Настављамо са тумачењем 39. стиха.
Блажени Јероним показује фарисејску упорност али и описује детаљно како су изгледала чуда старозаветних пророка: „Можда су они хтели да као у време Илије сиђе огањ са висине, или можда да као у време Самуила, за време лета упркос природним околностима севају муње, грме громови и да кише лију у потоцима; као да фарисеји нису били у стању да похуле и на слична знамења и да тврде да они потичу од разноразних непознатих струјања ваздуха… Јер ако они хуле против онога што виде очима, држе рукама и признају за корисно – шта не би рекли за оно што је дошло са неба?“ Свети Кирил Александријски у свом тумачењу показује извитоперену логику фарисеја и објашњава зашто су они захтевали чудо баш са неба: „Пошто су по њиховим речима учињена чуда била од демона, а они могу да раде то само на земљи, сада фарисеји траже: учини Својом силом знамење са неба… Они су ово говорили будући слепи разумом, мислећи да Исус није у стању да учини ништа достојно Бога. Отворити очи слепима, васкрснути мртве, запретити мору и ветровима могуће је само за Божанску власт“. Преподобни Јефрем Сирин појашњава сличност у служењу Јоне за Ниневљане и Господа за све људе: „Знак Јоне је на два начина био за Ниневљане весник и упозорење. Ако буду пренебрегли Јонину реч, сићи ће живи у пакао као што је и он сишао у утробу кита; ако се буду покајали, вратиће се из смрти у живот, као што се у живот вратио и пророк. Тако је и Господ за људе – на пад или на устајање; јер људи или живе или умиру кроз Исусову смрт. … Пошто гледајући знамења са неба фарисеји нису поверовали, из утробе земље се открила проповед, као што је и Јона изашао из утробе земље“.
40. стих:
Јер као што је Јона био у утроби китовој три дана и три ноћи, тако ће и Син Човечији бити у срцу земље три дана и три ноћи.
Свети Оци у тумачењу овог стиха приступају са више различитих страна. Свети Григорије Ниски објашњава зашто Господ говори о срцу земље, али истовремено показује и Његову премудрост, откривајући на који је начин Господ, за време тридневног боравка победио сатану и нас ослободио од вечне смрти: „Да ли желите да научите нешто у односу на тридневни период? Довољно је знати да је свемогућој Премудрости која је боравила у срцу земље и толико мало времена било довољно да би велики ум који је у њој боравио, осиромаши; јер на тај начин пророк назива ђавола, називајући га великим умом и царем асирским (види Ис. 10:12). Дакле, пошто је срце обиталиште ума, и у срцу, како сматрају, пребива главна сила душе, Господ силази у срце земље које представа станиште за поменути ум, да би учинио безумним његове замисли, како говори пророк Исаија. Начелнику таме није било могуће да се приближи чистој Светлости која је дошла, да у Њој није видео неки део тела. Ето зашто се чим је видео богоносно тело, а истовремено видео и чуда која је чинио Сам Бог, ђаво понадао: ако кроз смрт овлада телом, онда ће моћи да овлада и целокупном силом која се налазила у том телу. И прогутавши мамац тела, бива прободен удицом Божанства и на тај начин је змија ухваћена удицом, као што о томе говори Јов. Послушајмо код пророка шта је замишљало само срце земље када је отворило чељуст на тело Господа. Шта му говори пророк Исаија? А говорио си у срцу свом: Изаћи ћу на небо, више звезда Божијих подигнућу престо свој, … изједначићу се с Вишњим (Ис. 14:13-14). Тако је у себи замишљало зло срце земље… Са таквом надом ђаво прима Онога Који је човекољубиво сишао под земљу. А шта се догодило са њим уместо онога што се надао, о томе јасно говори пророчанство, говорећи о страдању сатане: Како паде с неба, звездо Данице, кћери зорина? … Прострти су пода те мољци, а црви су ти покривач (Ис. 14:11-12). Због тога истинска Премудрост и посећује срце земље да би у њој уништио ум који је велики у злу и да би просветио таму; да би смртно било прогутано животом и да се зло обрати у ништавило након истребљења последњег непријатеља који је смрт. Ето шта је за тебе човече учињено током времена од три дана…“
Преподобни Јефрем Сирин у овим речима види Исусову власт и моћ, из разлога што им Господ унапред показује да ће Он умрети добровољно. Он показује у овом стиху још сличности између служења пророка Јоне и Господа Исуса Христа: Тако ће и Син Човечији бити у срцу земље. Овим речима им је Исус показао да они нису могли да Га убију упркос Његовој сопственој вољи, јер је хиљаду година раније тајну Његове смрти показао Јона. Тамо где је убијен Авељ су можда била уста земље. Земља је, пише, отворила уста своја да прими крв брата твојега из руке твоје. (1. Мојс. 4:11) А где је сахрањен Господ, тамо је можда, срце земље. Син Човечији ће бити у срцу земље, као Јона у утроби кита. Или као што се Јона није подвргао разарању и труљењу у утроби кита, тако и Господ у гробу, као што је написано: јер нећеш оставити душе моје у паклу, нити ћеш дати да Светац твој види труљење (Пс. 16:10). Као што је Јона, изашавши из мора, проповедао Ниневљанима и они су, обративши се, остали живи, тако је и Господ, након Васкрсења Свог тела из гроба послао Своје ученике незнабошцима и они су, обративши се, добили савршени и потпуни живот“.
Свети Оци такође обраћају пажњу и на једну дилему која и данас може да се чује а на коју верни често не знају да пруже одговор. Људи се питају како се говори о Господњем тридневном боравку у паклу, када је прошло пола петка, цела субота и у недељу рано је Господ васкрсао? Ево како Оци одговарају.
Преподобни Јован Дамаскин пише следеће: „Међутим, питаће неко: ако је Исус претрпео добровољну смрт у петак, а вратио се у живот у недељу: како је онда тачно то да је Он провео три ноћи у срцу земље? Божанствени Мојсеј нам говори овако: И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ (1 Мојс. 1:5). Када су Господа обесили на свештеном крсту, би тама по свој земљи (Мт. 27:45) не зато што је наишао облак и заклонио сунчеве зраке и не зато што је месец попут неке преграде спречио сунце да његово сијање дође до нас; већ зато што је цела земља била обузета тамом, много мрачнијом од оне опипљиве таме којом је био поражен Египат, јер је у самом сунцу нестало светлоносне силе која испушта зраке; јер било је потребно да цела земља оплакује телесну смрт Творца. Зато Пророк и говори: учинићу да сунце зађе у подне, и помрачићу земљу за бела дана (Ам. 8:9) и други опет: И у тај дан неће бити видело светло… неће бити дан и ноћ, јер ће и увече бити светлост. (Зах. 14:6-7) У време овог мрака се божанска и света душа Господња, одвојивши се од свештеног и животворног Тела, налазила у срцу земље и ово време се рачуна као прва ноћ. Затим, након таме, Творац опет установљује дан и сунце се враћа у своје уобичајено стање – зато је Пророк и предсказао да ће бити светлост пред вече. Затим је дошла ноћ пре суботе, затим сама субота, затим даље ноћ и на крају, коначно, светлоносни и светли дан светог Васкрсења, у који се телесно из гроба јавила нестворена светлост, као младожења који блиста лепотом васкрсења; крај суботе се код Јеванђелисте описује речима пошто мину субота, на освитку првог дана недеље (Мт. 28:1). Ето јасног броја три дана и три ноћи!
Преподобни Исидор Пелусиот наставља и о овоме пише на следећи начин: Јер као што је Јона био у утроби китовој три дана и три ноћи, тако ће и Син Човечији бити у срцу земље три дана и три ноћи. Зато је Онај Који објављује о Себи да ће испунити Јонин праобраз, тачно знао за ово, јер је Сам Исус био са Јоном када је бачен у дубину и када је одатле избачен. Исус је несумњиво испунио ово, провевши у гробу онолико времена колико и Јона у киту. Ако будеш захтевао и друго објашњење, ево и њега. У шести час петка је Господ распет, од шестог до деветог часа је била тама; то схвати као ноћ. Од деветог часа је опет светлост, то је већ дан. Затим следи ноћ петка. Субота је дан. Затим ноћ суботе и јутро дана Господњег, као што говори Јеванђелиста а пошто мину субота, у први дан недеље. Ако желиш да знаш и треће објашњење, слушај. У петак је Господ предао дух – то је дан први; у гробу је био целу суботу, затим и ноћ суботе. Када је засијао дан Господњи, Исус је устао из гроба и то је још један дан, јер се по делу, као што знаш, познаје целина. Тако се и код нас по обичају врше помени упокојених. У ком год да је часу неко умро, ми пропустимо сутрашњи дан, а затим следећег дана служимо тридневни помен. Мислим да је ово одговор на питање. А ако упорни испитивачи захтевају потпуна три дана и ноћи, одговори им овако: и цар ако буде обратио пажњу на заступање и молбе затворених по рудницима и тамницама и обећа да ће им опростити након истека трећег дана, а затим им дарује слободу пре тог рока, онда овом брзином највише и доказује истинитост свог обећања. И Господ уставши из мртвих раније него што је обећао, праведно прима поклоњење од свих… Христос је рекао да ће васкрснути у трећи дан. Имаш петак, имаш и суботу до заласка сунца, а након суботе је Исус васкрсао, дотакавши се крајњих дана и целог средњег. Јер је рекао да ће васкрснути у трећи дан, а не након три дана. Развалите овај храм и за три дана ћу га подићи (Јн. 2:19). Па и пророк је песнички објавио да ће смрт тада заплакати… рекавши: Повратиће нам живот до два дана, трећи дан подигнуће нас, и живећемо пред њим. (Ос. 6:2). Ако буду указивали на речи: три дана и три ноћи (Мт. 12:40) одговорићу да је дотицањем тих дана Исус испунио обећањем. Јер се свих двадесет четири часа назива једним даном. Ако се неко роди или умре у први или последњи од ових часова, рачуна се да је у том истом дану. На пример, ако се неко роди пред сам залазак сунца и овај дан буде први дан месеца, рачуна се да се родио тог дана. А ако се неко други роди након заласка сунца, то се већ рачуна као други дан. Дакле, зашто се када је разлика у времену у једном сату, а можда и мање од тога, за једног каже да се родио у једном дану, а други у другом? Зато што је сваком очигледно и јасно, да се први дотакао претходног дана, а други се родио у дану после, само дотакавши се њега. И зато, ако се то потврђује и тачним рачунањем часова, зашто узалуд себе муче они који тврде да тобож Бог Истина није остао у истини?“
Златоуст узвишено пише да Господ са намером овако говори, јер види сав цинизам Својих противника: „Није рекао јасно да ће васкрснути, јер би они почели да се смеју томе; Исус је ово објавио прикривено, али тако да би они могли да поверују да је Христос то знао још раније. И они су тачно схватили смисао Његове изреке, као што се види из њихових речи Пилату: онај варалица каза још за живота: Послије три дана устаћу (Мт. 27:63). Међутим, Христови ученици нису то разумели пошто нису имали толико знања. Зато фарисеји сами на себе и навлаче осуду. Примети са каквом прецизношћу Спаситељ изражава чак и Своје прикривено пророчанство. Исус не говори: у земљи, већ у срцу земље да би јасније показао Свој боравак у гробу и да нико не помисли да је Његова смрт тобож само илузија. Зато Он и одређује три дана да нико не би сумњао у Његову смрт, јер нису требали само крст и очигледност свега, већ и сам број дана да послуже као доказ за то. О васкрсењу је требало да сведочи целокупно време након тога; међутим, крсту многи не би почели да верују, да није било мноштво знамења која су сведочила о Исусу. А ако не би поверовали крсту, не би поверовали ни Васкрсењу. Зато Спаситељ смрт на крсту и назива знаком. Да није распет на крсту, ни знак не би био дат. Ето зашто Исус говори о праслици, да би више уверио у истину. Реци ми, зар је Јонин боравак у утроби кита била машта? Не, ти то не можеш да кажеш. Следи да ни пребивање Христа у срцу земље није могла да буде машта… Исус овде говори: неће му се дати знак осим знака Јоне пророка, показујући тиме да ће Он пострадати и за њих, али фарисеји од тога неће стећи никакву корист. И без обзира на то што је Исус знао за ово, Он је ипак желео да умре за њих. Толико велика је била Његова љубав!“ На самом крају можемо рећи да се у овој последњој мисли светог Златоуста, да је Господ умро чак и за Своје непријатеље налази још једна духовна истина. А то је да без обзира што плодови Христовог подвига Искупљења обухватају читав род људски, овим плодовима могу да се користе само они који живе у Господу Исусу, људи који живе у Православној Цркви, који држе заповести Господње.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
