Почињемо са светоотачким тумачењем осме главе Јеванђеља по Матеју. Први стих гласи:
А кад сиђе са горе, за њим пође мноштво народа.
Свети Јован Златоуст на овом месту говори о карактеру људи који су верно пратили Господа током Његовог служења овде на земљи и истовремено описује какве особине треба да имамо сви ми који желимо да пратимо Христа и останемо уз Њега. Свети Јован говори: „Њега није следио неко од вођа и књижевника, већ само они којима је лукавство било далеко и који су били искрени у свом расположењу. У целом Јеванђељу се може видети да се само такви људи прилепљују за Христа. Тако су и онда када је Он говорио, они ћутке слушали и ништа нису додавали Његовим речима, нису Га прекидали, нису Га искушавали и нису тражили повод да Га улове у речима, као што су то радили фарисеји. Након завршетка проповеди, са дивљењем су Га следили“. Дакле, јасно видимо карактер људи који су верни Христу – људи који себе прилагођавају ономе што Господ захтева, а не да покушавају да Бога прилагоде себи. Светитељ објашњава сву мудрост у начину проповеди који је Господ Исус изабрао: „Обрати пажњу на мудрост Господа, са каквом разноликошћу Он уређује корист оних који су стајали пред Њим, када прелази час од чуда ка речима, час од речи ка чудима. Пре него што се попео на гору, Христос је исцелио многе, правећи пут кроз то за проповед; а након окончања ове дуге беседе, Исус се опет враћа чудима да би у реалности потврдио оно што је рекао… Да начин на који је Он учио не би сматрали да је пун сујете и надмености, Он то управо потврђује делима и исцељује болести као Онај који власт има, да људи који су Га видели да учи на тај начин, не би били узнемирени када Господ са том истом влашћу чини и чуда“.
Наредна два стиха, други и трећи стих:
И гле, дође губавац и клањаше му се говорећи: Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити. И пруживши руку Исус, дохвати га се говорећи: Хоћу, очисти се. И одмах се очисти од губе своје.
Ми можда у брзини пређемо преко ових стихова, без обраћања пажње и удубљивања у сву тежину ове болести и трагедију коју је она доносила у животу људи који су од ње оболели. Свети Григорије Богослов овако описује ове несрећне људе: „Људи су живи мртваци пошто су им удови највећим делом скроз обамрли; то су људи које више ни по чему не можете распознати: ни ко су били, ни одакле су. Да бисмо их колико-толико препознали, они морају да нам нашироко причају о себи, да помињу своје сроднике или да нам пруже било какав препознатљив доказ о себи и о свом пореклу. … То су људи јадници, без имања, без сродника и пријатеља, па чак ни тело њихово није какво је било раније; они у исто време и мрзе и сажаљевају сами себе – не знају да ли пре да плачу за деловима тела који су већ пропали услед болести, или да плачу за оним деловима тела које ће болест тек напасти и савладати; да плачу за удовима које је болест већ упропастила, или да оплакују делове тела којима тек предстоји страдање … Ко је нежнији од оца? Ко има мекше срце од мајке? За ове прокажене, међутим, чак и родитељско срце остаје затворено! Сам отац, свог рођеног сина кога је на свет донео и васпитао, у коме је гледао смисао и будућност живота, за кога се тако често и помно молио Богу – тог свог сина не само да не оплакује, него још и тера од себе, одгони га због болести његове. А мајка, сећајући се порођајних мука, срцем које се цепа, пушта жалосне вапаје и на очиглед свих оплакује још живог сина свог као да је мртав, наричући снажно… Због чега мајка нариче као Јов, тугујући болећивим гласом: „Зашто си се уопште зачео у утроби? Боље би било да си одмах, по рођењу из утробе мајке, умро и да се смрт сјединила са тобом истога часа по рођењу! Што ниси ма и пре времена умро, док још ниси окусио зло живота? Зар си због тога пузао, зар сам те због тога дојила грудима својим, да би те овако горак живот снашао? Твој живот је страшнији и ужаснији од смрти“!
Е управо такав човек, презрен и одбачен од свих, усудио се да приђе Христу. Послушајте како свети Златоуст описује његову мудрост и расуђивање: „Велика благоразумност и вера онога који је пришао. Губавац није прекинуо учење, није се трудио да се пробије кроз окупљене, већ је чекао право време и прилази тек онда када је Христос сишао са горе. И није пришао тек тако, већ са великом жељом и као што говори други Јеванђелиста: на кољенима клечећи пред њим (Мк. 1:40), моли Христа, моли са искреном вером и мислима које приличе Господу. Јер губавац није рекао ‘ако замолиш Бога’, или ‘ако Му се помолиш’, већ: ако хоћеш, можеш ме очистити. Није рекао ни ‘Господе, очисти’, већ све препушта Њему, Његовој вољи предаје исцељење и сведочи о Његовој најузвишенијој власти“.
У наставку свог тумачења свети Златоуст одговара на сумњу у Христово Божанство која се након његовог времена небројено пута појављивала. Данас, рецимо, муслимани говоре да Христос нигде у Јеванђељу не тврди за Себе да је Бог. Ово је једно од места које их оповргава. Ево како Златоуст говори даље: „Неко ће рећи, а шта ако је мишљење губавца било погрешно? Јер у том случају би Христос требало да га оповргне, изобличи и исправи? Да ли је Христос то урадио? Не. Напротив, све речи губавог Христос оснажује и утврђује. Зато није рекао: ‘очисти се’, већ, Хоћу, очисти се, тако да појам о Христовој моћи не представља само мишљење губавца, већ мисао Самог Христа. Апостоли нису тако говорили. А како су они говорили? Када се цео народ дивио, они су говорили: што се чудите овоме или шта гледате у нас, као да смо својом силом или побожношћу учинили да овај ходи? (Дела ап. 3:12). … Да би потврдио мишљење о Својој власти како губавца, тако и целог народа, Исус је додао: хоћу, и Своју реч није оставио неиспуњену, већ је потврдио и делом које је одмах и учинио. Да је Господ рекао нешто нетачно и да је изрекао богохулство, ово дело би требало да се разруши. Међутим, природа се, добивши наређење повинује и то се чак повинује са већом брзином него што то описује Јеванђелиста. Реч одмах не показује брзину са којом је учињено дело. И Спаситељ није рекао просто: хоћу, очисти се, већ пруживши руку Исус, дохвати га се – што је посебно достојно испитивања. Зашто је Спаситељ очистивши га Својом жељом и речју, још дотакао и руком? Чини ми се, ни због чега другог већ да и тиме покаже да Он не подлеже закону већ да је изнад њега; и да за чистог не постоји ништа нечисто“.
Прeподобни Јефрем Сирин занимљиво објашњава ове стихове, показујући да Господ излази у сусрет унутрашњем расположењу самог губавца. Ево Јефремовог тумачења: „Пошто се губави човек бојао да додирне Господа, да Га не учини нечистим, онда се Сам Господ дотакао њега да би му показао да Он не само да не може да постане нечист кроз додир, већ да Својом заповешћу и у другима који су нечисти уништава нечистоту.“ На овом месту у наставку, преподобни Јефрем говори нешто за нас потпуно неочекивано, а то је да се Господ између осталог и наљутио на губавца. Ево и зашто: „Да се није дотакао губавца, онда би се у губавцу оснажила мисао да се Господ боји губе; а да га се дотакао, онда би се у његовој души појавила супротна мисао, мисао да је Господ Исус противник закона. Зато је пружајући Своју руку, показао Божанство и изгнао нечистоту… Пошто је губавац био Јудејац и од свештеника слушао да је Исус противник закона и непријатељ Писма, онда је мислио да Христос не жели да исцељује Јудеје… Господ за ту колебљивост реагује двојако: прекор, пошто се разгневио на њега, али и милосрђем пошто га је исцелио. Разгневио се на то што је губавац рекао: ако хоћеш, али пошто је додао можеш, онда га је исцелио да би очистио како тело од нечистоте, тако и дух од лажних мисли“.
Настављамо са наредним, четвртим стихом који гласи:
И рече му Исус: Гледај, никоме не казуј, него иди и покажи се свештенику, и принеси дар који је заповедио Мојсеј ради сведочанства њима.
Златоуст овде објашњава смисао Христовог поступка и упућивање губавца на испуњење старозаветног закона о губи који се налази у 14. глави Треће Мојсејеве књиге, књиге Левита. Свети Јован тумачи овако: „Христос заповеда губавом човеку да никоме не говори да би нас кроз то одвратио од сујете и љубави према слави. Иако је Исус и знао да Га губавац неће послушати, већ да ће објављивати о Добротвору, Он чини своје. Али, питаћеш ме ти, како Господ на другим местима заповеда исцељенима да говоре о својим исцељењима? Кроз ово Господ не противречи Себи, већ их учи да буду захвални, зато што и у таквим случајевима Он не заповеда да се прославља Он сам, већ да се прослави Бог. Кроз губавца о коме се сада говори, Спаситељ нас чува од гордости и сујете, а кроз друге случајеве нас учи захвалности и томе да се у свим делима узноси хвала Господу“.
У истом духу и свети Тихон Задонски пише овако: „Господ није дошао на земљу да би се хвалио и прослављао, већ да би се смирио и спасио нас. Сву славу је узносио Свом небеском Оцу, иако је и Сам био Јединородни и једносушни Син Његов, али је тада би скривен иза смиреног тела. Он није желео да се прославља језиком људи, већ Крстом. Он је тражио само то да људи верују у Њега као Месију Који је дошао и тако се спасу“. Блажени Јероним наставља о разлозима Исусовог слања губавца свештенику и пише: „Господ шаље исцељеног ка свештеницима из више разлога. Као прво, из смирења – да би људи видели да он одаје част свештеницима јер је у закону било наређено да човек који се очисти од губе принесе дар свештеницима. Још га шаље зато да свештеници или поверују у Спаситеља, видевши губавог човека који се очистио или да не поверују. Ако би поверовали, спасили би се. А ако не би поверовали, остали би без било каквог изговора. На крају, шаље га да се не би показало да Христос нарушава закон, како су Га веома често оптуживали“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
