Настављамо даље са наредним стиховима, седми и осми стих:
Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се.
Ава Доротеј објашњава смисао речи иштите и тражите. Он пише: Иштите говори да бисмо просили у молитви, а тражити значи испитивати како се долази до саме врлине, шта је то што је доноси и шта треба да чинимо да бисмо је стекли. Тражите и наћи ћете значи да тако свакодневно испитујемо. Куцати значи извршавати заповести. Јер, ко куца, куца са рукама, а руке, пак, означавају делатност“.
Свети Димитрије Ростовски обраћа пажњу на изговор који се могао чути у његово време, али који се чује и данас – када људи траже изговор да се не труде у молитви. Ево његових речи: „Неки лењивци који не желе да се моле говоре: ‘Бог би учинио боље када би све што је неопходно давао свакоме без труда и молитве’. Они, осим што хуле на Бога, не знају ни шта говоре. Они не виде неизрециву милост Божију према људима у томе што је дозволио да Га људе моле, да бисмо имали велику радост због Божијих дарова када их не добијамо тек тако“. Светитељ даје одличан пример као објашњење зашто Господ од нас тражи труд у молитви: „Као што отац понекада, да би више обрадовао дете, намерно баца новчић пред дете, а не даје му директно у руку, да би се дете нашавши га обрадовало и похвалило пред својим оцем; исто тако и Господ Бог заповеда да молитвом и трудом тражимо дарове које нам је припремио, да бисмо, тражећи их, добили већу радост и славу“.
Са друге стране Нил Синајски објашњава другу дилему – зашто нам Господ одмах не испуни молбу и пише: „Господ као Премудар зна кога да услиши брже, а чију молбу да испуни спорије. Јер ми сами себе не познајемо као што нас познаје Бог Који нас је створио. Он нам на корист даје оно што тражимо, било да је пре или касније. Зато нећемо бити малодушни и падати духом, већ ћемо бити чврсти и непоколебиви, захваљујући, молећи, очекујући и надајући се да ћемо добити“. Видите, како је свети Нил дао поредак у молитви – прво захваљивање, затим молба, а онда и очекивање са надом.
Јевтимије Зигабен показује нешто што је веома важно, како заправо да затражимо од Бога нешто у својој молитви: „Човек који без страсти тражи нешто да би учинио добро дело, добија благодатну силу да испуни заповести. И човеку који није помрачен страстима, који куца у врата знања уз богословско знање, открива се познање скривених тајни. Ако неко са неком страшћу, тражи, иште или куца, такав неће достићи то. … Ако код људи будеш неодступно инсистирао на својим захтевима, разгневићеш их. Код Бога није тако, пре ћеш Га огорчити ако не будеш тако радио, јер Он од тебе захтева постојаност, ревност и жели да Га молиш са жаром и упорношћу. У таквом случају, нема сумње да ће Бог дати. А ко је молио а није добио, или је молио недостојно или није био упоран или је то било без жара. Све ове три ствари треба сјединити.“
Ево наредних јеванђелских стихова седме главе, од 9. до 11. стиха:
Или који је међу вама човек од кога ако син његов заиште хлеба, камен да му да? Или ако рибе заиште, да му да змију? Када, дакле, ви, зли будући, умете даре добре давати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који му ишту?
Ава Јустин даје објашњење за речи у овом стиху које могу да збуне многе и пише: „Речи будући зли значе да се људска доброта због човекове огреховљености, разликује од доброте Божје колико се Бог разликује од човека, те је доброта људска у поређењу са Божјом добротом – недоброта и зло“.
За крај свети Златоуст појашњава разлог за оно што смо вероватно сви доживели – да смо се за нешто молили, а да нисмо добили. Ево како он говори: „Ако не добијаш, то је зато што молиш за камен. Иако си и син, али то још није довољно да би добио. Напротив, то управо и спречава да добијеш, јер као син тражиш оно што је некорисно. Дакле, не тражи ништа од овог света, већ само духовно и неизоставно ћеш добити. Тако и Соломон, када је тражио исправно, погледај како је брзо добио. Дакле, човек који се моли треба да држи два правила: прво, да појачано моли; и друго, да моли за оно што је исправно. И ви, говори Спаситељ, као очеви чекате молбу своје деце; и ако почну да вам траже оно што није корисно, онда им не дајете; када буду тражили корисно, онда им дајете. Зато и ти, имајући то на уму, не одступај док не добијеш, не одлази док не пронађеш, не одлажи свој труд, све док се не отворе врата. Ако приступиш Богу са таквом мишљу и кажеш: нећу одступити док не добијем – неизоставно ћеш добити, само ако молиш оно што је и Богу Кога молиш, прилично да дарује а и теби је корисно. … Ако будемо тако молили, онда ћемо добити. Међутим, сада су наше молбе достојне смеха и својственије су пијаним људима. Зашто, рећи ћеш ми ти, не добијам онда и када тражим духовно? Наравно, зато што или без пажње удараш на врата или си себе учинио недостојним да примиш оно што тражиш или си брзо престао да молиш. Али, ти ћеш ми опет рећи: зашто Спаситељ није рекао за шта треба да молимо? Међутим, Он је већ све рекао раније и показао зашто треба да приступамо Богу. Дакле, немој да говориш: долазио сам и нисам добио. Немогуће је не добити од Бога Који љуби толико да Својом љубављу превазилази саме очеве и притом превазилази онолико колико благодат превазилази злобу.“ Дакле, као што видимо, потребно је да разлог за неиспуњење молитве увек тражимо у нама самима, а не у Господу.
12. стих гласи:
Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима: јер то је Закон и Пророци.
Учење које се налази у овом стиху Свети Оци називају златним правилом живота. Свети Златоуст овако тумачи ове Христове речи: „У овим речима Спаситељ је кратко обухватио све и показао да је врлина и кратка и лака и позната свима. И није просто рекао: у свему што желите, већ: све дакле, што хоћете. Реч дакле није употребио случајно, већ са намером. Ако желите, говори Христос, да будете услишени, онда осим онога што сам Ја учио, чините и ово. А шта заправо? Све, дакле, што хоћете да вама чине људи… А затим предлажући највећу похвалу, која се добија још пре самих награда за држање ове заповести, Христос говори: Јер то је Закон и Пророци. Одавде се види да је нама врлина природна и да ми све сами по себи већ знамо, тако да се нико никада не може позивати на незнање.“ Треба напоменути да су ове речи светог Златоуста веома важне, посебно као одговор на онај широко распрострањени стереотип о тобожњим праведницима који живе у дубини амазонских џунгли и до којих није дошла вест Јеванђеља, па се зато под сумњу доводи и учење Цркве о спасењу само у Христу кроз живот у Цркви. Јер ако би, као што такве теорије тврде, људска врлина била довољна за спасење, тада Христов долазак, подвиг, страдање и искупљење не би били потребни. Златоуст наставља даље и говори колико је свима нама, чак и у овако палом стању, врлина блиска: „Да ли видиш да Господ није заповедио ништа чудно, већ оно што је и раније захтевала наша природа. Како ти желиш, говори Исус, да ближњи поступају са тобом, тако поступај и ти сам. Желиш да те хвале? Хвали и ти сам. Хоћеш да те не краду? Немој ни ти сам да крадеш. Хоћеш да те поштују? Поштуј и сам друге. Хоћеш да добијеш милост? Показуј и ти сам милосрђе. Хоћеш да те љубе? Сам љуби. … Примети прецизност израза. Христос није рекао: ‘све, дакле, што не желите да са вама чине’, већ све, дакле, што желите. У врлини постоје два пута, од којих се један састоји у удаљавању од порока, а други у чињењу врлине“.
Преподобни Исидор Пелусиот, ученик светог Златоуста показује колико Господ није одустајао од нас као рода људског и шта нам је све од почетка давао као оријентир за добро: „Људска природа сама у себи има тачан и непоткупљив суд врлине на који се и позива Христос као на извор савета, говорећи: све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима. Затим, показујући да је у питању правило побожности и човекољубља, Господ говори: јер то је Закон и Пророци. Међутим, пошто је наша природа пала и у себи помрачила црте врлине, дат је закон Писма. А пошто је и он нарушаван онда се исправљање предало лику Пророка. Када су пророци почели да одустају, говорећи: Лечисмо Вавилон, али се не исцели (Јер. 51:9), долази на земљу Онај Који је у природу положио семена врлине, поучавао Законом и проповедао кроз Пророке. И зато је са доласком Небеског Цара постало неопходно да догмати који приличе небу постану озакоњени, а да у светим Јеванђељима као у царским законима буде прописан начин живота који је својствен и угодан више Анђелима, него људима“.
Свети Јован Кронштатски даје врло практичне примере како остварити ово златно правило у животу, чак и у односима са људима који су различите вере. Ево његових речи: „Ти би, на пример, путујући по свету, желео да те сви странци и људи других вера радо примају и угосте великодушно, са похвалом и да не праве разлику у односу на њих, не одвајају се од тебе зато што си православан. Тако и ти поступај са другима, ко год они били – римокатолици, лутерани, англиканци, муслимани, Јевреји или незнабошци. Све радосно примај, ни од кога се не уклањај. … Једино немој бити са њима једно у мислима које их одвајају од наше вере и Цркве. Зато што општење у таквом смислу представља лукаву једномисленост.“ Ово би могло да послужи и као правило понашања за све нас православне, али и као критеријум шта представља показивање љубави према ближњем, а шта екуменизам о коме је критички писао свети Јустин Ћелијски. Ради се о томе да данас има људи који стално помињу и упозоравају на екуменизам, када год виде православне у друштву са људима других вера. Они очигледно нису у стању да направе овако јасну разлику као што је овде показао свети Јован Кронштатски. Један од савремених подвижника је занимљиво истакао једну ствар коју ми често превидимо. Ради се о томе да ми треба да поступамо са другим људима не онако како они поступају према нама, већ онако како бисмо ми желели да они поступају са нама. Ми желимо да се према нама односе са љубављу, милосрђем, да нам све опраштају. Ми за себе увек налазимо оправдање и желимо да људи од којих зависимо или који су нам драги, поступају са нама снисходљиво. И пошто желимо све то, онда смо дужни да се тако односимо и према другима.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
