јест, да без врлине ништа не вреди, веома јасно се показује и сада. Ја сам говорио да ни узраст, ни пол, нити живот у пустињи и томе слично не користе ништа када не постоји добро расположење. А сада сазнајемо још више: без врлине нема никакве користи ни ако се носи Христос у утроби и ако се роди овај дивни Плод. … Ко је мати Моја и ко су браћа Моја? Исус ово говори не зато што се стиди Своје Мајке или одбацује Ону Која Га је родила; да се стидео не би прошао кроз Њену утробу, већ жели тиме да покаже да због тога Она нема никакве користи ако не испуни све што је неопходно. Заиста, овај Њен поступак је потицао од прекомерне ревности према сопственим правима. Она је желела да покаже народу Своју власт над Сином, о Коме Она још није мислила узвишено; зато Му је и приступила неправовремено. Дакле, гледај каква несмотреност са стране Ње и браће! Требало је да уђу и да слушају заједно са народом или ако нису то желели да учине, да сачекају крај беседе, а да тек потом већ приђу Исусу. Међутим, они Га зову напоље и притом пред свима, откривајући кроз то исувишну ревност према својим правима и жељу да покажу да они са великом влашћу заповедају Исусу. О томе говори и Јеванђелиста са прекором. Док он још говораше народу, говори апостол, указујући на ово. Зар није било другог тренутка, као да говори Матеј. Зар није било могуће да се разговара насамо? Па и о чему су желели да говоре? Ако о истинитом учењу, онда је требало да питају јавно и да говоре пред свима, да би и други имали користи; а ако о својим темама, онда нису требали да буду толико упорни. Ако Христос није дозволио Свом ученику да оде и сахрани оца, да се његово следовање за Христом не би прекидало, онда тим више није требало да се прекида Исусова беседа са народом ради неважних питања. Одавде је јасно да су они то радили само због сујете, на шта је Јован и указао, говорећи: Јер ни браћа његова не вероваху у Њега (Јн. 7:5). … Дакле, да је Исус желео да се одрекне Своје Мајке, одрекао би се Ње онда када су Га вређали Јудеји. Напротив, Он се толико брине о Њој да је и на самом Крсту предаје љубљеном ученику и показује велику бригу за Њу. Међутим, Исус сада то не чини због љубави према Њој и браћи. Пошто су они размишљали о Исусу као обичном човеку и били сујетни због тога, Он истрже ову њихову немоћ, не вређајући их, већ исправљајући. Међутим, немој обраћати пажњу само на речи које у себи садрже лаки прекор, већ и на неумесну храброст браће, на то Ко их је прекорео и са каквом намером. Исус није желео да их увреди, већ да их избави од мучне страсти, да их мало помало приведе правилном схватању о Себи и убеди да Он није само Син Своје Мајке, већ и Господ. Онда ћеш видети да овај прекор и Њему веома приличи и да користи Мајци; и да је уједно и веома кротак. Он није рекао ономе који Му је рекао за Мајку: иди, реци Мајци да Ми Она није Мајка; већ му одговара: ко је Мати Моја? Говорећи ово, Исус је имао у виду још нешто. Шта то? То да ни они, нити било ко други не треба да се ослањају на родбинске везе и остављају врлину. Јер ако за Његову Мајку неће бити никакве користи то што Му је Она Мајка, ако не буде у врлини, онда родбинска веза још мање може да спаси неког другог. Постоји само једно благородство – испуњавање воље Божије и оно је боље и узвишеније од телесног сродства. … Исус није рекао: Она није Моја мајка, они нису Моја браћа јер не испуњавају Моју вољу. Господ их није осудио, већ говорећи са Њему својственом кротошћу, њима на вољу оставља да пожеле то другачије сродство. Јер ко изврши, говори Исус, вољу Оца мојега који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати. Зато ако они желе да буду Исусови сродници, нека иду тим путем“.
Свети Фотије Цариградски веома дубоко објашњава ово јеванђелско место, али се не слаже са Златоустим: „Међутим, могуће је да неко, размишљајући не тако далеко од Јеванђеља, може рећи да је Спаситељ изрекао ове речи не да би умањио част Своје Мајке, ни да одрекне урођено сродство и љубав – никако – већ да је Исус, одајући родитељки дужно поштовање, ипак пре бирао спасење људи и њихово поучавање у односу на бригу о Њој. Јер ради њих је и Мајка, рођење, … обитавање и борављење међу људима, добровољни крст и смрт са злочинцима, а затим сахрањивање и васкрсење. … Јер Исус говори, ко не остави оца и мајку и тако даље, „није Мене достојан“ (Мт. 10:37). То јест, човек који не изабере најпре Моју спасавајућу поуку и савет и љубав према Мени, отпашће од бесконачних добара и од блаженства којима се вечно наслађују сви они који бирају Моје законе и Божанску љубав пре сродничких веза. Показујући лакоћу и лако испуњавање ове заповести, Сам Спаситељ је први испуњава и пре бира поучавање људи који Га слушају од контакта са Мајком и само што не говори: ‘Као што сам Ја, учећи вас и бавећи се вашим спасењем, на друго место поставио бригу о Мајци, бирајући пре да вас спасим; тако и ви треба да мењате свако сродство и саосећање које потиче од телесних веза за ваше сопствено спасење и чување Мојих поука и закона’. Из тог истог разлога Исус није дозволио човеку да оде и сахрани оца, не као предлог да се презире отац, ни у ком случају!, или да се одриче сродства и изругује љубави, већ као свагдашњу поуку да се спасење душе бира пре било какве телесне везе и склоности… Мени је позната мисао неких од наших блажених Отаца, које ја често и у многоме са усхићењем одобравам, али за ово мишљење не бих похвалио; они су ради оповргавања безбожног става дошли до следеће мисли; пошто се Исусова Мајка, трпећи нешто људско и захваћена испразном умишљеношћу као што је то својствено женској природи, гордила Сином и желела да објави отворено и нашироко о Својој радости, да је Она постала Мајка таквог Сина; зато је Она дошла док је Он учио, да би када су Га људи славили за такво учење, прославили и Њу заједно са Сином – зато је и Спаситељ, чистећи и друге од душевних страсти желео да избави и Своју Мајку од таквих немоћи, изговорио речи које имају смисао претње: Ко је Мати Моја и ко су браћа Моја? Ово су рекли они којима је тако нешто пало на ум. Испитивање истине пре свега не види да је Мајка показивала нешто слично и да је имала горду умишљеност. Јер Она није пришла Исусу без најаве док је Он учио и није се појавила усред сабрања, није прекинула реч поуке и није рекла ништа хвалисаво; Она је са великим поштовањем, стојећи напољу, само обавестила да је дошла; или чак није ни известила речима, већ је мудро сматрала да ће поглед донети вест. Зар је ово својствено Оној која би сујетно желела да се прослави, која би тражила да се горди и надимала се због величине Сина? Па шта би другачије урадио слуга да га неопходност принуди да дође до господара? Зато Исусове речи којима се обратио Мајци, не представљају забрану нити начин да се немоћ исправи прекором, јер слабости није било нигде“. Дакле, овде запажамо да и у Златоустовом и Фотијевом тумачењу има дубоких духовних истина и иако се у нечему не слажу, не значи да се искључују међусобно.
Свети Исидор Пелусиот говори и о практичном савету да проповед речи Божије не буде неометана. Он каже: „Нека ништа не служи као препрека Јеванђељу Господњем и нека расејаност не прати духовно учење; нека жамор не прекида корисну беседу. Јер ни Христос није уважио позив Мајке и браће који су желели да Га виде, док је излагао учење и трудио се на спасењу људи који су Га слушали, показујући тиме да духовно треба да се бира пре телесног. Тако су и Његови ученици одбили да пазе на трпезу, иако је ово било неопходно због сиромашних (види Дела ап. 6:2)“.
Блажени Јероним објашњава на кога се тајанствено односе Господње речи у вези са тим ко може да се уброји у мати Његову. Јероним пише следеће: „Мати Моја су они који Ме свакодневно рађају у душама верних; браћа Моја су они који чине дела Оца Мојега. Дакле, Исус није одрицао Своју Мајку како су сматрали Маркион и Манихеј, који су мислили да се Он родио од неког замишљеног бића. Христос је бирао апостоле пре телесних сродника, да бисмо и ми у својој љубави давали предност духу над телом. Ево мати твоја и браћа твоја стоје напољу, тражећи да говоре с тобом. Неки тумачи под браћом Господњом сматрају Јосифове синове од његове друге жене, следећи безумље апокрифа и говорећи о некаквој жени Мелхи или Елки. Ми под браћом Господњом не подразумевамо синове Јосифа, већ синове Марије, Исусове тетке по линији Његове Мајке; она је била мајка Јакова млађег, Јосифа и Јуде који су као што читамо у другим Јеванђељима, названи браћом Господњом. Не зове ли се мати његова Марија, и браћа његова Јаков и Јосија и Симон и Јуда? (Мт. 13:55)… Објаснимо ово место и на други начин. Господ говори мноштву народа; Он поучава људе унутар дома. Мајка Његова и браћа, то јест, синагога и јудејски народ, стоје ван и желе да уђу, али су недостојни Његове речи. Иако су они и молили и тражили и слали гласника, као одговор су добили да су слободни и да могу да уђу, само ако сами пожеле да поверују. Ипак, нису могли да уђу него само на молбу других.“
Свети Григорије Двојеслов описује разлику између човека као брата и сестре и мати Господње овим речима: „Човек који прилази вери може да буде брат Господњи; међутим, питање је на који начин може постати Мати Његова? Треба да знамо да такав човек постаје брат и сестра Христу кроз веру, а мајком – кроз проповед. Јер онај ко проповеда као да рађа Господа, Кога усађује у срце слушалаца; Његовом мајком постаје онда када се кроз његову проповед у срцу ближњег рађа љубав према Господу“.
Сам крај дванаесте главе можемо завршити тумачењем светог Григорија Паламе: „Сам Господ каже да нас сматра Својом родбином: Јер ко изврши вољу Оца Мога који је на небесима, тај је брат Мој и сестра и мати (Мт. 12; 50). Видите ли чиме се задобија то најузвишеније сродство? Богољубивим начином живота, врлинским живљењем, понашањем сагласним са божанским заповестима, јер је управо то воља најузвишенијег Оца. Онај пак ко не твори вољу најузвишенијег и небеског Оца толико је далеко од сродства са Њим, да чак ступа у сродство са противником Божијим. Зато је Господ и рекао Јудејцима: Вама је отац ђаво, и жеље оца свога хоћете да чините. А када су Му ови узвратили да су они деца Авраамова, Он им је казао: Да сте деца Авраамова, чинили бисте дела Авраамова (Јн. 8; 44, 39).“
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
