Данашњу беседу почињемо са 10. стихом треће главе Јеванђеља по Матеју:
А већ и секира код корена дрвећу стоји; свако, дакле, дрво које не рађа добра рода, сече се и у огањ баца.
Оци говоре да духовним животом треба да живимо стално. Блажени Теофилакт говори да свети Претеча „није рекао ‘које није родило’, већ које не рађа, јер увек треба рађати плодове врлина. Ако си јуче дао милостињу, а данас отимаш, ниси благоугодио Богу“. Светитељи под секиром подразумевају силу божанске речи и врло занимљиво зо објашњавају. Тако свети Хроматије Аквилејски говори да реч Божија представља секиру која стоји код унутрашњег корена вере у шуми рода људског и одсеца свако бесплодно дрво, то јест, сваког човека који не жели да живи са Богом.
Са своје стране, свети Златоуст одговара на ону честу недоумицу која се јавља код људи у смислу да ли постоји предодређеност и слобода човековог избора. Он у објашњењу овог стиха између осталог говори и о томе да од нашег избора, од човекове слободе и одлуке да ли ће живети са Богом или не, зависи и његово спасење. Ево Златоустових речи: „Пошто су се пророштва често испуњавала након много година, да би их лишио такве утехе, Јован им прети блиским несрећама, што је изразио речима: већ, додавши томе и: при корену. Нема већ, говори он, никаквог растојања, већ секира при самом корену лежи. Није рекао: ‘код грана’, већ при корену, учећи их да ће у случају њиховог нерада они бити подвргнути несрећама које се не могу одвратити и без икакве наде на избављење. И то је зато што, говори он, Онај Који долази већ није слуга као они који су долазили раније, већ Сам Господ свега, у чијим рукама је страшна и ужасна казна. Међутим, уплашивши их на тај начин, он им не допушта да упадну у очајање. Као што раније није рекао да је Бог већ подигао, већ да може Бог и од камења овога подигнути децу Аврааму да би их уплашио и истовремено утешио – тако и овде није рекао да се секира већ дотакла корена, већ код корена стоји, близу њега – чиме искључује било какво чекање. Али иако и поставља у таквој близини, само сечење ставља у зависност од ваше воље. Ако се покајете и постанете бољи и секира ће бити одвојена од корена, ништа му не учинивши. Ако будете чинили исто као и раније, секира неће оклевати да са кореном исече дрво. Управо се због тога и не уклања од корена и, лежећи уз корен, не сече га да се, са једне стране, не предајете немарности, а са друге – да бисте се убедили да још можете, и за кратко време да се спасете – ако се покајете“.
Ево и подвижничког објашњења ових речи, које је веома важно за наш духовни живот. Св. Игњатије Брјачанинов пише: „Преподобни Агатон, монах египатског Скита, када су га упитали шта је важније, телесни или унутрашњи подвиг, одговорио је: ‘Човек је налик дрвету; телесни подвиг је налик листу дрвета, а унутрашњи плоду. Али, како је у Светом Писму речено, свако дрво које добра рода не рађа сече се и баца у огањ (Лк. 3,9), из тога је јасно да сва наша брига треба да буде о плоду, то јест о чувању ума. Потребно је и то да дрво буде покривено и украшено лишћем, чиме је представљен телесни подвиг’. ‘О, чуда!’, кличе блажени Никифор Атонски, који је речи преподобног Агатона навео у своме делу о духовном подвигу. ‘Какву је изреку овај свети изговорио против свих који не чувају ум, него се уздају само у телесно делање! Свако дрво које добра рода (тј. чување ума) не рађа, него има само лишће, тј. телесне подвиге, сече се и баца у огањ. Страшна је оче твоја изрека!’“
Настављамо са наредним 11. стихом.
Ја вас крштавам водом за покајање; а онај што долази за мном јачи је од мене: ја нисам достојан њему обуће понети; он ће вас крстити Духом Светим и огњем.
Свети Јован Златоуст сјајно указује на, да тако кажем, доследност у речима светог Јована Претече, да је он својим речима руководио душе људи који су га слушали и уклањао им сваку заблуду која би могла да им се јави о Христу Кога је он проповедао. Ево Златоустових речи: „Јован није истог тренутка рекао: Нисам достојан њему обуће понети; већ показавши претходно недовољност свог крштења које ништа више није могло да учини осим да их приведе покајању (зато и није рекао: водом за остављење грехова, већ: за покајање), он говори и о Христовом крштењу које је преиспуњено неизрецивим даровима. Да ти, говори Јован, чувши да Он долази иза мене не би почео да Га презиреш као Онога који долази после – познај силу Његовог дара и јасно ћеш схватити да нисам рекао ништа сувишно, па чак ни потребно, рекавши: нисам достојан њему обуће понети. Дакле, када чујеш да је Он јачи од мене не мисли да сам говорио само у поређењу; ја нисам достојан чак да будем међу Његовим слугама, па чак и међу најнижим слугама, па чак да примим и најнижу дужност у служењу Њему… Затим, да ти не би помислио да је ово речено из смирења, он наводи као доказ сама дела: Он ће вас крстити Духом Светим и огњем. Видиш каква је мудрост Крститеља! Када он сам проповеда, говори страшно и ужасавајуће, а када шаље Христу већ говори кротко и утешно. Не говори више ни о секири, ни о дрвету које се сече и у огањ баца, ни о будућем гневу, већ указује на отпуштење грехова, укидање казне, оправдање, освећење, искупљење, усиновљење, братство, учешће у наслеђу и обилно изливање Светога Духа. Све то је он разумео под речима: Он ће вас крстити Духом Светим изражавајући овом изреком обилно изливање благодати. Није рекао: ‘даће вам Духа Светога’, већ Он ће вас крстити Духом Светим; додавањем речи: и огњем он још више изражава силу и моћно деловање благодати.“
Свети Игњатије Брјанчанинов је указивао на светог Претечу као пример и у препознавању истинских духовника, у смислу да прави пастири људских душа увек следе пример светог Претече и указују увек на Христа, а не на себе; увек се труде да се они сами умање у очима људи које руководе, а да се Христос узвелича. И овде, по речима светог Јована Златоустог, видимо да свети Претеча као и сви истински пастири људских душа, увек указује само и једино на Христа, а не на себе. Свети Јован Кронштатски са своје стране указује на велико смирење светог Крститеља у речима ја нисам достојан обуће Њему понети и говори да само праведници који схватају Исусову величину више од свих нас, могу заиста да буду у страхопоштовању пред Његовом славом, а ми остали, само понекада сагледавамо Његову величину, јер немамо страх Божији у пуној мери.
Неки исламски теолози наводећи ове речи светог Претече говоре да он овде уопште не говори о Исусу, јер како може да говори о Њему као Ономе Ко долази после њега, ако су се и Исус и Претеча родили скоро у исто време? Они ове речи користе као аргумент да свети Претеча наводно овде говори о Мухамеду. Ова заблуда се врло јасно може оповргнути ако се прочитају речи из Јеванђеља по Јовану (1: 26-27): Одговори им Јован говорећи: Ја крштавам водом, а међу вама стоји кога ви не знате. То је Онај што долази за мном. Помоћу стихова међу вама стоји веома је јасно на кога Јован мисли – да ли на свог савременика, Господа Исуса Христа или на Мухамеда који се родио након шест векова?
Читам 12. стих:
Њему је лопата у руци па ће отребити гумно своје, и скупиће пшеницу своју у житницу, а плеву ће сажећи огњем неугасивим.
Блажени Теофилакт даје одговор на једно од искушења које може да нам се прикраде у неком тренутку у духовном животу – пошто смо већ у Цркви, ако и свесно будемо чинили неки грех, Господ ће нам опростити јер смо, ето, у Цркви. Ево како он говори: „Немојте мислити да ће вам Он опростити ако будете грешили пошто примите крштење од Њега, већ знајте да је у Његовим рукама лопата, то јест суд и истрага. Па ће отребити гумно своје– Цркву, у којој је много крштених као пшенице на гумну. Међутим, неки од оних који су крштени лакомислени су попут плеве, коју као ветар разносе зли духови, док су други као пшеница и доносе корист другима хранећи их учењем и (врлинским) делима. И скупиће пшеницу своју у житницу, а плеву ће сажећи огњем неугасивим.Тај огањ је неугасив. Зато Ориген празнослови када говори да ће пакленоммучењу доћи крај“.
Свети Јован Златоуст са своје стране указује на речи плева и пшеница и повезује их са унутрашњим особинама људи, на суштинску разлику која одваја плеву од пшенице. Ево његових речи: „Дакле нико не треба да буде плева, нико не треба да буде лак као плева при вејању, или да се у тој мери предаје лошим навикама да га оне вуку свуда. Ако будеш био пшеница, макар те и постигло искушење нећеш претрпети никакво зло јер и на гумну зупчаници не дробе пшеницу. Ако се будеш мешао са слабом сламом и овде ћеш трпети несносна страдања јер ће те сви газити, а и тамо ће те стићи вечна казна. Заиста, сви такви, још пре будуће пећи овде бивају храна безумних страсти као што је слама за неразумне животиње, а и тамо ће поново бити храна и материја за огањ“.
Наредни, 13. стих гласи:
Тада дође Исус из Галилеје на Јордан Јовану да га овај крсти.
Свети Јован Златоуст пише: „Тада дође Исус.Када? Када се уздигао на све степене узраста; када се подигао на целокупну лествицу природе; када је заблистало савршенство Његовог тела и душе, када је током тридесет година постао савршени човек“. Треба нагласити да овде свети Јован не говори да је човек Исус постао савршен тек када се Син Божији уселио у Њега на реци Јордан (како је то лажно учио јеретик Несторије), већ да је у Старом Завету узраст од 30 година сматран за достизање зрелости човека. Зато Господ и чека да напуни овај број година да би могао да проповеда и учи. Видимо да апостол Матеј наглашава одакле Исус долази – Он долази из Галилеје, а по сведочењу апостола Марка још конкретније, долази из Назарета Галилејскога (Мк. 1:9). Дакле, Господ Исус је првих тридесет година Свог живота овде на земљи провео у потпуној тишини. Све време је боравио у Назарету, ми једино из Јеванђеља видимо да је био у Витлејему и Египту на кратко време. Остало време је живео у Назарету, у потпуном смирењу и ми о том делу живота из канонских Јеванђеља не знамо више ништа, осим епизоде из Јеванђеља по Луки, када је са дванаест година био у храму и када су Га након три дана пронашли Богородица Дјева и Јосиф. Ово само значи да се у том периоду није догодило ништа значајно за наше спасење, да не треба да будемо претерано радознали о детињству Господа Исуса. Управо на то рачунају и апокрифи који су измишљали неке приче и детаље о Исусовом детињству, показујући Га притом потпуно различитим од онога што ми знамо о Њему из четири, Богом благословена, Јеванђеља. Индиректну потврду да није ишао нигде изван Јудеје видимо и из саме реакције људи из Назарета, када Господ Исус долази и проповеда тамо. Њихова реакција се може видети у следећем стиху: Није ли ово дрводеља, син Маријин, а брат Јаковљев и Јосијин и Јудин и Симонов? И нису ли сестре његове овде међу нама? И саблажњаваху се о Њега. (Мк. 6:3) Дакле, они су запрепашћени, јер у тако малом месту као што је Назарет, сви знају свакога – то је потпуно нормална ствар за мала места, чак и данас. И за сво време Његовог живота тамо, 30 година дакле, они ништа необично нису видели на Њему, ни у Његовом животу.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
