Сатанизам: основни појмови и подела

 Антихрист

Да бисмо могли да говоримо о сатанизму најпре морамо, природно, да знамо ко је сатана, које су његове особине и на који начин делује. Ако знамо ко је сатана знаћемо истовремено и који су разлози постојања и циљеви сатанизма. Тек након тога можемо да говоримо и о различитим облицима у којима се сатанизам појављује.

У Речнику страних речи и израза Милана Вујаклије налазимо да реч антихрист има значење противник или непријатељ Христа или хришћанства, односно у фигуративном значењу безбожан човек, ђаво, сотона. Иако је ово значење врло добро и прихватљиво са православног становишта, морамо додати и то да предметак анти- може да се преведе и као „уместо”, а не само као „против”. Тако Свети Јустин Ћелијски о антихристу, у Догматици Православне Цркве, пише: “Он ће у свему бити непомирљив противник Христов, трудећи се свим силама да свуда потисне Христа и замени Га собом (подвлачења су наша, Д.М.).

У Другој посланици Солуњанима Светог Апостола Павла за сатану се каже да је “човјек безакоња, син погибли“ “који се противи и преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња, тако да ће сам сјести у храм Божији као Бог, тврдећи за себе да је Бог“ (2Сол. 2,4).

Назив Антихрист, односно на грчком језику ο αντιχριστος,у Светом Писму сепојављује у Посланицама Светог Апостола Јована Богослова, и тамо га налазимо на пет места.

У Првој саборној посланици Светог Апостола Јована Богослова, у осамнаестом стиху друге главе читамо: „…и као што чусте да ће доћи антихрист, и сад многи антихристи посташе; по том познајемо да је пошљедњи час“ (καὶ καθὼς ἠκούσατε ὅτι ἀντίχριστος ἔρχεται, καὶ νῦν ἀντίχριστοι πολλοὶ γεγόνασιν· ὅθεν γινώσκομεν ὅτι ἐσχάτη ὥρα ἐστίν) (1Јн. 2,18). Затим, у истој глави, читамо и ово: „ Ко је лажљивац осим онога који одриче да Исус није Христос? Ово је антихрист, који се одриче оца и сина“ (Τίς ἐστιν ὁ ψεύστης εἰ μὴ ὁ ἀρνούμενος ὅτι Ἰησοῦς οὐκ ἔστιν ὁ Χριστός οὗτός ἐστιν ὁ ἀντίχριστος ὁ ἀρνούμενος τὸν πατέρα καὶ τὸν υἱόν) (1Јн. 2,22). Антихрист се, такође, помиње и у четвртој глави: „А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, није од Бога: и овај је антихристов, за којега чусте да ће доћи, и сад је већ на свијету (Τίς ἐστιν ὁ ψεύστης εἰ μὴ ὁ ἀρνούμενος ὅτι Ἰησοῦς οὐκ ἔστιν ὁ Χριστός οὗτός ἐστιν ὁ ἀντίχριστος ὁ ἀρνούμενος τὸν πατέρα καὶ τὸν υἱόν) (1Јн. 4,3). Коначно, овај назив налазимо и у Другој посланици: „Јер многе варалице изиђоше на свијет који не признају Исуса Христа да је дошао у тијелу; ово је варалица и антихрист“ ( Ὅτι πολλοὶ πλάνοι εἰσῆλθον εἰς τὸν κόσμον, οἱ μὴ ὁμολογοῦντες Ἰησοῦν Χριστὸν ἐρχόμενον ἐν σαρκί· οὗτός ἐστιν ὁ πλάνος καὶ ὁ ἀντίχριστος.) (2Јн. 1,7).

Из претходних цитата видимо да Свети Јован Богослов о антихристу пише не само у једнини, него и у множини, говорећи дословно о многим антихристима. Због чега? Ко су ови антихристи? Свети Јустин Ћелијски у Догматици пише да су сви ови антихристи, у ствари само претходници главног Антихриста, „Антихриста у правом смислу речи, који се има јавити пред крај света, за последњу, решавајућу битку са Христовом Црквом“. Дакле, веома је важно да правимо разлику између главног Антихриста чије појављивање очекујемо пред крај света и мноштва других, мањих антихриста, који му претходе и који се и данас налазе у свету.

Чињеница о постојању многих антихриста (сатана, ђавола),који се јављају као претходници главног Антихриста, за нас је посебно важна у вези са темом којом се бавимо у овом тексту. Наиме, управо постојањем бројних антихриста објашњава се и сам феномен сатанизма у његовим различитим облицима. У вези са тим (различитим појавним облицима)  можемо да приметимо да бисмо, заправо, пре могли да говоримо о сатанизмима (у множини) уместо о сатанизму (у једнини). Јер, онолико колико има антихриста (сатана), толико има и различитих сатанизама као пројава деловања сваког појединачног антихриста. Ипак, њихови чиљеви су исти јер им се на челу налази један и исти сатана, глава палих анђела који пребива у аду.

Када је реч о називима ђаво и сатана (сотона), њих налазимо у Откривењу Светог Јована Еванђелисте и Богослова: “ И збачена би аждаха велика, стара змија, која се зове ђаво и сотона…“ (Καὶ ἐβλήθη ὁ δράκων, ὁ ὄφις ὁ μέγας ὁ ἀρχαῖος, ὁ καλούμενος Διάβολος καὶ ὁ Σατανᾶς…) (Отк. 12,9).

Дакле, наша реч ђаво потиче из грчког (Διάβολος) и најчешће се преводи као клеветник. Осим у Откривењу налазимо је и у другим књигама Новог Завета, као на пример у Јеванђељу по Матеју, у поглављу о кушању Христа у пустињи (Мт. 4,5; 4,8; 4,11) као и у другим поглављима, али и у Јеванђељима по Луки (нпр. Лк. 4,2; 4,3; 4,5 итд.) и Јовану (нпр. Јн. 8,44; 13,2 итд.), Делима апостолским (Дап. 10,38; 13,10) и неким посланицама Светих Апостола (Ефесцима, Тимотеју, Титу).

Реч сатана, иако је налазимо и у Новом Завету (ὁ Σατανᾶς), преузета је из хебрејског (שָׂטָן), из Танаха, јеврејске збирке светих књига, и значи непријатељ или противник. Јавља се у сва четири Јеванђеља (нпр. Мт. 4,10; Мк. 1,13; Лк. 10,18; Јн. 13,27 итд.), Делима апостолским (Дап. 5,3; 26,18) и неким посланицама Светог Апостола Павла (Римљанима, Коринћанима, Солуњанима).

Осим поменута три назива у Светом Писму, како Старог тако и Новог Завета, налазимо и велики број других синонима за сатану, као на пример Даница или Деница (ό ‘Εωσφόρος = Луцифер) (Ис. 14,12), кушач (Мт. 4,3), зли (у црквенословенским преводима лукави) у молитви Господњој (Мт. 6,13) и (Лк. 11,4), Велзевул и кнез демонски (Мт. 12,24 ), нечастиви (Мт. 13,19), Велијар ( 2Кор. 6,15 ), човекоубица и отац лажи (Јн. 8,44), кнез овога света (Јн. 14,30) итд.

Као синоним за нечастивога се користи и реч змија јер је у обличју змије преварио Еву и навео је да поједе плод са дрвета познања добра и зла (1Мој. 3, 1-6).  “И збачена би аждаја велика, стара змија, која се зове ђаво и сатана, која заводи сву васељену, и збачена би на земљу, и с њом збачени бише анђели њезини“  каже се у Откривењу Светог Јована Богослова (Отк. 12,9).

Коначно, важно је да поменемо да се чак и међу хришћанима, нажалост, раширила употреба синонима „непоменик„. Наиме, како би се, према магијском начину мишљења, изговарањем његовог имена он могао призвати тј. учинити присутним, избегавало се његово помињање па одатле и назив „непоменик“.

О сатани Свети Јован Дамаскин, у ”Тачном излагању православне вере”, каже да је у питању Анђео који није створен злим по природи, него је био добар и створен за добар циљ али се погордио против Бога који га је створио желећи да му се супротстави. Први се, отпавши од добра, обрео у злу и по самовласној жељи од светлости постао тама. За демоне, пак, каже да су мноштво Анђела који су били под његовом (ђаволовом) власти и пошли и пали заједно са њим. Из чињенице да је сатана пали анђео јасно је да је он по природи дух[1], тј. бестелесно, духовно биће.

Свети Пророк Исаија овако описује тај пад: “Како паде с неба, звијездо Данице, кћери зорина? Како се обори на земљу који си газио народе? А говорио си у срцу свом: Изаћи ћу на небо, више звијезда Божијих подигнућу пријесто свој, и сјешћу на гори зборној на страни сјеверној; Изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се с Вишњим. А ти се у пакао сврже, у дубину гробну“. (Ис. 14, 12-15)

Дакле, гордост је била узрок који је навео сатану да отпадне од Бога и она је основна особина свих антихриста. У Књизи премудрости Исуса, сина Сирахова се каже да је почетак греха гордост (Прем. Сирах. 10,15) а да је почетак гордости удаљавање човека од Господа и одступање срца његовог од Творца његовог (Прем. Сирах. 10,14). Гордост, по речима Светог Никодима Светогорца “претвара човека у другог демона и Луцифера (Деницу), који је због гордости од светлости постао тама“.[2]

Остале особине сатане налазимо у Светом Предању и Светом Писму као и делима Светих Отаца. О томе су писали, на пример Свети Иполит, епископ римски, у “Изложењу о Христу и антихристу на  основу Светог Писма“; Свети Иринеј Лионски у “Царству Светих и царству антихриста“; Свети Кирило Јерусалимски у “Петнаестој преткрштењској поуци“  итд.

Демоне, као анђеле ђавоље, помиње сам Господ у Јеванђељу “Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим“(Мт. 25,41).

Ко су демони? Демони  су “лична, самостална бића, која су се драговољно и бесповратно утврдила и усавршила у злу“.[3] У Јеванђељу се за демоне, осим тог назива (Мт. 7, 22; Мк. 1, 34; Лк. 4, 41 итд.), користи и називи нечисти духови (нпр. Мт. 10, 1; Мк. 1, 27; Лк. 4, 36 итд.), духови зла, зли духови (нпр. Еф. 6, 12; Лк. 7, 21 итд.), анђели Сатане (нпр. Мт. 25, 41.) и сл.

На више места у Јеванђељима читамо о томе како Спаситељ изгони демоне из бесомучних, обраћајући им се као самосталним, свесним бићима (нпр. Мк. 5, 2-13; Лк. 4, 34-35).

“Из животописа светих види се, баш као што саопштава и Откривење, да глава палих анђела, сатана, пребива у аду, док на површини земље делују демони под управом својих кнежева, то јест палих анђела из виших чинова. Демони силазе у ад како би примили наредбе и упутства од сатане, како би га известили о својим делима и о свему што се догађа на површини земље“, пише Свети Игњатије Брјанчанинов о сатани и демонима.

Свети Јустин Ћелијски је у Догматици Православне Цркве писао о претежно о главном Антихристу, међутим, све оно што је о њему речено у највећој мери важи и за бројне антихристе који ће му претходити па ћемо се послужити тим описом.

Свети Јустин пише да ће Антихрист бити човек од душе и тела и као такав најпотпуније оваплоћење људско-сатанског зла. По његовим речима Антихрист ће бити оваплоћење зла, али не и оваплоћење ђавола, јер ђаво не може да се оваплоти у човека. “Сам ђаво, дакле, не постаје човек по начину Господњег очовечења – далеко било – него се као човек рађа из блуда и прихвата свако дејство сатанско“, пише Свети Јован Дамаскин о Антихристу. “У лику човека јави се Господ (Отк. 16,2; Филипљ. 12,7); у лику човека доћи ће и антихрист“, пише Свети Иполит Римски. Према томе, можемо недвосмислено да закључимо да су и бројни антихристи који претходе главном Антихристу људи, а једина разлика у односу на главног је обим присуства зла у њима, као и интензитет мржње и непријатељства према Богочовеку Христу. Другим речима, док у вези са главним Антихристом говоримо о апсолутном, неограниченом злу, у вези са бројним антихристима говоримо о злу које је релативно мање.

“Он ће у свему бити супротност Христу: Христос је оваплоћено добро и истина, он ће се трудити да буде оваплоћено зло и лаж; Христос је апсолутно добро, он ће се трудити да буде апсолутно зло; Христос јe дао свету Еванђеље, он ће се трудити да да свету антиеванђеље. Он ће показати најогорченије богоборство и христоборство, какво само људска природа, помогнута и подбадана Сатаном, може иставити против Бога и Христа“, пише Свети Јустин Ћелијски о главном Антихристу.

Свети Кирило Јерусалимски нам објашњава због чега се јављају бројни антихристи пре доласка оног главног. Он каже да су бројни антихристи претходници који ће главном Антихристу “припремити пут ради лакшег лова када дође“ [4](подвлачење је наше, Д.М.). Ово је уједно и циљ сатанизма, подразумева се – припремити пут главном Антихристу у лову на људске душе и њиховом погубљењу. “Господ посла Апостоле свим народима, на сличан начин ће и антихрист послати своје лаж-апостоле“, пише о томе Свети Иполит Римски.[5]

“Знају они, из горког искуства знају, да ни у ком случају не могу победити Господа Христа, али им је највећа радост одвраћати људе од Христа, не дати им прилазити Христу, саблажњавати их ο Христа, јер су свесни да тиме обарају људе у сваки пад, и у онај највећи — отпад. Отпадне ли човек од Христа, он отпадне од јединог сигурног темеља, сигурног против смрти, греха и зла, и овда га ђаво витла сваком олујом греха и страсти и искушења, и најзад одковитла у своје царство — пакао“, пише о ђаволима Свети Јустин Ћелијски.

Он каже да Антихрист има своје безбројне претече који су почели да се јављају још у прве дане хришћанства, у виду разноврсних христобораца и христомрзитеља и христогонитеља, и продужују да се јављају кроз историју хришћанства са циљем да потисну Господа Христа, да разоре дело Његово, да униште Његову Цркву, и тиме онемогуће спасавање људи помоћу јединог Спаситеља рода људског.

Као што Бог “хоће да се сви људи спасу, и да дођу у познање истине“ (1Тим. 2,4) тако Антихрист, заједно са својим бројним претходницима, антихристима, има за циљ да што више људи одврати од Христа који је Пут, Истина и Живот (Јн. 14,6) и њихова тела и душе погуби у паклу (Мт. 10,28). “Он бјеше човјекоубица од почетка“ (Јн. 8,44) каже за ђавола Богочовек Христос.

У житију Свете мученице Јулијане ђаво, приморан силом Створитеља, признаје: ”Ја сам онај што некада пагубно саветовах Еви у рају да преступи заповест Божију. Ја нахушках Кајина да убије свога брата Авеља. Ја научих Навуходоносора да постави златног идола на пољу Деиру. Ја преластих Јудејце да се клањају идолима. Ја премудрог Соломона обезумих изазвавши у њему страст према женама. Ја Ироду саветовах да изврши покољ деце, а Јуди – да изда Учитеља и да себе обеси. Ја подстакох Јевреје да Стефана заспу камењем, а Нерона – да Петра распне стрмоглавце и да Павла посече мачем”.

Једна од основних и кључних особина сатане је лукавство: “змија Јеву превари лукавством својијем“ каже Свети Апостол Павле (2Кор. 11,3). Како би његова превара била успешна сатана се претвара чак и у анђела светла (2Кор. 11,14), поучава нас и упозорава Свети Апостол Павле.

Свети Јустин Ћелијски о лукавству ђавола пише на следећи начин: “И сва стратегија Сатане је у овоме: грех учинити што заводљивијим за људе путем најсавршеније козметике коју може измислити савршени у злу ум Сатане, и тако ловити људе, придобијати за отпад од Христа. (…) Он ће умети генијално маскирати зло привидним добром, вешто премазивати отров смрти лажним медом бесмртности, уметнички прикривати ругобност греха тобожњим чудесима и знацима, магијски учинити грешне сласти саблажњиво привлачнима, да ће многе и многе преварити и душе им погубити“. Наравно, све ово важи и за претече Сатане, бројне антихристе, лаж-апостоле који, по речима Светог Јустина, у отпор на божанска Христова добра у овом свету непрестано мобилишу сва своја зла, улепшавају их и маскирају, како би их учинили привлачнима за људе.

Свети Игњатије Брјанчанинов такође пише о томе да ће се сатана представљати за оно што није како би преварио што већи број људи.“Антихрист ће се представљати као кротак, милостив, испуњен љубављу и сваком врлином: као таквога признаће га и покорити му се због узвишене врлине они који палу људску природу признају за праву“, пише он.

На ово нам је указао и сам Спаситељ рекавши да сатана “не стоји у истини, јер нема истине у њему“ и да “кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи“ (Јн. 8,44).

Богочовек Христос нас  упозорава да ће се појавити “лажни христоси и лажни пророци“ који ће показати “знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране“ (Мт. 24,24). Један од ових антихриста био је и Симон гатар који “врачаше и довођаше у чудо народ самаријски“ а кога је народ, и мало и велико, пажљиво слушао јер их је задивљавао чинима (Дап. 8, 9-11). Нема сумње да ће бити антихриста и у наше време, претеча оног главног, који ће привлачити пажњу народа различитим чудима.

Ко су изабрани о којима говори Господ у претходном цитату? У најкраћем, сви они који су крштени, деца Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, који су се приликом примања Свете Тајне Крштења одрекли сатане.

Да се подсетимо, приликом вршења Свете Тајне Крштења свештеник поставља  оглашеном који се крштава, или његовом куму, ако је у питању дете, следећа питања по три пута: Одричеш ли се Сатане и свих дела његових, свих анђела његових, и сваког служења њему и све гордости његове? Оглашени, или кум уместо њега, ако је у питању дете, одговара: Одричем се! Свештеник након тога пита: Јеси ли се одрекао Сатане? Одговор оглашеног или кума је: Одрекао сам се!

Након одрицања од сатане следи сједињење са Христом. Окренувши се према истоку свештеник пита оглашеног: Сједињујеш ли се са Христом? Оглашени, или кум у његово име, одговара: Сједињујем се! Јеси ли се сјединио са Христом? Сјединио сам се! И верујеш ли у Њега? Верујем у Њега као Цара и Бога!

Према томе, циљ Антихриста је да на различите начине, укључујући и превару, наведе крштене да га поново прихвате и истовремено се тиме одрекну Христа.

“Антихриста ће са усхићењем примити одступници од хришћанства, али највеће пажње и плача достојно је, како примећују Свети Оци, то што ће и сами изабраници бити двоједушни у вези са Антихристовом личношћу – толико ће вешто он умети да сакрије од туђих очију сатанско зло које се у њему угнездило“, пише у вези са лукавством сатане Свети Игњатије Брјанчанинов.

Осим тога, он пише да ће Антихрист људима понудити највеће земно благостање, почасти, богатство, раскош, плотске насладе како би их привукао себи и удаљио од Христа. “Искатељи земног примиће Антихриста и назваће га својим господарем“, пише Свети Игњатије Брјанчанинов. Нема никакве сумње у то да ће се и бројни антихристи који му претходе користити различитим и бројним страстима (стомакоугађање, блуд, среброљубље, сујета, гордост…) које владају људима како би их уловили.

Веома важно питање које се у вези са претходно реченим поставља јесте због чега сатана користи превару и због чега зло чини заводљивим за људе? Одговор нам даје Свети Јустин Ћелијски. Због тога што сатана “нема ни власти ни силе да човеку наметне грех, него се човек по својој слободној вољи опредељује за грех, и за сва безбројна зла која грех носи у себи и води за собом“.

Из претходног излагања видимо да осим небеске јерархије постоји и јерархија палих духова, духова злобе у поднебесју (Еф. 6,12). На то нам указује и Свети Апостол Павле који говори о поглаварствима, началствима и властима (Еф. 6,12; Кол. 2,15). На челу злих духова се налази сатана, затим пали анђели виших чинова и на крају демони.  У обличју људи појављују се главни Антихрист као оваплоћење апсолутног зла, чији се долазак тек очекује, као и бројни антихристи, његови претходници, који су увек присутни у свету.

Оно што морамо имати у виду јесте да се не само ђаво и његови анђели, него и главни Антихрист и његови претходници, бројни антихристи, јасно разликују од грешних људи које је ђаво уловио у своју замку “ да врше вољу његову“ (2Тим. 2, 26). На који начин се разликују људи који греше, по дејству нечистих духова, од антихриста? Разлика је у томе што грешним људима Бог може дати покајање за познање истине (2Тим. 2, 25) док су антихристи, као што су били Симон гатар, самодекларисани сатаниста Станислав Пшибишевски (Stanisław Przybyszewski), аутор књиге Синагога Сатане[6], окултиста Алистер Кроули (Aleister Crowley), Антон Шандор Лавеј (Anton Szandor LaVey, рођен као Howard Stanton Levey) оснивач Сатанистичке цркве и аутор Сатанистичке библије или Дејвид Спенглер (David Spangler), један од оснивача покрета Новог Доба (New Age) попут злих духова, толико огрезли у злу да им више нема ни покајања ни поправке. Нечисти духови су, по речима Светог Јустина Филозофа и Мученика[7], неизменљиво зли  а ђаво, по речима Светог Јустина Ћелијског, изједначивши себе свесно, разумно и упорно са злом, има вољу која се не може покајати. Слично њима, антихристи су неизменљиво зли, не траже покајање и не долазе до њега.

Сатанизам

У Енциклопедији Британика налазимо да се под сатанизмом подразумева „обожавање или поштовање Сатане, личности из хришћанског веровања која је такође позната као Ђаво или Луцифер”.[8]  Ово тумачење није прихватљиво јер служење Сатани не мора обавезно бити свесно, интенционално и непосредно, тј. не мора се јављати у виду отвореног поштовања и обожавања сатане, већ  може имати облик несвесног, ненамерног и посредног служења ђаволу.

То нас доводи до поделе на сатанизам у ужем смислу (видљиви или отворени), и сатанизам у ширем смислу (прикривени, латентни).

Са организационог становишта, било да је реч о служењу сатани у ужем или ширем смислу, разликујемо организовани (групни) и индивидуални сатанизам.

Иако се под сатанизмом, као што то, уосталом, видимо и из дефиниције дате у Енциклопедији Британика, подразумева искључиво сатанизам у ужем смислу, погрешно је и неприхватљиво изостављати сатанизам из друге групе јер може бити далеко опаснији и привући више људи од оног првог, управо због чињенице да се јавља не само у латентном (прикривеном) већ и привлачнијем, заводљивијем виду, као што се и сам сатана јавља као анђео светла (2Кор. 11,14).

Димитрије Марковић

---

[1] Блажени Августин, „Против Јулијана“

[2] Свети Никодим Агиорит, Духовне вежбе. О штети коју гордост наноси души.

[3] Свети Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве – Том I,  О злим дусима

[4] https://svetosavlje.org/pouke-oglasiteljne-i-tajnovodstvene/18/

[5] Свети Иполит, епископ римски. Изложење о Христу и антихристу на  основу Светог Писма

[6] https://books.google.rs/books?id=-ZiPDzZcgQsC&redir_esc=y

[7] Свети јУстин Филозоф, Дијалог са Трифуном.

[8] https://www.britannica.com/topic/Satanism