Кинонија није само питање припадности, већ питање нашег односа међу собом

Мој задатак је да у уводном излагању расветлим појам Киноније са једног богословског, а пре свега, литургичког аспекта и контекста, шта значи овај термин. Назив портала није случајно одабран, сам назив носи читав програм овог портала. Кинонија се преводи као заједница, заједничарење, учешће, причастност, а потиче од грчког придева Кинос, који значи заједнички или општи.

Ако кренемо од периода антике, да разлажамо овај термин, видећемо да на класичном грчком језику он означава неку заједницу, друштво, партнерство, пријатељство, учешће у нечему заједничком. Можемо рећи да је то термин, пре свега, социјалне категорије, зато што се тај термин више користио када се говори о политици, о трговини, о грађанском животу или о пријатељству. У Новом Завету, међутим, овај термин добија потпуно нову димензију, у језику светог апостола Павла. Добија ново преображено значење. Апостол Павла га користи не само да опише однос међу првим хришћанима, него и однос човека са сâмим Господом. То ћемо приметити у посланици првој Коринћанима и другој посланици Коринћанима да он овај термин користи, када говори да је Бог позвао људе у заједницу Сина Својега Исуса Христа. У другој Коринћанима: Благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница (кинонија), Светога Духа, да буде са свима вама. Дакле, овај термин прелази из једне социјалне категорије у онтолошку категорију.

Да бисмо разумели богословску дубину термина кинонија, морамо се вратити њеном извору ─ Светој Тројици. Отац, Син и Дух Свети од вечности постоје у савршеном јединству љубави, међусобном прожимању, које наше богословље назива перихореза. Бог у себи није усамљена монада, него је заједница. Управо ова тројична заједница је образац сваке друге заједнице у Цркви, заједница човека са Богом, наравно. Из ове тројичне визије произилази и разумемање саме Црква, дакле, Црква није само једна институција, како је често гледају наши парохијани, она није нека организациона структура, нити је сабор истомишљеника, већ је по својом најдубљем идентитету заједница (кинонија). Заједница верних међу собом и заједница је верних са Господом.

У Делима апостолскимн у опису те прве Јерусалимске заједнице, читамо да су верни постојано пребивали у заједници у ломљењу хлеба и у молитвама. И оно што је веома важно да приметимо је, да се заједница повезује са ломљењем хлеба, дакле са Евхаристијом, са причешћем. Ако је Црква по својој суштини кинонија, онда се та кинонија (заједница) поима конкретно у литургијском сабрању, односно, у светој Евхаристији. Апостол Павле то формулише технички богословским језиком: „Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница (кинонија) крви Христове? Хлеб које ломимо, није ли заједница (кинонија) тела Христова? Јер, један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једног хлеба причешћујемоˮ (  ). Дакле, овде видимо да кинонија функционише у два неодвојива правица, вертикално и хоризонтално. Вертикално заједница верних са Христом, а хоризонтално, заједница верних међу собом, која поизилази из истог причешћа.

Сад долазимо до свете Литургије и до момента киноније у светој литургији. Први момент киноније у светој литургије је сабрање. Ми знамо да се Литургија не служи сама негде у пустињи, него предпоставља окупљени народ Божији, сабран на једном месту, око једне трпезе предвођен епископом, како каже Свети Игнатије Богоносац на самом почетку 2. века. Исти светитељ упозорава хришћане да се клоне оних који се одвајају од заједничног сабрања, јер тамо где је епископ, тамо нека буде и народ, јер епископ је тај који предводи и чува јединство Цркве. Дакле, сабрање је први момент киноније у Литургији. Људи долазе са различних страна, са различних места, са различитим карактерима, али на Литургију не долазе само као појединци који су се случајно нашли на том истом месту, него долазе као чланови једне заједнице. Ту се већ ствара тај почетни корак, да човек излази из затворености у себе и улази у простор заједнице. То је први момент.

Други моменат киноније у Литургији jeсте заједничка молитва. У Литургији не постоји молитва свештеника и молитва народа, као одвојна стварност. Дакле, постоји једна заједничка молитва Цркве. Свештенослужитељ возглашава, а народ одговара. Једни друге позивају на молитву. Све литургијске јектеније се изговарају у првом лицу множине, и ниједна молитва у Литургији није по својој структури индивидуална, нити је лична, него је молитва заједнице.

Имамо неке појаве на светој литургији, то можете приметити често у многим местима, да постоје људи који током Литургије имају бројаницу у руци и изговарају Исусову молитву, или имају молитвеник у руци и читају неко своје молитвено правило. То је индивидуализам у Литургији.

Трећи моменат киноније у Литургији јесу диптиси и помињања живих и упокојених, како на Проскомидији, тако и у одређеним моментима који су предвиђени на светој Литургији. Овим се показује да кинонија превазилази границе времена и простора, јер на светој Литургији нису само они који су ту физички присутни, него су и они који су ту одсутни из разних разлога, а што је још дубље, у Литургији су молитвено присутни  они који су уснули у Господу. Дакле, читава Црква небеска и земаљска је на сабрању.

Четврти момент киноније на Литургији је слушање Божје речи. На Литургији се Црква и сабира око речи Божје, Апостол и Јеванђеље нису само обична читања, него су реч коју Христос говори својој Цркви, због тога је важно нагласити да се на Литургији не остварује заједница само у молитву, већ и заједница у вери, јер кинонија није могућа без истине. Сада долазимо до следећег момента, а то је исповедање једне вере, односно исповедање Символа вере. Када на Литургији заједно исповедамо Символ вере, ми не изговарамо само лично Символ вере, него исповедамо веру Цркви и веру Отаца. То је веома важна кинонија, јер није заједница у којој свако има своју верзију хришћанства, због тога Символ вере није само догматски текст, већ је пре свега литургијски чин којим указујемо да припадамо једној Цркви и да верујемо у једнога Христа.

Следећи моменат киноније у Литургији је помирење и целив мира. То је момент на Литургији када ђакон каже: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедалиˮ. Свештеници се тада целивају међу собом, говорећи: „Христос је међу нама – јесте и бићеˮ. Ђакони се целивају испред двери, а све до периода 11. до 14. века и сви верујући присутни у храму су се целивали међу собом, говорећи те исте речи. Негде у 14. веку та пракса је ишчезла. Дакле, у  Литургији се заједница не остварује само зато што смо сједињени, већ и зато што смо измирени једни са другима. Кинонија није само питање припадности, него је питање нашег односа међу собом. Није довољно само да кажемо да смо једно, него би требало да се трудимо колико год можемо да живимо као једно. Зато је кинонија увек позив на праштање, на љубав и на служење. Једна од препрека за причешће може бити када је неко у завади са неким. Завада није магијска забрана за причешће. Ако је човек свесно са неким у завади, ако не прашта и одбија помирење, све то је у директној супротности са Тајном причешћа. Свети Јован Златоуст јасно каже: „Нека нико ко има непријатеља не приступа трпези да прима Тело и Крв Христовуˮ. Сада нам је јасно због чега је акт целива мира веома важан. 

Следећи моменат киноније у Литургији је приношење. Кинонија се остварује у приношењу. Хришћани првих времена долазећи на свету Литургију доносили су хлеб, вино и воду. Доносили су дарове, односно помоћ, за удовице, сироте, за убоге, и то се делило након свете Литургије, а временом су ђакони од свих тих дарова бирали најлепше хлебове, најлепше вино, а свештеници си излазећи на вход, пролазили кроз целу цркву, узимали те дарове, уносили их у олтар и и вршили тада Проскомидију. Важно је нагласити, да верник свој појединачни дар не задржава за себе, него оно што је моје, доноси се у сабрање и постаје наше. Хлеб који сам ја донео и вино које сам ја донео, постаје евхаристијски принос Цркве. Не приносимо ми на светој Литургији само дарове, већ приносимо и сами себе, свој живот, своје време, жртву, љубав и тако даље. Кинонија није само заједница у којој ћемо нешто добити, већ и заједница у којој ћемо нешто да дамо и принесемо. Права заједница није могућа ни без дара, ни без жртве, ни без љубави која се даје.

Осми моменат је Евхаристија као врхунац киноније, јер је Евхарстија средиште црквеног заједништва. Свети апостол Павле каже: „Један је хлеб, једно смо тело многи, јер се сви од једнога хлеба причешћујемоˮ. Ово је један од најбољих израза киноније, један хлеб и једно тело, не зато што смо сви исти, већ зато што смо сједињени. Кинонија није заједница само људи који стоје једни поред других, она је заједница људи који постају једно у Христу.

Благодарење и заједнички живот после свете Литургије је завршни моменат киноније, јер се кинонија не завршава приношењем и причешћем, него се наставља благодарењем. После причешћа Црква не каже: Сада је све завршено, него нас враћа у живот, а ми требамо наставити да живимо, тако што ће се кинонија прелити на читав наш живот, на брак, односе, пријатељство, на помоћ потребитима, о чему сведоче Дела апостолска. Овај специфичан облик киноније, можемо приметити у српском народу у времену туркократије. Период када су турци владали овим просторима је веома тежак период за наш народ, а богослужење је било једно од малобројних места где је народ имао могућност да се сабира као заједница. Да би потврдили припадност истој вери у богослужбеном календару је наставило да живи време српских владара и архиепископа, да се чува сећање на претке, али се тим сабрањем показало да је Црква жива заједница. Народ је опстао у времену туркократије само зато што је опстало богослужење, а да би богослужење опстало били су потребни преписивачи којима је требало по неколико месеци да препишу неку књигу у скромној келији уз светлост свеће. Предан рад тих људи је израз киноније.

Кинонија није социолошки или морални појам, већ је богословска стварност која извире из Тројичног живота Божјег, остварује се историјски у Цркви, а своју пуноћу и врхунац добија у евхаристијском сабрању, где се и ми причешћујемо, постајући једно тело у Христу. Кинонија није дружење, није осећај припадности, није пријатељство, није емоционална топлина, она је изнад свега учешће у Христу. 

Обраћање протопрезвитера др Слободана Јаковљевића, пароха чачанског, на дискусионом панелу „Кинонија ─ позив у заједницуˮ, одржаном, 14. септембра 2026. године поводом друге годишњице портала „Кинонијаˮ.

Извор: Портал Кинонија

Фото: Архива Храм телевизије