Настављамо са 11. стихом:
Расуђивање преподобног Јована Касијана објашњава дубоки смисао кушања Господа Исуса и на који начин то има везе са сваким од нас лично: „Спаситељ је, имајући нетрулежни образ и подобије Божије, такође требало да буде искушан у оним страстима у којима је и Адам био кушан док је још био у стању невиности, то јест, да буде искушан у стомакоугађању, сујети и гордости. Стомакоугађање – због њега је Адам појео забрањени плод са дрвета; сујета – када ђаво говори прародитељима да ће им се отворити очи; гордост о којој говори: па ћете постати као богови и знати што је добро што ли зло (1 Мојс. 3:5). Дакле, у овим страстима је и Господ Спаситељ био искушаван. Стомакоугађање када Му је ђаво говорио: реци да камење ово постану хлебови; сујета када Му говори: Ако си Син Божији, скочи доље; гордост – када показујући Господу сва царства света и њихову славу, ђаво говори: Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се (Мт. 4:3, 6, 8-9). Спаситељ је допустио ђаволу искушења да би нас Својим примером научио на који начин је потребно да побеђујемо кушача. Дакле, управо оним средствима којима га је и Господ одбацио. Дакле, Исус Христос је требало да претрпи наведена искушења, а више од тога није било потребе. Јер онај ко победи стомакоугађање није могао да буде искушаван похотом која потиче од презасићења, као корена којим ни први Адам не би био искушан, да обманут ђаволом, није прво прихватио страст која рађа похоту. И зато се за Сина Божијег не говори да је дошао у телу греховном, већ у обличју тела греховног (Рим. 8:3), зато што је Он имао истинско тело: Он је јео, пио, спавао, истински трпео мучења на крсту, али греховну наклоност тела која је и направила преступ, Он није имао. Јер Исус није осећао огњену жаоку телесне похоте које нас због наше природе рањава против наше жеље… Дакле, ђаво искушава Исуса само у страстима којима је обмануо и првог Адама, претпостављајући да ће Исус, као човек, исто тако бити обманут и у осталим страстима ако би ђаволу пошло за руком да Га искуша у ономе у чему је оборио првог Адама. Међутим, побеђен у првој борби, ђаво већ није могао да нанесе Исусу другу болест, то јест, да пробуди телесну похоту која потиче од првобитног порока, то јест, стомакоугађања“.
Свештеник Данил Сисојев, који је понео мученички подвиг у наше време, упозоравао је на заблуду која често може да се чује међу неким верујућим људима, којом покушавају да оправдају одсуство подвига и сопствену лењост. Ова мисао гласи: „Лако је Христу, Он је Бог!“ Ми знамо да Исус није само Бог, Он је и човек – тачније, Он је Богочовек и управо због тога је прошао кроз све тешкоће и страдања овде на земљи. Господ уопште није био у, да тако кажемо, „повлашћеном“ положају у односу на нас. Напротив – Апостол Павле пише: Јер пошто је и сам страдао будући кушан, зато може помоћи онима који бивају кушани. (Јевр. 2:18)
Настављамо даље, 12. стих гласи:
А када чу Исус да је Јован предан, отиде у Галилеју.
Свети Јован Златоуст темељно објашњава разлог удаљавања из Јудеје у Галилеју: „Зашто се Исус поново удаљује? Зато да нас научи да не идемо сами у сусрет искушењима, већ да одступамо и да се уклањамо од њих. Није крив онај ко се не баца у опасности, већ онај ко у опасностима нема храбрости. Дакле, да би нас научио томе и да би укротио и мржњу Јудејаца, Христос се удаљује у Капернаум, испуњавајући пророчанство. Заједно са тим, да слично рибару, улови и учитеље васељене (овде светитељ мисли на Апостоле) који су бавећи се својом вештином, живели у овом граду. Примети овде како Христос сваки пут када намерава да се удаљи ка незнабошцима, мотив за то узима од Јудејаца“. То јест, свети Јован говори да Јудеји никако нису могли да оптуже Христа да не жели да проповеда међу њима и да иде ка незнабошцима, јер су Га управо они својом мржњом терали међу незнабошце. Свети Кирил Александријски додаје веома значајно тумачење, говорећи следеће: „Христос се удаљује из Јудеје ка незнабошцима показујући тиме да Он оставља Јудеје не само када вређају Бога, већ и када чине грех против светих Пророка“.
Што се тиче чињенице Јовановог одвођења у тамницу, свети Јован Златоуст говори да су Ирода на овај поступак наговориле, између осталог, и старешине јудејског народа, зато што је Претеча и њих изобличавао и није штедео. Зато је било за очекивати да ће се побунити и против Христа. То је био разлог да се Господ удаљи из Јудеје у Галилеју, учећи нас тиме да се не препуштамо опасностима без велике потребе. У питању је била веома насељена земља, по сведочењу Јосифа Флавија, јудејског историчара, у њој је постојало више од две стотине градова и насеља и постоји процена да је живело око четири милиона становника. Најмања насеља су бројала око 15 000 људи. Трговина је била веома развијена, много каравана је пролазило кроз Галилеју. Пошто је земља била веома плодна, скоро сваки делић земље је био засејан и доносио обиље плодова. Становништво Галилеје је било измешано и било је састављено од Јевреја и незнабожаца – Грка, Арапа, Египћана и других народа. Управо због овог мешања, они су били предмет презира од стране Јудејаца из Јудеје. Због овог мешања су незнабошци и имали прилику да чују од Јудеја о Месији који долази. Између осталог, потврду овога можемо видети и у речима Самарјанке у разговору са Господом, јер она говори: Знам да долази Месија звани Христос; кад Он дође, објавиће нам све (Јн. 4:25). У Галилеји је Господ Исус највише времена проповедао, ту је чинио чуда, овде је и одлучио да од једноставних галилејских рибара изабере Себи апостоле. У Галилеји је незнање о Богу било веће, то је још један разлог зашто су Јудеји са толиким презиром гледали на становнике Галилеје. Зато су фарисеји и књижевници тајном Христовом ученику Никодиму и рекли: Да ниси и ти из Галилеје? Испитај и види да пророк из Галилеје не долази (Јн. 7:52). У Галилеји нису живели тако образовани књижевници као што су били у Јерусалиму и Јудеји. Међутим, добра страна такве ситуације је била управо у томе што Галилејци нису били толико заражени различитим предрасудама и лажним представама о Месији који долази, као што је то био случај са Јудејима. Наравно, Галилејци нису били потпуно имуни на предрасуде, али је корен ове предрасуде код њих потицао из незнања, док се код Јудеја узрок крио у њиховој гордости и умишљености.
Ево наредних стихова, од 13. до 16. стиха:
И оставивши Назарет, дође и настани се у Капернауму приморскоме, у крајевима Завулоновим и Нефталимовим, да се испуни што је рекао пророк Исаија говорећи: Земља Завулонова и земља Нефталимова, на путу к мору с оне стране Јордана, Галилеја незнабожачка; Народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија.
Господ се настанио у Капернауму, тај град се у Јеванђељу по Матеју назива и Исусовим градом: ушавши у лађу, пређе и дође у свој град (Мт. 9:1). Далеко од тога да је овај град био тврђава побожности, јер да је тако, Капернаум не би био поменут у броју градова које је Господ оштро прекорео, рекавши: И ти, Капернауме, који си се до неба подигао, до пакла ћеш сићи; јер да су у Содому била чудеса што су се у теби догодила, остао би до дана данашњега (Мт. 11:23). Данас постоји тенденција код неких хришћана да се живот у граду аутоматски изједначава са одступништвом од Господа, а да је живот на селу и у мањим срединама по дефиницији идеалан за хришћански живот. Кроз целу историју Цркве многи хришћани су живели не само у градовима, већ у главним светским престоницама тог времена, као што је и данас случај. Да ли ће се неко спасити или не, не зависи од места колико од наше слободне воље. Свети Амвросије Оптински је имао одличан савет за хришћане који живе у градовима: „Може се живети у свету, само не у трци, већ тихо“. Јефрем Сирин са своје стране додаје: „Не спасава место човека, већ намера. Наш праотац Адам је пао у рају, а праведни Лот је себе сачувао и у Содому“.
Свети Јован Златоуст објашњава шта се подразумева под тамом: „Тамом овде пророк назива не обичну таму, већ заблуду и безбожност, због чега је и додао: Народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија. А да би било очигледно да се овде не говори о обичној тами и светлости, говорећи о светлости, пророк је назива не просто светлошћу, већ светлошћу великом, која се на другом месту назива светлошћу истинитом (Јн. 1:9), док говорећи о тами, назива је сеном смрти“. Светитељ наставља даље и објашњава велику истину, да ми нисмо спасени својом вољом или делом, већ да је Господ то пожелео и спасио нас апсолутно без икакве наше заслуге: „Желећи тиме да покаже да становници ове земље нису сами тражили и пронашли ову светлост, већ да им је Бог јавио то свише, јеванђелиста говори: светлост засија, то јест, сама светлост је засијала и осветлила их, а не да су они сами напред пришли ка светлости. Заправо род људски се у време пред долазак Христов налазио у најжалоснијем стању; људи више нису ходали, већ су седели у тами; то значи да се они чак нису ни надали ослобођењу од таме. Они чак нису ни знали где да иду и обузети тамом су седели, већ оставши без снаге да стоје“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
