Папа Евгеније IV (1431-1447) један је од најзначајних поглавара Римокатоличке цркве који је остао запамћен у црквеној историји као велики реформатор унутар ње.[1] Такође је остао упамћен и по значају његове улоге као председатеља на Ферарско-фирентинском сабору. Сабор је почео 1438 године и за Православну Цркву је трајао до 1439 године, а за Римокатоличку све до 1445. За Римокатоличку цркву тај Сабор се сматра XVII васељенски сабор, док га је Православна Црква одбацила још 1443. године на Сабору правосланих патријараха у Јерусалиму,[2] а потом и саборском одлуком у Константинопољу 1472.[3]
Сам папа Евгеније IV одлучио је још пре Сабора у Ферари , 1432. године, да пошаље на просторе Балкана међу православне Србе и богумиле једног од најватренијих проповедника тога доба у Римокатоличкој цркви, фрањевца Јакова из Маркије ради „ширења праве вере“.[4] Јаков Маркијски важио је за изузетно образованог римокатоличког монаха, који је био доктор грађанског права и теолог који је студирао код Бернардина Сијенског (1380-1444), потоњег римокатоличког светитеља. Од Јакова Маркијског сачувана је књига „Dialogus contra manicheos in Bosnia“ (Дијалог против манихејаца-богумила у Босни) [5].
У студији о Фрањевцима у Босни пише: „Nastupom Eugena IV na papinsku stolicu (g. 1431.), dolazi do vrhovne u katoličkoj crkvi vlasti muž, koj je svoje nadpastirsko djelovanje i pažnju posvetio riešenju crkvenih razmirica posvuda, imenito u Bosni, pak zato za ovu znamenite zasluge steče. On već prve godine svog spasonosnog vladanja dopusti franjevcem fra Ivanu Cerethy-u i fra Blažu Slavoncu, da se uz Dinarske planine, zatim u Dalmaciji, Bosni i Hrvatskoj podignu tri samostana, i to ondje, gdje radi provale turskih četa kršćani budu lišeni svećenika. Pobrinu se zatim isti papa za svećenike i učitelje u ovoj zemlji; otvorivši pako (dne 23. srpnja r. g.) crkveni sabor u Bazileji, potaknu pitanje o izmirenju razkolnih pokrajina, a pri tom brzo dodje red i na Bosnu“.[6]
Пре него што је дошао на балканске просторе, мисионарски рад фра Јакова Маркијског у ширењу римокатоличке вере распростирао се од Италије, Француске, Данске па све до Шведске. Своје прозелитско мисионарење на просторима Балкана фра Јаков Маркијски обухватио је на подручјима Далмације, Босне и Херцеговине, Славоније, Срема, Бачке па све до Угарске. У Босну бива послат од стране Папског већа као Инквизатор 1432. године: „Da ovim zloporabam put zakrči, posla na lice mjesta muža koliko pobožna toliko mudra i ovim stranam vješta, naime fra Jakova de Marchia, koj se je tada bavio propovjedanjem u Ugarskoj. Ovomu naredi on listom dneva 1. travnja 1432., da se zaputi u Bosnu, popravi što je za popravljanje i uzpostavi redovničko obsluženje, gdje ono nadje razslabljeno, davši mu naslov svoga povjerenika i vikara, te najobsežnije punomoći. Došav fra Jakov u Bosnu, nadje mjestimice razslabljenu samostansku stegu, a u jajačkoj okolici braću razasutu po svietovnjih kućah i posjedom providjenu.“[7]
Још од времена папе Бонифатија IX (1389-1404) долазили су фрањевци у Босну да мисионаре не бирајући средства, као што видимо из фрањевачких извора: „Želeći papa Bonifacij IX. viditi i ugarsku krunu na glavi Ladislava, kralja napuljskoga, posla u osobi Angjela, stožernika sv. Lovrinca, svoga punomoćnika u Ugarsku, da na to nagovori plemstvo i svećenstvo. Uz put mu naloži, da u Bosni i susjednih joj pokrajina počupa krivovjerje i utamani zloporabe, ako bi koje opazio.“[8] Мисионарско деловање фрањеваца наставило се и са потоњим папама као што се види из истих списа: „Tim više trudili su se franjevci. Fra Ivan: Armandi i fra Petrucio iz Perugjije obilazili su kao vjerovjestnici mnoge istočne pokrajine; a na svom povratku u Italiju vrate se i u Bosnu, te izviestiv se o stanju vikarije i vjerskih potreba, odu u Rim i potanko o svem obavijeste papu Ivana XXIII.“[9].
Са доласком ученог мисионара фра Јакова Маркијског у Босну десио се један од највећих успеха римокатоличке мисионарске пропаганде. Захваљујући прозелитском деловању у Босни хварског бискупа Томе краљ Срба Босне, Приморја, Хумске земље, Доњих Краја, Усоре, Соли, Подриња и Западних страна Стефан Томаш Остојића Котроманића (+1461) прима римокатоличку веру: „Čim se uzpe na bosansko priestolje Stjepan Tomaš, papinski poslanik Toma, posredovanjem dakako franjevaca bosanskih, upoznade: gde s njime i u duljem obcenju svojom učenošću i ugledom predobi ga za katoličku vjeru, koju ovaj, ostavivši patarensku sliedbu, svom dušom brzo prigrli, te joj postane moćnim zaštitnikom i revnim promicateljem.“[10]
Хварски бискуп Тома је постављен је за бискупа од стране Папе Евгенија IV, као што видимо у студији о њему: „Toma Tomasini bio je dominikanac, vjerojatno poznat po svojoj teoloskoj naobrazbi i vezan uz dominikanski samostan S. Giovanni e Paolo u Mlecirna. Odmah nakon imenovanja za hvarskog biskupa, papa Eugen IV. imenovao ga je 1439. godine apostolskirn legatom u Bosni na potiskivanju tamosnje hereze, u vrijeme bosanskog kralja Stjepana Tvrtka II.“[11]
Српски краљ Стефан, притиснут спољним политичким неприликама од турских напада али и из личне жеље да раскине први брак и склопи други, шаље молбу папи Евгенију IV за примање у римокатоличку веру. На молбу српског краља Стефана Томаша Остојића Котромановића папа Евгеније се одмах одазавао , као што се види из фрањевачке књиге: „Eugen udovolji i јеdnoj i drugoj molbi svojimi listovi od 29. lipnja 1445. i to tim laglje, što je pozakonjenje Tomaševo bilo nuždno, da se održi na priestolju, a bogomilska ženitba nije ni smatrana bila pravovaljanom, buduć sklopljena pod uvjetom ,ako bude žena dobra i vjerna“.Kralj se sada oženi Katarinom, kćerju Stjepana Vukčića, velikoga vojvode bosanskoga i gospodara Huma, dakle iz najodličnije obitelji svoje kraljevine, koja s bosanskom krunom primi i katoličku vjeru.“[12]
И тако из страха од турских освајача, али и полакомљености срца ка другој жени, српски православни краљ Стефан Томаш Остојића Котроманића прими римокатоличку веру, уз свесрдну подршку и благослов папе Евгенија IV. Захваљујући покатоличавању српског краља Стефана Томаша Котроманића, све више се развија фрањевачка прозелитска делатност: „Ovako moćno podupirani, franjevci razviše svu svoju poslenost, ne bi li povratili Bosni stari njezin katolički značaj, sveta pako stolica upravo materinsku pažnju poklanjala je političnim i crvenim osnovam Tomaševim.“[13]
У то време на просторима Босне и шире постојала је Босанскa фрањевачкa викарија, која је основана 1340 године и била је подељена на седам кустодија (=округа), дувањска, гребенска, босанска, усорска, мачванска, бугарска и ковињска.[14]
Босанскa фрањевачкa викарија трајала је у своме провобитном облику све до окупације Босне од стране Османлија 1463. године, да би 1514. године била подељена на две викарије, Викарија Босна-Сребрена и Викарија Босна-Хрватска. Само пар година касније, 1517. године, ове две викарије бивају уздигнуте на ниво провинција која се налази у саставу Фрањевачког опсервантског реда (Ordo Fratrum Minorum Observantium OFM Obs). Од тада па до данас постоји под називом „Фрањевачка провинција Светог Крижа-Босна Сребрена“.
Прозелитско деловање фра Јакова Маркијског настављено је на чисто српским просторима у Срему, јер је познато да „већ од 1437 године да су Срби били становници већег дела Срема“.[15] Управо те године (1437) „бива послан у Срем од папе Евгенија IV ради ширења праве католичке вере , инквизитор Jacob de Marchia, који је изгледа вршио успешно извршио своју мисију. Следеће 1438 године сконцентрисао је свој рад на Фрушкој гори, нарочито око Каменице и Беочина, где се у то доба, налазило Срба у приличном броју“[16].
О успеху прозелитског деловања фра Јакова видимо из фрањевачких списа: „dosad rečenih. zaključit možemo, da se nije fra Jakov ograničio na same poslove svoga reda, nego da je preostajuće časove revno upotriebio na obraćanje krivovjeracа i ova namjera da je naišla na onaj odpor, porad kog morade uzmaći iz Bosne. U ovom ga je nastojanju bodrio i podupirao iz prieko Save i i bosanski biskup Josip, koj je od 1428. primio upravu ove biskupije, a za tu podporu pohvali ga kralj Sigismund (1435.), veliki štovatelj našega svetca. Ponajviše Josipovim molbam i nagovoru podje za rukom, skloniti fra Jakova, da se je opet 1487. povratio u Bosnu.“[17]
Главни помоћник фра Јакову Маркијском био је фра Никола из Трогира: „Pri ovom pohodu, a po naročitom laskavom papinu nalogu pratio je fra Jakova muž vrstan i izkusan, naime fra Nikola Trogiranin,te oba uložiše trud, da ojačaju katolikа broj i prevagu.“[18]
Њих двојица су уз благослов и финасијску помоћ папе Евгенија IV још више разгранали своју прозелитску делатност подигавши нове фрањевачке самостане: „Da ovo lakše postignu, izprosiše od pape (dne 4. listopada 1437) dozvolu, da mogu mjesto onih šestnaest drugih, sedam samostana u Ugarskoj podignuti i nove drugove u pomoć dozvati. Ovoj milosti na skoro i druge doda Eugen IV., opunomoćivši fra Jakova. listom od 7. prosinca r. g., da može odriešivat od grieh biskupu zadržanih, tim više, što bez velika troška i pogibelji nije moguće doći vjernikom do biskupa.[19]
Фра Јаков је улазио у расправе са православним свештеницима као што се види из следећег фрањевачког доказа: „Ni za čas nezanemarujući propoviedanja, fra Jakov napisa latinsku razpravu proti bosanskim patarenom, a tim utisnu i manje vještijoj polemiziranju braći dokaze katoličke nauke i prigovore proti krivovjerskim nazorom.[20]
Прозелитско деловање фра Јакова и његових помоћника ширило се по свим просторима где су живели православни Срби, како наводе фрањевци: „već sliedeće godine nalazimo fra Jakova s onu stranu Save, valjda zato, što su ga ugarski i hrvatski biskupi molili i zaklinjali, da sam preuzme propoviedanje rieči božje i triebljenje krivovjerja, koje je tada bilo razоtrovalo nutarnje odnošaje, te spriečilo razvitak njihovih biskupijа“.[21]
Задовољан деловањем како фра Јакова тако и фрањеваца у Босанском викарију папа Евгеније шаље своје похвале али и истовремено упозорење на ширење тзв. јеретичких мисли Јована Хуса : „Eugen IV. listom od. 23. sječnja hvaleći bosanske franjevce, da su kao što javni i čuveni glasovi raznose, učinivši se bedemom za. kuću gospodnju i razširenje pravovjerne vjere, na oprovrgnuće i triebljenje praznovjerja pomoćina stojanje osobito stavili, podieli fra Fabijanu Bačaninu, bosanskomu vikaru, i njegovim u službi nastupnikom oblast, da iztražiteljsko zvanje vrše u cielom. obsegu bosanske vikarije, dodavši izrično, da ako nebi htjeli dotični biskupi i crkvene oblasti u to se upustiti, neka vikar i njegovi drugovi sami postupaju polag propisa kanoničkoga prava proti Husitom i javnim čarobnikom. Zatim priјeti papa kaznami svim protivnikom, a nudi oproste njihovim podupirateljem.“[22]
Колико је био значајан за папу Евгенија IV Босански викариј сведочи и чињеница да му је папа припојио многе самостане ван његових граница: „Malo kašnje (t.j dne 29. siečnja 1445.) izdade isti papa drugi apoštolski list, kojim pridruži bosanskoj vikariji sve franjevačke samostane u Vlaškoj, Moldaviji, Sedmogradskoj i one u Budimu i Segedinu, te оne, koje bude kardinal Julijan, papinski poslanik u ovih stranah, njim dosuditi.“[23]
Ободрени папском наклоношћу фрањевци Босанске викарије још су ревносије вршили прозелитизам, па кад је требало и самог су краља Стефана критиковали, као што се види из фрањевачких списа: „Ovim uspjehom i tolikom naklonitošću sv. stolice obodreni franjevci, savjestno su vršili svoje pastirske dužnosti, pak videći, da kralj ne samo neproganja bogomile, nego još njihovim predenjakom izkazuje vanredno poštovanje, ne znadoše pritajiti ni pred istim vladarem svoju gorljivost, već mu predbaciše toliku slabost i gnosljivost napram krivovjercem, a kad ni to nije hasnilo, kao sumnjivu katoliku uzkratiše sv. pričest. Ova medjutim svećenička odvažnost ni za čas ne odtudji kralja od franjevaca, da li ga upravo zadivi, te preko naročitog poslanika o svem obaviesti papu, moleći ga, da mu dopusti dotle obćiti s bogomili i njihove glavare izlično štovati, a ipak svetotajstva primati, dok mu se ne pruži prilika, posve ih iz zemlje iztriebiti.“[24]
Оданост римском папи Евгенију IV краљ Срба Босне, Приморја, Хумске земље, Доњих Краја, Усоре, Соли, Подриња и Западних страна Стефан Томаш Остојића Котроманић изражена је кроз папино наређење фрањевцима да му не ускраћују Свете Тајне: „U isti mah izjavi, da je od malih nogu odgojen bio u kršćanskoj vjeri, krivovjerci pako da su u ogromnoj većini, dosliedno, da mu je nemoguće izjavit se njihovin protivnikom. Papa Eugen uvaži kraljeve razloge, te listom od 11, studenoga 1443. pisa svomu poslaniku Tomi, i zapovjedi mu, oda, ako je kralj inače dobar katolik, krivovjerci pako u veliku broju, a upitno štovanje samo vanjska udvornost, da naloži franjevcem, ,jedinim u Bosni katoličkim svećenikom“, neka podieljuju kralju svetotajstva, koliko god ih puta potraži.“[25]
Захваљујући краљевој наклоности римском папи Евгенију IV, све више и више се ширила прозелитска делатност фрањеваца у Босанском викарију: „ nakon kratkog nesporazumljenja medju kraljem i franjevcima nastupi sloga i zamjenito štovanje, te uvaživanje. Već sliedeće godine zamoli kralj papu, da može uzeti dva franjevca sebi | i kraljici za kapelane, a kao takove da može upotriebiti i za vanjska poslanstva, ne potraživ za to posebne privole njihovih redovničkih starješina. Eugen mu odobri tu molbu svojim pismom od 18. lipnja, tim pako učvrsti se franjevački ugled na kraljevskom dvoru, a uplivu ovih dvorskih svećenika imademo zahvaliti, da je odsele sve to jasnije postajalo pravovjerje ‘Tomaševo, koje je on na vidik iznosio podizanjem novih crkava i nabavom crkvenoga ruha.“[26]
Ширење римокатоличке вере од стране фрањеваца Босанског викаријата и код осталих словенских народа био је узрок велике радости папе Евгенија IV, како сведоче сами фрањевци: „Nu što osobito ovog vremena katolika mora veseliti, , jest, da je dugo i široko razgranjena vikarija bosanska sjajne uspjehe postizavala i kod drugih slavenskih plemena, poimence ugarskih i erdeljskih Rusina. U ovom pisma papa najprije hvali okretnost i zauzetnost franjevaca za vjeru, i mlogih Rusina obraćenje poglavito pripisuje redovničkomu življenju, kao i plodonosnomu propovjedanju bosanske braće. Uvažava zatim želju ovoga i drugih naroda, koje braća u buduće obrate, da naime ostanu pod duhovnom upravom svojih vjerovjestnika, ako nebi imali vlastitog katoličkog svećenstva, i to nesamo obraćenici, nego i oni svećenici, koje franjevci sebi u pomoć budu dozvali. Nadalje dopušta im crkve, zvonike i kuće podizati u svih mjestih od mora jadranskoga do granica Tatarske (valjda rieke Pruta), dakle u cielom obsegu bosanske vikarije. Dozvoljava: takodjer, da mogu službom božjom svetkovati zaštitnike pojedinih zemalja, u treći red upisivati, ovog reda samostane primati, te sebe i druge u svojih erkvah kopati. Do najposlie zabranjuje svjetovnomu svećenstvu uplitat se u duhovnu pastvu oli im smetati, a sve pod prietnjom grieha papi i bosanskomu vikaru zadržana.[27]
Под благословом папе Евгенија IV фрањевци су раширили своју прозелитску пропагандску мисију на просторима читавог Балкана где су живели, не само православни Срби, него и сви остали православни народи : „Radinost dakle bosanskih franjevaca nije poznavala političnih granica, do li svuda jednakom revnošću širili svjetlo istine i sjene nove sjopore unosi u Žitnicu gospodnju.“[28] Прозелитска мисија папе Евгенија IV на просторима где вековима живе православни Срби, а које је он лично доделило за прозелитску мисију Босанском фрањевачком викаријату и фрањевцима из Италије попут фра Јакова Маркијског, хварског бискупа Томе и осталих фрањеваца , прекинута је његовом смрћу 23. фебруара 1447. године.
Из свега досада наведеног можемо закључити да је главни циљ папе Евгенија IV, као и свих потоњих римских папа, био само један, а то је покатоличавање и сједињавање у вери са римском црквом и римским папом свих словенских народа па и нашег српског, као што и сами фрањевци наводе: „Izmedju ostalih mnogih, osobito je Eugen: radio na tom, da jugoslavenske pokrajine izmiri s majkom crkvom a priljubi zapadu, pa kako su sva kršćanske vladare spajale iste nužde i koristi, tako da ih skopčaju isti vjerski osjećaji, a tim sa stvori nepredobiv nasip neprijateljem križa Isusova.“[29]
*Аутор је докторант Атинског универзитета.
[1] Фра Никифор Видалис, Римски понтификати и њихово дело, Атина 1994,стр. 321
[2] Архиепископ Хризостом Пападопулос, Историја Јерусалимске Цркве, стр. 483
[3] Фра Никифор Видалис, нав. дело, стр. 42
[4] Срби у Срему до 1736/7. ИСТОРИЈА НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА. Етнографски институт САНУ, Београд 1950, стр. 11
[5] https://hrcak.srce.hr/clanak/121972
[6] Fra. Mijo Vjenceslav Batinić, Djelovanje franjevaca u Bosni i Hercegovini za prvih šest viekova njihova boravka, Zagreb 1881, стр. 86.
[7] Исто, стр.87
[8] Исто, стр. 82-83
[9] Исто, стр. 83
[10] Исто, стр.97
[11] Davor Domancic, OSTAVSTINA HVARSKOG BISKUPA TOME TOMASINIJA IZ 1461. GODINE, https://hrcak.srce.hr/en/117814
[12] Fra. Mijo Vjenceslav Batinić, нав. дело,стр.98
[13] Исто, стр.98
[14] Исто, стр.75-76
[15] Срби у Срему до 1736/7, стр. 11
[16] Исто.
[17] Fra. Mijo Vjenceslav Batinić, нав. дело, стр.91
[18] Исто,стр.91
[19] Исто.
[20] Исто, стр. 92
[21] Исто.
[22] Исто, стр. 99
[23] Исто.
[24] Исто, стр. 100-101.
[25] Исто, стр. 101.
[26] Исто, стр. 101-102
[27] Исто, стр.103.
[27] Исто.
[28] Исто.
[29] Исто, стр. 93.
