Сатанизам: основни појмови и подела

 Антихрист

Да бисмо могли да говоримо о сатанизму најпре морамо, природно, да знамо ко је сатана, које су његове особине и на који начин делује. Ако знамо ко је сатана знаћемо истовремено и који су разлози постојања и циљеви сатанизма. Тек након тога можемо да говоримо и о различитим облицима у којима се сатанизам појављује.

У Речнику страних речи и израза Милана Вујаклије налазимо да реч антихрист има значење противник или непријатељ Христа или хришћанства, односно у фигуративном значењу безбожан човек, ђаво, сотона. Иако је ово значење врло добро и прихватљиво са православног становишта, морамо додати и то да предметак анти- може да се преведе и као „уместо”, а не само као „против”. Тако Свети Јустин Ћелијски о антихристу, у Догматици Православне Цркве, пише: “Он ће у свему бити непомирљив противник Христов, трудећи се свим силама да свуда потисне Христа и замени Га собом (подвлачења су наша, Д.М.).

У Другој посланици Солуњанима Светог Апостола Павла за сатану се каже да је “човјек безакоња, син погибли“ “који се противи и преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња, тако да ће сам сјести у храм Божији као Бог, тврдећи за себе да је Бог“ (2Сол. 2,4).

Назив Антихрист, односно на грчком језику ο αντιχριστος,у Светом Писму сепојављује у Посланицама Светог Апостола Јована Богослова, и тамо га налазимо на пет места.

У Првој саборној посланици Светог Апостола Јована Богослова, у осамнаестом стиху друге главе читамо: „…и као што чусте да ће доћи антихрист, и сад многи антихристи посташе; по том познајемо да је пошљедњи час“ (καὶ καθὼς ἠκούσατε ὅτι ἀντίχριστος ἔρχεται, καὶ νῦν ἀντίχριστοι πολλοὶ γεγόνασιν· ὅθεν γινώσκομεν ὅτι ἐσχάτη ὥρα ἐστίν) (1Јн. 2,18). Затим, у истој глави, читамо и ово: „ Ко је лажљивац осим онога који одриче да Исус није Христос? Ово је антихрист, који се одриче оца и сина“ (Τίς ἐστιν ὁ ψεύστης εἰ μὴ ὁ ἀρνούμενος ὅτι Ἰησοῦς οὐκ ἔστιν ὁ Χριστός οὗτός ἐστιν ὁ ἀντίχριστος ὁ ἀρνούμενος τὸν πατέρα καὶ τὸν υἱόν) (1Јн. 2,22). Антихрист се, такође, помиње и у четвртој глави: „А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, није од Бога: и овај је антихристов, за којега чусте да ће доћи, и сад је већ на свијету (Τίς ἐστιν ὁ ψεύστης εἰ μὴ ὁ ἀρνούμενος ὅτι Ἰησοῦς οὐκ ἔστιν ὁ Χριστός οὗτός ἐστιν ὁ ἀντίχριστος ὁ ἀρνούμενος τὸν πατέρα καὶ τὸν υἱόν) (1Јн. 4,3). Коначно, овај назив налазимо и у Другој посланици: „Јер многе варалице изиђоше на свијет који не признају Исуса Христа да је дошао у тијелу; ово је варалица и антихрист“ ( Ὅτι πολλοὶ πλάνοι εἰσῆλθον εἰς τὸν κόσμον, οἱ μὴ ὁμολογοῦντες Ἰησοῦν Χριστὸν ἐρχόμενον ἐν σαρκί· οὗτός ἐστιν ὁ πλάνος καὶ ὁ ἀντίχριστος.) (2Јн. 1,7).

Из претходних цитата видимо да Свети Јован Богослов о антихристу пише не само у једнини, него и у множини, говорећи дословно о многим антихристима. Због чега? Ко су ови антихристи? Свети Јустин Ћелијски у Догматици пише да су сви ови антихристи, у ствари само претходници главног Антихриста, „Антихриста у правом смислу речи, који се има јавити пред крај света, за последњу, решавајућу битку са Христовом Црквом“. Дакле, веома је важно да правимо разлику између главног Антихриста чије појављивање очекујемо пред крај света и мноштва других, мањих антихриста, који му претходе и који се и данас налазе у свету.

Чињеница о постојању многих антихриста (сатана, ђавола),који се јављају као претходници главног Антихриста, за нас је посебно важна у вези са темом којом се бавимо у овом тексту. Наиме, управо постојањем бројних антихриста објашњава се и сам феномен сатанизма у његовим различитим облицима. У вези са тим (различитим појавним облицима)  можемо да приметимо да бисмо, заправо, пре могли да говоримо о сатанизмима (у множини) уместо о сатанизму (у једнини). Јер, онолико колико има антихриста (сатана), толико има и различитих сатанизама као пројава деловања сваког појединачног антихриста. Ипак, њихови чиљеви су исти јер им се на челу налази један и исти сатана, глава палих анђела који пребива у аду.

Када је реч о називима ђаво и сатана (сотона), њих налазимо у Откривењу Светог Јована Еванђелисте и Богослова: “ И збачена би аждаха велика, стара змија, која се зове ђаво и сотона…“ (Καὶ ἐβλήθη ὁ δράκων, ὁ ὄφις ὁ μέγας ὁ ἀρχαῖος, ὁ καλούμενος Διάβολος καὶ ὁ Σατανᾶς…) (Отк. 12,9).

Дакле, наша реч ђаво потиче из грчког (Διάβολος) и најчешће се преводи као клеветник. Осим у Откривењу налазимо је и у другим књигама Новог Завета, као на пример у Јеванђељу по Матеју, у поглављу о кушању Христа у пустињи (Мт. 4,5; 4,8; 4,11) као и у другим поглављима, али и у Јеванђељима по Луки (нпр. Лк. 4,2; 4,3; 4,5 итд.) и Јовану (нпр. Јн. 8,44; 13,2 итд.), Делима апостолским (Дап. 10,38; 13,10) и неким посланицама Светих Апостола (Ефесцима, Тимотеју, Титу).

Реч сатана, иако је налазимо и у Новом Завету (ὁ Σατανᾶς), преузета је из хебрејског (שָׂטָן), из Танаха, јеврејске збирке светих књига, и значи непријатељ или противник. Јавља се у сва четири Јеванђеља (нпр. Мт. 4,10; Мк. 1,13; Лк. 10,18; Јн. 13,27 итд.), Делима апостолским (Дап. 5,3; 26,18) и неким посланицама Светог Апостола Павла (Римљанима, Коринћанима, Солуњанима).

Осим поменута три назива у Светом Писму, како Старог тако и Новог Завета, налазимо и велики број других синонима за сатану, као на пример Даница или Деница (ό ‘Εωσφόρος = Луцифер) (Ис. 14,12), кушач (Мт. 4,3), зли (у црквенословенским преводима лукави) у молитви Господњој (Мт. 6,13) и (Лк. 11,4), Велзевул и кнез демонски (Мт. 12,24 ), нечастиви (Мт. 13,19), Велијар ( 2Кор. 6,15 ), човекоубица и отац лажи (Јн. 8,44), кнез овога света (Јн. 14,30) итд.

Као синоним за нечастивога се користи и реч змија јер је у обличју змије преварио Еву и навео је да поједе плод са дрвета познања добра и зла (1Мој. 3, 1-6).  “И збачена би аждаја велика, стара змија, која се зове ђаво и сатана, која заводи сву васељену, и збачена би на земљу, и с њом збачени бише анђели њезини“  каже се у Откривењу Светог Јована Богослова (Отк. 12,9).

Коначно, важно је да поменемо да се чак и међу хришћанима, нажалост, раширила употреба синонима „непоменик„. Наиме, како би се, према магијском начину мишљења, изговарањем његовог имена он могао призвати тј. учинити присутним, избегавало се његово помињање па одатле и назив „непоменик“.

О сатани Свети Јован Дамаскин, у ”Тачном излагању православне вере”, каже да је у питању Анђео који није створен злим по природи, него је био добар и створен за добар циљ али се погордио против Бога који га је створио желећи да му се супротстави. Први се, отпавши од добра, обрео у злу и по самовласној жељи од светлости постао тама. За демоне, пак, каже да су мноштво Анђела који су били под његовом (ђаволовом) власти и пошли и пали заједно са њим. Из чињенице да је сатана пали анђео јасно је да је он по природи дух[1], тј. бестелесно, духовно биће.

Свети Пророк Исаија овако описује тај пад: “Како паде с неба, звијездо Данице, кћери зорина? Како се обори на земљу који си газио народе? А говорио си у срцу свом: Изаћи ћу на небо, више звијезда Божијих подигнућу пријесто свој, и сјешћу на гори зборној на страни сјеверној; Изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се с Вишњим. А ти се у пакао сврже, у дубину гробну“. (Ис. 14, 12-15)

Дакле, гордост је била узрок који је навео сатану да отпадне од Бога и она је основна особина свих антихриста. У Књизи премудрости Исуса, сина Сирахова се каже да је почетак греха гордост (Прем. Сирах. 10,15) а да је почетак гордости удаљавање човека од Господа и одступање срца његовог од Творца његовог (Прем. Сирах. 10,14). Гордост, по речима Светог Никодима Светогорца “претвара човека у другог демона и Луцифера (Деницу), који је због гордости од светлости постао тама“.[2]

Остале особине сатане налазимо у Светом Предању и Светом Писму као и делима Светих Отаца. О томе су писали, на пример Свети Иполит, епископ римски, у “Изложењу о Христу и антихристу на  основу Светог Писма“; Свети Иринеј Лионски у “Царству Светих и царству антихриста“; Свети Кирило Јерусалимски у “Петнаестој преткрштењској поуци“  итд.

Демоне, као анђеле ђавоље, помиње сам Господ у Јеванђељу “Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим“(Мт. 25,41).

Ко су демони? Демони  су “лична, самостална бића, која су се драговољно и бесповратно утврдила и усавршила у злу“.[3] У Јеванђељу се за демоне, осим тог назива (Мт. 7, 22; Мк. 1, 34; Лк. 4, 41 итд.), користи и називи нечисти духови (нпр. Мт. 10, 1; Мк. 1, 27; Лк. 4, 36 итд.), духови зла, зли духови (нпр. Еф. 6, 12; Лк. 7, 21 итд.), анђели Сатане (нпр. Мт. 25, 41.) и сл.

На више места у Јеванђељима читамо о томе како Спаситељ изгони демоне из бесомучних, обраћајући им се као самосталним, свесним бићима (нпр. Мк. 5, 2-13; Лк. 4, 34-35).

“Из животописа светих види се, баш као што саопштава и Откривење, да глава палих анђела, сатана, пребива у аду, док на површини земље делују демони под управом својих кнежева, то јест палих анђела из виших чинова. Демони силазе у ад како би примили наредбе и упутства од сатане, како би га известили о својим делима и о свему што се догађа на површини земље“, пише Свети Игњатије Брјанчанинов о сатани и демонима.

Свети Јустин Ћелијски је у Догматици Православне Цркве писао о претежно о главном Антихристу, међутим, све оно што је о њему речено у највећој мери важи и за бројне антихристе који ће му претходити па ћемо се послужити тим описом.

Свети Јустин пише да ће Антихрист бити човек од душе и тела и као такав најпотпуније оваплоћење људско-сатанског зла. По његовим речима Антихрист ће бити оваплоћење зла, али не и оваплоћење ђавола, јер ђаво не може да се оваплоти у човека. “Сам ђаво, дакле, не постаје човек по начину Господњег очовечења – далеко било – него се као човек рађа из блуда и прихвата свако дејство сатанско“, пише Свети Јован Дамаскин о Антихристу. “У лику човека јави се Господ (Отк. 16,2; Филипљ. 12,7); у лику човека доћи ће и антихрист“, пише Свети Иполит Римски. Према томе, можемо недвосмислено да закључимо да су и бројни антихристи који претходе главном Антихристу људи, а једина разлика у односу на главног је обим присуства зла у њима, као и интензитет мржње и непријатељства према Богочовеку Христу. Другим речима, док у вези са главним Антихристом говоримо о апсолутном, неограниченом злу, у вези са бројним антихристима говоримо о злу које је релативно мање.

“Он ће у свему бити супротност Христу: Христос је оваплоћено добро и истина, он ће се трудити да буде оваплоћено зло и лаж; Христос је апсолутно добро, он ће се трудити да буде апсолутно зло; Христос јe дао свету Еванђеље, он ће се трудити да да свету антиеванђеље. Он ће показати најогорченије богоборство и христоборство, какво само људска природа, помогнута и подбадана Сатаном, може иставити против Бога и Христа“, пише Свети Јустин Ћелијски о главном Антихристу.

Свети Кирило Јерусалимски нам објашњава због чега се јављају бројни антихристи пре доласка оног главног. Он каже да су бројни антихристи претходници који ће главном Антихристу “припремити пут ради лакшег лова када дође“ [4](подвлачење је наше, Д.М.). Ово је уједно и циљ сатанизма, подразумева се – припремити пут главном Антихристу у лову на људске душе и њиховом погубљењу. “Господ посла Апостоле свим народима, на сличан начин ће и антихрист послати своје лаж-апостоле“, пише о томе Свети Иполит Римски.[5]

“Знају они, из горког искуства знају, да ни у ком случају не могу победити Господа Христа, али им је највећа радост одвраћати људе од Христа, не дати им прилазити Христу, саблажњавати их ο Христа, јер су свесни да тиме обарају људе у сваки пад, и у онај највећи — отпад. Отпадне ли човек од Христа, он отпадне од јединог сигурног темеља, сигурног против смрти, греха и зла, и овда га ђаво витла сваком олујом греха и страсти и искушења, и најзад одковитла у своје царство — пакао“, пише о ђаволима Свети Јустин Ћелијски.

Он каже да Антихрист има своје безбројне претече који су почели да се јављају још у прве дане хришћанства, у виду разноврсних христобораца и христомрзитеља и христогонитеља, и продужују да се јављају кроз историју хришћанства са циљем да потисну Господа Христа, да разоре дело Његово, да униште Његову Цркву, и тиме онемогуће спасавање људи помоћу јединог Спаситеља рода људског.

Као што Бог “хоће да се сви људи спасу, и да дођу у познање истине“ (1Тим. 2,4) тако Антихрист, заједно са својим бројним претходницима, антихристима, има за циљ да што више људи одврати од Христа који је Пут, Истина и Живот (Јн. 14,6) и њихова тела и душе погуби у паклу (Мт. 10,28). “Он бјеше човјекоубица од почетка“ (Јн. 8,44) каже за ђавола Богочовек Христос.

У житију Свете мученице Јулијане ђаво, приморан силом Створитеља, признаје: ”Ја сам онај што некада пагубно саветовах Еви у рају да преступи заповест Божију. Ја нахушках Кајина да убије свога брата Авеља. Ја научих Навуходоносора да постави златног идола на пољу Деиру. Ја преластих Јудејце да се клањају идолима. Ја премудрог Соломона обезумих изазвавши у њему страст према женама. Ја Ироду саветовах да изврши покољ деце, а Јуди – да изда Учитеља и да себе обеси. Ја подстакох Јевреје да Стефана заспу камењем, а Нерона – да Петра распне стрмоглавце и да Павла посече мачем”.

Једна од основних и кључних особина сатане је лукавство: “змија Јеву превари лукавством својијем“ каже Свети Апостол Павле (2Кор. 11,3). Како би његова превара била успешна сатана се претвара чак и у анђела светла (2Кор. 11,14), поучава нас и упозорава Свети Апостол Павле.

Свети Јустин Ћелијски о лукавству ђавола пише на следећи начин: “И сва стратегија Сатане је у овоме: грех учинити што заводљивијим за људе путем најсавршеније козметике коју може измислити савршени у злу ум Сатане, и тако ловити људе, придобијати за отпад од Христа. (…) Он ће умети генијално маскирати зло привидним добром, вешто премазивати отров смрти лажним медом бесмртности, уметнички прикривати ругобност греха тобожњим чудесима и знацима, магијски учинити грешне сласти саблажњиво привлачнима, да ће многе и многе преварити и душе им погубити“. Наравно, све ово важи и за претече Сатане, бројне антихристе, лаж-апостоле који, по речима Светог Јустина, у отпор на божанска Христова добра у овом свету непрестано мобилишу сва своја зла, улепшавају их и маскирају, како би их учинили привлачнима за људе.

Свети Игњатије Брјанчанинов такође пише о томе да ће се сатана представљати за оно што није како би преварио што већи број људи.“Антихрист ће се представљати као кротак, милостив, испуњен љубављу и сваком врлином: као таквога признаће га и покорити му се због узвишене врлине они који палу људску природу признају за праву“, пише он.

На ово нам је указао и сам Спаситељ рекавши да сатана “не стоји у истини, јер нема истине у њему“ и да “кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи“ (Јн. 8,44).

Богочовек Христос нас  упозорава да ће се појавити “лажни христоси и лажни пророци“ који ће показати “знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране“ (Мт. 24,24). Један од ових антихриста био је и Симон гатар који “врачаше и довођаше у чудо народ самаријски“ а кога је народ, и мало и велико, пажљиво слушао јер их је задивљавао чинима (Дап. 8, 9-11). Нема сумње да ће бити антихриста и у наше време, претеча оног главног, који ће привлачити пажњу народа различитим чудима.

Ко су изабрани о којима говори Господ у претходном цитату? У најкраћем, сви они који су крштени, деца Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, који су се приликом примања Свете Тајне Крштења одрекли сатане.

Да се подсетимо, приликом вршења Свете Тајне Крштења свештеник поставља  оглашеном који се крштава, или његовом куму, ако је у питању дете, следећа питања по три пута: Одричеш ли се Сатане и свих дела његових, свих анђела његових, и сваког служења њему и све гордости његове? Оглашени, или кум уместо њега, ако је у питању дете, одговара: Одричем се! Свештеник након тога пита: Јеси ли се одрекао Сатане? Одговор оглашеног или кума је: Одрекао сам се!

Након одрицања од сатане следи сједињење са Христом. Окренувши се према истоку свештеник пита оглашеног: Сједињујеш ли се са Христом? Оглашени, или кум у његово име, одговара: Сједињујем се! Јеси ли се сјединио са Христом? Сјединио сам се! И верујеш ли у Њега? Верујем у Њега као Цара и Бога!

Према томе, циљ Антихриста је да на различите начине, укључујући и превару, наведе крштене да га поново прихвате и истовремено се тиме одрекну Христа.

“Антихриста ће са усхићењем примити одступници од хришћанства, али највеће пажње и плача достојно је, како примећују Свети Оци, то што ће и сами изабраници бити двоједушни у вези са Антихристовом личношћу – толико ће вешто он умети да сакрије од туђих очију сатанско зло које се у њему угнездило“, пише у вези са лукавством сатане Свети Игњатије Брјанчанинов.

Осим тога, он пише да ће Антихрист људима понудити највеће земно благостање, почасти, богатство, раскош, плотске насладе како би их привукао себи и удаљио од Христа. “Искатељи земног примиће Антихриста и назваће га својим господарем“, пише Свети Игњатије Брјанчанинов. Нема никакве сумње у то да ће се и бројни антихристи који му претходе користити различитим и бројним страстима (стомакоугађање, блуд, среброљубље, сујета, гордост…) које владају људима како би их уловили.

Веома важно питање које се у вези са претходно реченим поставља јесте због чега сатана користи превару и због чега зло чини заводљивим за људе? Одговор нам даје Свети Јустин Ћелијски. Због тога што сатана “нема ни власти ни силе да човеку наметне грех, него се човек по својој слободној вољи опредељује за грех, и за сва безбројна зла која грех носи у себи и води за собом“.

Из претходног излагања видимо да осим небеске јерархије постоји и јерархија палих духова, духова злобе у поднебесју (Еф. 6,12). На то нам указује и Свети Апостол Павле који говори о поглаварствима, началствима и властима (Еф. 6,12; Кол. 2,15). На челу злих духова се налази сатана, затим пали анђели виших чинова и на крају демони.  У обличју људи појављују се главни Антихрист као оваплоћење апсолутног зла, чији се долазак тек очекује, као и бројни антихристи, његови претходници, који су увек присутни у свету.

Оно што морамо имати у виду јесте да се не само ђаво и његови анђели, него и главни Антихрист и његови претходници, бројни антихристи, јасно разликују од грешних људи које је ђаво уловио у своју замку “ да врше вољу његову“ (2Тим. 2, 26). На који начин се разликују људи који греше, по дејству нечистих духова, од антихриста? Разлика је у томе што грешним људима Бог може дати покајање за познање истине (2Тим. 2, 25) док су антихристи, као што су били Симон гатар, самодекларисани сатаниста Станислав Пшибишевски (Stanisław Przybyszewski), аутор књиге Синагога Сатане[6], окултиста Алистер Кроули (Aleister Crowley), Антон Шандор Лавеј (Anton Szandor LaVey, рођен као Howard Stanton Levey) оснивач Сатанистичке цркве и аутор Сатанистичке библије или Дејвид Спенглер (David Spangler), један од оснивача покрета Новог Доба (New Age) попут злих духова, толико огрезли у злу да им више нема ни покајања ни поправке. Нечисти духови су, по речима Светог Јустина Филозофа и Мученика[7], неизменљиво зли  а ђаво, по речима Светог Јустина Ћелијског, изједначивши себе свесно, разумно и упорно са злом, има вољу која се не може покајати. Слично њима, антихристи су неизменљиво зли, не траже покајање и не долазе до њега.

Сатанизам

У Енциклопедији Британика налазимо да се под сатанизмом подразумева „обожавање или поштовање Сатане, личности из хришћанског веровања која је такође позната као Ђаво или Луцифер”.[8]  Ово тумачење није прихватљиво јер служење Сатани не мора обавезно бити свесно, интенционално и непосредно, тј. не мора се јављати у виду отвореног поштовања и обожавања сатане, већ  може имати облик несвесног, ненамерног и посредног служења ђаволу.

То нас доводи до поделе на сатанизам у ужем смислу (видљиви или отворени), и сатанизам у ширем смислу (прикривени, латентни).

Са организационог становишта, било да је реч о служењу сатани у ужем или ширем смислу, разликујемо организовани (групни) и индивидуални сатанизам.

Иако се под сатанизмом, као што то, уосталом, видимо и из дефиниције дате у Енциклопедији Британика, подразумева искључиво сатанизам у ужем смислу, погрешно је и неприхватљиво изостављати сатанизам из друге групе јер може бити далеко опаснији и привући више људи од оног првог, управо због чињенице да се јавља не само у латентном (прикривеном) већ и привлачнијем, заводљивијем виду, као што се и сам сатана јавља као анђео светла (2Кор. 11,14).

Димитрије Марковић


[1] Блажени Августин, „Против Јулијана“

[2] Свети Никодим Агиорит, Духовне вежбе. О штети коју гордост наноси души.

[3] Свети Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве – Том I,  О злим дусима

[4] https://svetosavlje.org/pouke-oglasiteljne-i-tajnovodstvene/18/

[5] Свети Иполит, епископ римски. Изложење о Христу и антихристу на  основу Светог Писма

[6] https://books.google.rs/books?id=-ZiPDzZcgQsC&redir_esc=y

[7] Свети јУстин Филозоф, Дијалог са Трифуном.

[8] https://www.britannica.com/topic/Satanism

© 2026 Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке. Сва права задржана.

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Личност и богословље Светог Амвросија Миланског. О Духу Светоме

Разговор на тему: „Од Логоса до етоса“ у кафе-књижари „Слово“

Клик до култа – дигитални путеви манипулације

А ко је ближњи мој?

Отац Тадеј – духовник и психолог

Никола Тесла: чињенице, интерпретације, контроверзе и непознанице

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић

Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић је координатор Одсека за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Рођен је 1. априла 1961. године у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1981. године.

У периоду од 1986. до 1991. године био је ангажован као библиотекар на Православном богословском факултету у Београду.

У свештенички чин рукоположен је 1992. године. Своју пастирску службу започео је као парох у Косову Пољу, где је служио од 1992. до 2001. године. Након тога, од 2001. до 2009. године, био је парох при Храму Светог Александра Невског, а од 2009. године служи као парох при Храм Светог Саве. Своје богословске студије је завршио 2008. године, у време када је већ обављао парохијску свештеничку службу.

Посебно је ангажован у организовању поклоничких путовања на Косово и Метохију, као и у хуманитарном раду. Сарађује са организацијом „Наши Срби“ из Чикага (Our Serbs), кроз коју активно учествује у пружању помоћи српском народу у Србији и на Косову и Метохији, као и у подршци домаћим организацијама које делују у тим областима.

О. Радивој Панић важи за једног од најугледнијих свештеника Архиепископије београдско-карловачке.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС „Секташке злоупотребе у области здравства“: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.