Настављамо са тумачењем седмог стиха:
Свети Јустин Ћелијски даје практичне савете како испунити ово блаженство: „Али, ја сам сиромах рећи ће неко, ја сам убог, немам ни пара, ни имања! Да, али имаш душу и у њој сва богатства божанског милосрђа. Моли се Богу за гладне, за жедне, за наге, за болесне, за сужње, за путнике, јер је и то милосрђе. Пости за друге – и то је милосрђе. Плачи за непокајане – и то је милосрђе. Пострадај за спасење ближњих – и то је милосрђе. Не одговарај на увреду увредом: не враћај зло злом, савлађуј зло добром, благосиљај оне који те куну, моли се Богу за оне који те гоне; чини добро онима који те мрзе, не саблажњавај друге – све је то милосрђе до милосрђа. А да би све то чинио, човеку је потребно само да има душу и тело и ништа друго, никаква богатства овога света… Милосрђу Христовог човека нема краја, нема граница. Он никад не сме рећи себи: довољно сам милостив! Рекне ли, ето смрти његовој души. Престане ли пак бити милосрдан, већ је умро, пре смрти умро, јер се одвојио од Бога Који је једини извор бесмртности и вечног живота.“
Прелазимо на осми стих, на блаженство које гласи:
Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.
О овом блаженству су Свети Оци много писали. Уопште, циљ нашег подвига у Цркви, циљ циљ наших стремљења, поста, молитве, црквеног живота је управо очишћење срца. Свети Григорије Богослов тумачи на следећи начин и зашто је очишћење срца толико важно: „Човек који види Бога, самим тим у том гледању већ има све што се састоји у списку добара – бесконачни живот, вечну нетрулежност, бесмртно блаженство, царство без краја, непрекидно весеље, истинску светлост, духовну и сладосну храну, неприступну славу, непрестану радост и свако добро.“ У наше време људи под срцем у најпримитивнијем схватању подразумевају или мишићни орган који пумпа крв или неки центар емоција, нешто што многи сматрају да је непогрешиви водич и да га треба слушати, како се говори често данас: „слушај своје срце“. Код нас православних, срце има много дубље значење.
Свети Јустин Ћелијски пише: „Господ је рекао: блажени чисти срцем. А зашто није рекао: блажени чисти умом, оком, савешћу, телом? Зато што Господ под срцем разуме васцелог човека, сву психофизичку природу његову. Срце је центар и жижа човечијег бића, човечије личности. Оно је извор свих мисли, свих осећања, свих жеља, свих дела. Ту истину о срцу човечијем Господ овако изражава: Изнутра из срца људскога излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, злоће, лукавство, лажна сведочанства, срамоте, зло око, хуљење на Бога, понос, безумље (Мк. 7:21-22; Мт. 15:19)“.
Често се за ову заповест, заповест о чувању срца од свих злих помисли могу чути различити коментари у смислу да је претерано строга или да просто није могућа за савременог човека. Свети Григорије Ниски говори да нама Бог није даровао заповести које није могуће испунити, заповести које превазилазе нашу природу. Јер како он говори, није заповедио да постану птице она бића која немају крила или да живе под водом створења којима је дао живот на копну. И из тога закључује да ако је закон за све остале у складу са њиховим силама, онда ни оно што нама људима Господ заповеда у Јеванђељу није нешто што не можемо достићи. Свети Филарет Московски наставља ову мисао светог Григорија и каже: „’Како је строго!’, рећи ће они који уопште не желе да се прихвате труда очишћења наше унутрашњости. ‘Како је тешко!’, рећи ће и они који су и осетили унеколико овај труд. Строго или не, захтев да се одрекнемо свих злих помисли је – ту. Нисмо ми ову заповест измислили, нисмо је ми поставили за услов да бисмо видели Бога и насладили се Божанским блаженством, већ Онај Који је рекао: блажени чисти срцем, јер ће Бога видети. … Што се тиче труда са којим је сједињено унутрашње очишћење, не спорим да је то тешко; и чак ако би га ко назвао немогућим, не бих оспоравао ни то. Међутим, тешкоћа се решава, немогућност нестаје чим додамо веру речима Логоса Који је створио све ни из чега: Што је људима немогуће Богу је могуће (Лк. 18:27). Даром благодати Божије није тешко замрзети зле помисли које су за човека који није изгубио савест по самој природи мрске и одвратне“. Као што видимо, свети Филарет јасно објашњава духовни закон који се огледа у животима Светих људи. Они су уложили сав свој труд, али је благодат Божија учинила да испуне заповести, стекну чисто срце и још у овом животу се уздигну до боговиђења.
Читам следећи, 9. стих у коме Господ говори:
Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати;
И у тумачењу овог стиха Свети Оци су са више страна објашњавали шта заправо значи бити миротворац у Божијим очима. На пример, Свети Василије Велики говори о томе да су миротворци људи који у име Божије моле људе да се помире са Богом, заправо, он мисионаре Православне Цркве сматра миротворцима. Свети Хроматије Аквилејски међу миротворце убраја и људе који се клоне црквених раздора и раскола и пише: „Миротворци су сви они који су се удаљили од саблазни раздора и расправа, чувају братску љубав и мир у јединству свеопште вере“. Дакле, из речи светог Хроматија видимо да сви ми, православни хришћани, који смо верни канонској Цркви, испуњавамо заповест Господњу што заиста јесте утеха за све нас.
Свети Григорије Ниски нам са своје стране објашњава да испуњавање овог блаженства може заиста да нам улепша и олакша свакодневни живот. Он пише следеће речи: „Да разјаснимо шта је то мир? Ништа друго него расположење према ближњем испуњено љубављу. Као што се након повратка здравља уништава болест и након појаве светлости нема таме, тако и са појавом мира нестају све страсти које су покренуте супротним… А какво је ово добро, мислим да није потребно да се описује речима. Размисли и сам, какав је живот људи који се међусобно мрзе и сумњиче?“ Мишљења сам, да је ово одличан пример по коме може да се види колико су заповести које Господ даје, веома актуелне за нашу свакодневицу, колико нам помажу да и овај живот овде на земљи буде мирнији, лепши, без трзавица и свађа.
Ово блаженство се такође односи и на наш унутрашњи свет. Преподобни Исидор Пелусиот говори о томе да је неопходно да се успостави мир и у себи на следећи начин: „синови Божији постају, као прво, људи који су у миру сами са собом и … прекидају унутрашњу борбу покоравајући тело духу, убеђујући оно што је ниже да буде покорно вишем… затим то су и људи који уносе мир и у оне који живе у раздору са собом и другим људима“. Као што видимо, свети Исидор врло јасно говори о успостављању поретка унутрашњег мира – прво у свом животу, а тек затим и у животима других. Неки православни хришћани праве грешку и одмах, чим се обрате, почну са проповедањем и поучавањем ближњих а нису се потрудили да стекну мир. То јест, по речима блаженог Јеронима Стридонског: „Каква је заправо корист у томе што се други међусобно мире уз твоју помоћ, ако се у твојој сопственој души одвија борба порока?“
Свети Јован Кронштатски објашњава и сам узрок постојања непријатељстава у нашем животу наводећи: „Свако од нас браћо не треба да дозволи страстима да га узнемиравају, треба да одбацује на самом почетку прилоге страсти и да на сваки начин борави у мирном расположењу, као што и апостол заповеда: живите у миру међу собом (1 Сол. 5:13). Одакле међу нама свађе, раздори и несугласице? Од тога што се нисмо научили да задржимо пориве страсти у свом срцу, искорењујући их у самом зачетку, нисмо научили да будемо мирни у себи, у дубини своје душе. Зато свако од нас има обавезу да стекне миран дух, то јест, да приведе себе у такво стање да се његов дух не узнемирава ничим“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић.
