Значај портала „Кинонија“ у пастирској пракси Цркве

Припремајући се за ово наше сабрање пре неколико дана сам на порталу Кинонија, у рубрици Из светоотачке ризнице, прочитао поуку о молитви, Светог старца Порфирија Светогорца. Она гласи: „Када се човек моли за свога ближњег, из њега исходи једна добра сила, која одлази ка њему, исцељује га, укрепљује и оживљава. Заиста, онај ко у себи носи добро, ту добру силу тајанствено и благо преноси на друге. Он шаље своме ближњем светлост која око њега ствара круг заштите и чува га од зла. Када према другоме имамо добру и благонаклону намеру и молимо се за њега, исцељујемо га и помажемо му да се приближи Богу.“ 

У једном од скорије објављених текстова на Кинонији, објашњава се важност Цркве као дома молитве, који не робује категоријама времена, трендовима, већ је њен основни критеријум, сажет кроз познате, али никада довољно понављане речи Светог Иринеја Лионског: „Наша вера је сагласна са Евхаристијом, а Евхаристија потврђује нашу веру.“ Догме Цркве су чин Откривења вечних истина у историји, а богословље има задатак да ове истине не само рационално формулише већ да их пренесе у искуство црквеног живота. Појединац тако учествује у Истини као догађају заједнице – Свете Тројице, векова који су протекли, овог тренутка, као и онога што ће доћи. У том смислу се у Цркви освећује време као сасуд вечности која обједињује јуче, данас и сутра. Тако је могуће сећати се будућности, у евхаристијској молитви која од историјских догађаја Христовог домостроја спасења прелази на оно што се тек очекује – Други долазак Господњи. 

У том смислу, теоријске или богословске истине које су формулисане кроз вишевековну подвижничку праксу Цркве као заједнице многих у Христу, своје непрестано обнављање и потврду проналазе у стварности служења Свете Литургије, других богослужења и молитвословља Свете Цркве. 

Зато су важни извештаји које нам Кинонија доноси са сабрања широм наше Помесне Цркве, као и других православних Помесних Цркава. Они нису само скуп информација, већ сведочанство да се истим Духом богослужења наставља пут Цркве ка Есхатону – Царству Божијим које се јавља међу нама „већ, а не још.“ 

Поуке свештенослужитеља, у рубрици Са амвона су одблесак јеванђелских истина, некада цитираних дословно, а некада обучених у ново руху, кроз стваралаштво у истом Духу Светом, али у новим околностима и изазовима којима смо савременици. На истом путу су и предавања која нам доноси рубрика Са катедре, где су сабрана бројна предавања која се одржавају широм наше Помесне Цркве. 

Можда нисмо ни свесни колико је важно да постоји овакво саборно место у интернет простору. Као парохијски свештеник, имао сам прилику да често чујем од црквених или само верујућих људи како кажу да су за неку тему која их интересује тражили одговоре по интернету. Када их упитам где то, чују се најразличитији одговори. Веома често то нису ни православни сајтови, већ сајтови неке друге конфесије или профили појединаца о којима ништа не знају. Опасности које из овога произилазе су многе, посебно када је реч о људима који су у неком проблему. Чињеница је да свештеник, као и сви остали људи, у данашњим, веома сложеним друштвеним околностима, са све мање слободног времена, са парохијским, породичним и другим обавезама, нема увек онолико времена колико би некоме било потребно или довољно. Ипак, то не значи да не може да се труди да некоме на разне начине помогне да узраста у вери. Поред Свете Тајне Исповести, духовног разговора, свештенику на располагању стоји и поука која може бити прослеђена као дигитални садржај.  Овде је Кинонија велики савезник и помоћник у пастирској мисији свештеника. Није реч само о једној конкретној вести или поуци коју можемо некоме плански послати због његовог тренутног проблема или недоумице. Реч је о томе да некоме можемо указати на једну интернет адресу коју може убудуће посетити чешће, на њој пронаћи неке теме за које свештеник није био у могућности да препозна да су му важне и да му могу помоћи у верском узрастању. 

Истовремено, на Кинонији свештеник и сам има прилику да сазна нешто ново, подсети се неких тема, или прошири своје увиде. Сведоци смо да је све мање људи који читају, посебно озбиљнију литературу и теме. Инстант информације и сензационалистички наслови и вести привлаче лако пажњу. Нажалост, мислим, на основу доста чињеница, да ни међу свештенством и вероучитељима стање по овом питању није много боље у односу на остатак друштвене популације. Због тога Кинонија може да буде од помоћи. Овде се налазе текстови људи различитих струка, са освртима и на актуелне теме. Тиме се скраћује пут трагања за квалитетним увидима, али се стиче и могућност да се нађу смернице за даље самостално истраживање и шире разумевање. Навешћу овде један пример из личног искуства. Недавно је један свештеник, као архијерејски намесник у својој Епархији имао најаву да ће бити освештан један храм у подручном намесништву. Ово се не догађа тако често, повезано је са широким спектром околности које утичу на одређивање датума: завршетак мајсторских радова који су, као што знате, увек неизвесни и компликовани, посебно на захтевним грађевинским објектима, ту су и многе обавезе надлежног Епископа у том периоду, проналажење времена које одговара и мештанима како би догађај био добро организован и свечано испраћен, како му и приличи када је у питању постојање још једног молитвеног дома, као и још много тога. У  томе је важна улога надлежног пароха, али и намесника који је упућенији у многе детаље који су неопходни да би све било исправно и добро урађено. Тако је након заказивања термина, уз све остале, на око видљиве обавезе, намесник постао свестан да многи свештеници нису никада или су ретко били присутни на оваквим догађајима, па постоји могућност да буду збуњени, да направе одређене пропусте који се тичу познавања распореда дешавања чина, текстова или чак практичних радњи које се тичу употребе и течних материја, па могу направити озбиљан проблем ако се не знају употребљавати правилно. Зато је био неопходан текст чина освећења храма са практичним појашњењима. И тада долази до проблема да се тај текст пронађе за кратко време, посебно што су у питању годишњи одмори и мало је људи који тај редак чин имају код себе. У том тренутку, намесник се сетио да је у часопису Жички благовесник, пре неколико месеци, прочитао текст Бранислава Илића о освећењу храма, који је потом био окачен и на портал Кинонија. Позвао је мене као уредника овог часописа да пита да ли имам текст чина. Пошто га нисам имао, упутио сам га на Бранислава. Текст са чином је на време стигао у намесништво, умножен је у фотокопије, па је и освећење припремљено на добар и богоугодан начин. Ето, Кинонија је и овде показала свој значај и мисионарску улогу, као и важност умрежавања са другим електронским и штампаним гласилима.

Нагласићемо да портал Кинонија следује јеванђелском позиву објављивања истина Божијих као новозаветног боговиђења у коме учествујемо као сведоци по мери наших могућности. Свесни смо да, како и мото овог портала каже „Вера бива од проповеди“, не само туђа вера од наше проповеди, него и наша вера од туђе проповеди. Заједно са Светим апостолом Павлом исповедамо речи из Друге посланице Коринћанима (2. Кор 4, 1–7): 

„За то имајући ову службу као што бисмо помиловани, не досађује нам се;

Него се одрекосмо тајнога срама да не живимо у лукавству, нити да изврћемо ријеч Божију, него јављањем истине да се покажемо свакој савести човјечијој пред Богом.

Ако ли је пак покривено јеванђеље наше, у онима је покривено који гину,

У којима Бог света овога ослепи разуме неверника, да им не засветли видело јеванђеља славе Христове, који је обличје Бога, који се не види.

Јер себе не проповедамо, него Христа Исуса Господа, а себе саме ваше слуге Исуса Господа ради.

Јер Бог који рече да из таме засветли видело, засветли у срцима нашима на светлост познања славе Божије у лицу Исуса Христа.

Али ово благо имамо у земљаним судовима, да премноштво силе буде од Бога а не од нас.“

У том парадоксалном, али благословеном положају „земљаног суда“ се налази човек, као „чардак ни на небу ни на земљи“, по речима Светог аве Јустина Ћелијског, или као „биће између бесконачности величине Божије и бесконачности пролазности света“, по речима Блеза Паскала. Богословље је позвано на пророчку улогу – да наговести и протумачи догађаје који се збивају у историји, али и да им укаже на правац у коме се они могу преображавати кроз следовање ономе што је воља Божија. То и јесте највећа тајна пред којом човек и свет стоје – открити вољу Божију о себи. Тачније, откривати је непрестано кроз молитвено препуштање Богу својих недоумица, али и својих одлука које се не смеју сматрати непогрешивим – већ се пред њима увек мора стојати са спремношћу на покајање и смиреном свешћу да нисмо савршени. 

Данас је та несигурност, коју Свети Григорије Богослов величанствено описује речима: „Ја сам земља и прах, а ипак сам позван да постанем Бог“, извор многих проблема, комплекса, страхова, психичких болести. Човек тугује због прошлости, а стрепи пред будућношћу, по речима Светог Максима Исповедника. Иако звучи парадоксално,  управо у оваквој позицији налази се шанса да из стања гордељивог или разочараног бића пређемо у положај благодарности и смирености. Можда је савремено доба најближе тзв. доказу о Божијем постојању на основу контигентности света, онако како је то описивано код  Томе Аквинског и других средњовековних хришћанских мислилаца. Или како би то Његош у Лучи Микрокозми рекао: „Све је ово нека сила тајна, која свијетом овим торжествује.“

Речи „Богослов је онај који се истински моли, и онај који се истински моли је богослов“, приписују се Ави Евагрију. Поред контроверзи о ауторству над списима који му се приписују, постоји и питање да ли је духовност садржана у његовим списима превише индивидуализована, тачније да није довољно наглашен аспект Цркве као заједнице и места молитве. Не улазећи сада у ту посебну тему, овде наглашавамо да Кинонија управо стреми, и треба да настави да стреми, да избегне крајности како индивидуализоване побожности, тако и дигиталне побожности као једног новог вида спиритуализације црквености. Конкретан човек – тело, душа, срце, мозак, ум, се овде усмерава ка преображају у светодуховском простору Цркве, која се никада не може потчинити интернет простору. Он је учесник мисије и позван на учешће у реалности литургијског живота, апостолски и откривењски речено: „Дођи и види.“ За то нам је потребно знање, али и вера, која улази у простор апофатике, тј. неизрецивог. 

Навео бих овде сликовит пример, за крај, који говори како се у Цркви спајају видљиво и невидљиво. Раде Боровић, чувени Раде Неимар, који је свој потпис уклесао на прагу између припрате и наоса Манастира Љубостиње, поред тога што је био врхунски архитекта и градитељ, био је, према уметничкој визији великог и неправедно запостављеног писца Григорија Божовића, песник и пророк. Док су довлачили радници камен за градњу, Раде је под једним дрветом, од иловаче коју је однекуд донео, правио модел будућег храма. Данима га је вајао, па је тек онда кренула према њему градња. Сваке ноћи је сањао храм, па чим устане вајао нове детаље мењајући макету. Онда би то исто пратио да се изведе приликом градње храма. И све тако до самог краја радова који су на видело изнели предивне сплет моравске школе, пројављен и на другим светињама светолазаревског времена, које се Раду приписују. 

Ето, тако би и ми требало да настојимо да препознајемо и кроз своје богомдароване таланте и живот вајамо макете видљивих и невидљивих храмова кроз служење Богу и Цркви. Портал Кинонија је једна од тих макета на којој ми заједно вајамо неке нове храмове, јер су и људи, према дубокој теологији Светог апостола Павла и Светог Максима Исповедника, храмови Бога живога и слике храмова богослужбених.

Обраћање протопрезвитера Александра Јевтића, пароха краљевачког, на дискусионом панелу „Кинонија ─ позив у заједницуˮ, одржаном, 14. септембра 2026. године поводом друге годишњице портала „Кинонијаˮ.

Извор: Портал Кинонија

Фото: Архива Храм телевизије