Настављамо даље, стихови 14. и 15. гласе:
Ви сте светлост свету; не може се град сакрити кад на гори стоји. Нити се ужиже светиљка и меће под суд него на свећњак, те светли свима који су у кући.
Свети Јован Златоуст, приликом тумачења ових стихова говори да у овим речима Христос најављује апостолску проповед по целом свету. Ево његових речи: „Овим речима Христос поново побуђује Своје ученике на строги живот, учећи их да буду опрезни јер су требали да се појаве пред лицем целог света и да се подвизавају на територији целог света. Немојте гледати, говори Господ, што ми сада седимо овде, што се налазимо у најмањем делу васељене. Не, ви ћете толико бити приметни за све, попут града који стоји на врху горе, попут свеће која стоји на свећњаку и светли свима који се налазе у кући. Где су сада они који не верују у Христову моћ? Нека чују ово и нека се задиве сили пророчанства … Погледај колико је било обећано онима који су били непознати чак у свом граду!“. На овом месту свети Златоуст додаје речи које су итекако важне за наш духовни живот и говори: „Каква је корист свећњаку ако он не светли човеку који се налази у мраку? Каква је корист од хришћанина ако никоме не доноси користи, ако никога не руководи ка врлини?“
Свети Јустин Ћелијски објашњава смисао речи кућа и говори: „Шта још означава кућа? Означава душу људску. Кроз свете Апостоле Христова божанска светлост светли свим мислима у души и свим осећањима и свим жељама те оне знају свој пут, пут у бесмртност и живот вечни… Кућа означава још свако људско биће. Јер сваки човек је као засебна кућа у којој живи вечно биће: боголика душа. Често покривена и сакривена црвеним маглама страсти и тешким маглама сласти. Потребно је да апостолска светлост божанска растера магле и потисне тешке таме да би у човеку одахнуло и заживело божанским животом све што је боголико, божанско и вечно“.
Стих 16 гласи:
Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашeга који је на небесима.
Свети Оци дају објашњење овог стиха које неки критичари желе да наведу као једну од противречности Библије, зато што Господ у првом стиху шесте главе говори да пазимо да милостињу своју не чинимо пред људима. Ево како свети Григорије Палама објашњава ову тобожњу противречност: „Господ то не говори као заповест да сами себе истичемо, него као заповест да богоугодно живимо. И као што светлост лако привлачи к себи погледе оних што гледају, тако и богоугодни живот, заједно са људским очима, привлачи к себи и људске мисли. Код светлости сунца не хвалимо ваздух који учествује у њеном блистању, него сунце које у себи носи и садржи извор њеног блистања. И ако чак и ваздух хвалимо као оно што је светлоносно, колико ћемо више хвалити само сунце? Тако је и са човеком који врлинским делима пројављује блистање Сунца Правде: он и друге, чим га виде, приводи ка прослављењу небеског Оца и Сунца Правде – Христа“.
Свети Златоуст у име Господа одговара: „Шта заповедаш? Да живимо ради сујете и частољубља? Не, не говорим то. Нисам рекао: ‘трудите се да показујете ваша добра дела’, већ сам рекао да се светли светлост ваша, то јест, да ваша врлина буде велика, огањ изобилан, светлост неизрецива. Када врлина буде таква онда је немогуће да се сакрије, макар се човек који је има и буде трудио да је на сваки начин сакрије. Дакле, покажите беспрекорни живот и нико неће имати никакав разлог да говори о вама лоше“.
Стихови 17. и 18. гласе:
Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке: нисам дошао да укинем него да испуним. Јер заиста вам кажем: Док не прође небо и земља, неће нестати ни најмањега словца или једне црте из Закона док се све не збуде.
Свети Јован Златоуст објашњава пре свега зашто је Господ Исус изговорио ове речи. Пошто Исус није потицао из свештеничког колена, а оно што је намеравао да уведе је представљало додатак, Он је предвидео да то може да узнемири Јудејце. Треба рећи да ово Исусово додавање закону није умањивало врлину, већ управо супротно, узвишавао је врлину. Управо зато пре него што је кренуо да уводи Своје законе, Исус оповргава сумње које су могле да се појаве у њиховим умовима. Зато је управо и додао речи нисам дошао да укинем него да испуним. Свети Златоуст говори и да овим речима Господ оповргава једну древну јерес која може да се чује и данас, то јест, да древни закон потиче од сатане, да Господ Христос није дао и старозаветне заповести.
Свети Хроматије Аквилејски потврду за испуњење ових Христових речи види и у самом Јеванђељу. Ево како светитељ објашњава: „Зато и на крсту, када је попио оцат који су Му принели, рекао је: Сврши се! – да би јасно указао на испуњење свега онога што је написано о Исусу у Закону и Пророцима, све до испијања оцта. Он је испунио закон на сваки начин, када је тајну Пасхе или јагњета, која је раније била симбол, извршио тајном Свог страдања. Зато апостол и говори: Јер и Пасха наша, Христос, жртвова се за нас. (1 Кор. 5:7)
Свети Јован Кронштатски обраћа пажњу на то да у свом духовном животу не треба да пренебрегнемо ни најмање из закона који нам је Господ оставио. Ево како он пише: „Ни јоту не уступај непријатељу… не уступај му ни у заповестима Божијим, то јест, труди се да не учиниш грех ни једном помишљу, ни покретом срца“.
Настављамо даље са следећим, 19. стихом који гласи:
Ако, дакле, ко укине једну од ових најмањих заповести и научи тако људе, назваће се најмањи у Царству небескоме; а ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у Царству небескоме.
Светитељи у тумачењу овог стиха дају одговоре на одређену заблуду која постоји, то јест, да постоје неке заповести око којих и не треба нешто посебно да се трудимо. Свети Јован Златоуст пише следеће: „Када чујеш речи најмањи у Царству небеском, разуми не нешто друго до геену, (то јест, пакао) и мучење. Царством Христос назива не само наслађивање будућим добрима него и време васкрсења и други Страшни долазак. Јер каквог би смисла имало да онај који брату своме каже: будало, и преступи једну заповест, буде бачен у пакао, а да онај који сав закон наруши и друге на то наведе буде у Царству небеском? Није дакле то Христос рекао, већ да ће нарушилац Закона у оно време бити најмањи, то јест, одбачен, последњи; а последњи ће тада несумњиво бити бачен у пакао“. Блажени Теофилакт наставља ову мисао и говори: „Господ прво каже изврши, а затим научи; јер како могу да водим друге путем којим сам нисам прошао? Осим тога, ако извршавам заповести, а не учим друге, немам такву награду, него ћу још и бити кажњен ако због зависти или немара не учим друге“.
Преподобни Симеон Нови Богослов са своје стране узвишено објашњава зашто Христос Своје заповести назива најмањим: „Господ је заповести назвао најмањим, не зато што су оне заиста и биле најмање, већ зато што их ми сматрамо таквим. Празнословити, на пример, или пожелети нешто што наш брат има или страсно погледати или презрети и осудити некога – све ово и слично томе ми сматрамо за ништа, за најмању ситницу, зато не бринемо о томе и равнодушни смо према томе, не пазимо и ни најмање знање немамо о томе, јер смо заборавили како строго Господ суди о томе.“ Дакле, у овим речима Христос показује какав је врло често наш поглед на Његове заповести. Преподобни Исидор Пелусиот Христове речи ко изврши и научи објашњава тако да ако човек има само једно од тога, онда храмље у духовном смислу. Да свако од нас треба да тежи и да дела и да учи. Наравно, свако према својим моћима и у оном кругу људи који му је Господ дао.
Ево последњег стиха за данашње тумачење, 20. стих:
Јер вам кажем да, ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство небеско.
Блажени Теофилакт пише следеће: „Под правдом подразумева сваку врлину, као што је речено за Јова да беше праведан и непорочан. Задрхти од страха, човече, када схватиш колико се много тражи од нас. Затим нас учи како да наша правда буде већа од правде књижевника и фарисеја, те набраја врлине“. Златоуст занимљиво објашњава и говори, да када Христос помиње фарисеје и књижевнике, под њима подразумева људе који се труде да врше заповести. Јер да није тако, Господ не би ни помињао њихову правду. И још додаје: „Примети овде и да Христос потврђује древну правду (то јест, старозаветни закон), поредећи је са новом. То показује да су и једна и друга међусобно сличне, јер била већа или мања, правда је ипак правда. Дакле, Господ не хули на древну правду, већ жели да је узвиси“.
Свети Јустин Ћелијски у свом тумачењу овог стиха оповргава једну од савремених заблуда о томе да су добра дела без обзира на веру у Господа довољна за спасење. Да је тако, Господ не би ни требало да долази на земљу. Ево како Ава Јустин пише: „Њихова правда и уопште сва старозаветна правда није била довољна за спасење. Јер да је била довољна, Господ не би дошао у телу, не би био потребан Богочовек и Богочовечански домострој спасења. Старозаветна правда не уводи у Царство небеско не зато што је рђава, већ зато што је непотпуна и што је неопходно да буде допуњена и усавршена богочовечанском правдом Христовом“.
За крај данашњег тумачења сам желео да са вама поделим дубоко размишљање светог Теофана Затворника: „Одлика књижевника је знање закона без бриге о животу по закону. Одлика фарисеја је исправност спољашњег понашања без посебне бриге о исправности осећања срца и помисли. И једно и друго расположење су осуђени да буду ван Царства Небеског. Из овога извуци за себе потребну поуку. Што се тиче познања јеванђелског закона – познај га; али тако да по овом знању уређујеш и свој живот. У понашању се труди да будеш исправан, али исправним држи и унутрашња осећања и расположења. Ако си научио нешто – не заустављај се на том знању, већ иди даље и изведи закључак на шта те и у ком случају обавезује овакво знање. И одреди да неодложно делујеш по томе. У понашању поступај тако да твоја осећања и расположења не иду за спољашњим поступцима, већ да спољашња дела буду покренута осећањима и расположењима и служе као њихов тачан изражај. Ако будеш деловао на овај начин, бићеш изнад књижевника и фарисеја и врата Царства неће бити затворена испред тебе“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
