*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 19. априла 2026. године.
„Ево дана који створи Господ, обрадујмо се и узвеселимо се у њему“ (Пс 117, 24). Овим речима, још из старозаветних давнина, одушевљено кличе цар и пророк Давид, провидећи Духом Светим велики дан Христове победе над смрћу и наше духовно славље због тога. У овај велики и тајанствени Дан сва твар је окупана светлошћу вечности и са неизрецивом радошћу пева победну песму Господу који је прогнао таму греха и обасјао нас незалазним зрацима живота. „И Светлост светли у тами и тама је не обузе“ (Јн 1, 5) – тако је суштину божанског откровења и нашег хришћанског сведочења сажео Свети Апостол, јеванђелист и Богослов Јован који је за време Тајне Вечере наслонио главу на Господња прса и упио сву снагу, лепоту и тајну Његовог животворног богочовечанског бића.
Дивећи се чудесном Васкрсењу из гроба, црквени песник пева: „Господе, како си се родио од Пресвете Дјеве и како си васкрсао из гроба, не знамо, али Те славимо као Спаситеља и Искупитеља.” Славећи са њим Васкрсење Христово, и ми се дивимо пред овом великом тајном и певамо: „Христос васкрсе из мртвих! Смрћу смрт победи и онима који бејаху у гробовима живот дарова!” Попут синова Израиљевих, који прешавши Црвено море узнесоше благодарења и хвале Богу и ми прошавши кроз тугу и жалост Великог петка и Велике суботе и нашавши се у радости Васкрсења, приносимо хвалу Богу и кличемо: „Слава Ти, Господе, Спаситељу и Избавитељу наш, што нас избави из власти греха, смрти и ђавола!“
Светла седмица је свештени период од Васкрса до Томине недеље. Црквена традиција прослављања Празника над празницима – Васкрсења Христова током седам дана светле седмице датира још из апостолских времена. Светла седмица се сматра „једним даном“, јер се богослужење у потпуности савршава као на сâм дан празника. У 66. канону Шестог васељенског сабора се наводи: „Од дана Светог Васкрсења Христа Бога нашег до Нове недеље, верни треба да проводе у ревности, радујући се псалмима, химнама и духовним песмама, слушајући поуке Божанског Писма и учествуји у светој Евхаристији“. Током Светле седмице на богослужењу се изоставља Псалтир, не чине се поклони, а изоставља се пост средом и петком. Такође, изоставља се употреба Минеја, једини изузетак је када празник Благовести падне у неки од дана Светле седмице.
Богослужења се током Светле седмице савршавају са отвореним Царским дверима. Отворени олтар символизује слику гроба Господњег, са којег је анђео одвалио камен, као и отворени улаз у Царство небеско, које стичемо кроз искупитељску жртву и Васкрсење Христово. Током целе Светле седмице се свечано звони, а свим хришћанима је дозвољено да звоне у било које време. У духовном смислу, Светла седмица је праобраз будућег века и бескрајне радости Општег Васкрсења у Царству небеском, у које можемо ући ако овде достојно служимо Христу Богу нашем, како у молитвеним химнама, тако и у добрим делима према ближњима, да би се испуниле јеванђелске речи: „Ходите, благословени Оца мојега, наследите царство које вам је припремљено од постања света“ (Мт. 25,34).
У Светли (Васкрсни) понедељак на светој Литургији се произноси читање из Дела апостолских (Дап. 2 зач, I, 12-17, 21-26), у којем је описан избор Матије у ред светих апостола. Поред тога, произноси се јеванђелско зачало (Јн. 2 зач, I, 18-28).
У Светли (Васкрсни) уторак на светој Литургији се произноси читање из Дела апостолских (Дап. 4 зач, II, 14-21), у којем је изложена беседа апостола Петра пред једанаесторицом. Поред тога, произноси се јеванђелско зачало (Лк. 113 зач, XXIV, 12-35) о сусрету Васкрлог Христа са апостолима Луком и Клеопом на путу за Емаус. Прича о ученицима који су, истог дана када је Исус пострадао на крсту, на путу из Јерусалима у Емаус сусрели Васкрслог Исуса Христа налази се само у Јеванђељу по Луки (Лк. 24, 13–35). Један кратак извод ове приче налази се у Јеванђељу по Марку: „После тога јави се у другом обличју двојици од њих на путу, када су ишли у село. И они одоше те јавише осталима, али ни њима не повероваше“ (Мк. 16, 12–13).
У Светлу (Васкрсну) среду на светој Литургији се произноси читање из Дела апостолских (Дап. 5 зач, 2,26-36), у којем је изложена беседа апостола Петра о Васкрсењу. Поред тога, произноси се јеванђелско зачало (Јн. 4 зач, 1,35-51) о сусрету Васкрлог Христа са Филипом и Натанајилом. Двојица Јованових ученика препознају у овим речима Месију о коме су сигурно већ много пута чули у Јовановим беседама. Нема сумње да их је Јован припремао за овај сусрет. Сада је Христос ту, пролази поред њих. Они неће пропустити ову прилику. Пошли су му у сусрет. Кад их је Христос приметио, упитао их је: „Шта тражите?“, а они одговарају „Учитељу, где станујеш“. Они не желе Христа у пролазу, не желе да им буде “уз пут”. Желе да пођу са њим, да уче од њега.
У Светли (Васкрсни) четвртак на светој Литургији се произноси читање из Дела апостолских (Дап. 6 зач, II, 38-43), у којем је изложена беседа апостола Петра о покајњу. Поред тога, произноси се јеванђелско зачало (Јн. 8 зач, III, 1-15) о сусрету Христа са Никодимом. Христов разговор са Никодимом је један од познатијих одељака Новога завета (Јн 3:1-15). Употребом изузетно снажних асоцијација и мотива, у овом дијалогу који бележи само јеванђелист Јован, покренуте су изразито снажне теме вешто укомпоноване у литерарни и богословски контекст Јеванђеља.
У Светли (Васкрсни) петак на светој Литургији се произноси читање из Дела апостолских (Дап. 7 зач, III, 1-8), у којем је изложена прича о чуду које је учинио апостол Петар исцеливши хромог човека. Поред тога, произноси се јеванђелско зачало (Јн. 7 зач, II, 12-22) о Христовом изгону трговаца из Јерусалимског храма. Ова јеванђеоска епизода показује да се Господ налази у храму као онај који има власт, као прави Учитељ. Празник Богородице Живопријемног (Живоносног) источника (Ζωοδόχος πηγή) прославља се на Источни петак (петак Светле седмице). Овде треба напоменути да се епитет источни не односи на страну света, већ на источник као извор. Истраживачи нису регистровали да је ова служба нашла место у српскословенским цветним триодима, али се она ипак налази у Пентикостару (руске редакције) који данас употребљава наша Црква. У наслову Синаксара се истиче да је овај празник посвећен „Пресветој госпођи Владичици Богородици Живопријемном источнику“. Даље се бележи да се тога дана празнује обновљење храма Богородице званог Живоносни источник и да се чини спомен чуда која су се догодила. Синаксар садржи и податке о оснивању светилишта и царевима који су га обнављали, најчешће из захвалности због излечења.
У Светлу (Васкрсну) суботу на светој Литургији се произноси читање из Дела апостолских (Дап. 8 зач, III, 11-16), у којем је изложена беседа апостола Петра изговорена у Соломоновом храму. Поред тога, произноси се јеванђелско зачало (Јн. 11 зач, III, 22-33) о проповеди Светог Јована Прорака, Претече и Крститеља Господњег. После празновања прве Пасхе, Исус Христос се упутио на Јордан, и тамо проживео неко време, савршавајући не Сам лично, него преко ученика, крштавање оних који су му долазили. У исто време је и Претеча Јован наставио да крштава, али је већина, како се види из даљих речи ученика Крститеља Јована, ишла Исусу. Ова околност је изазивала завист у души ученика и поштоваоца суровог пророка. Завидљиво осећање их је чак довело до спора о томе чије је крштење делатније, више – Исусово или Јованово, које очишћава од грехова? Ради произашлог спора ученици Крститеља се обраћају Њему самом. Желећи да саопште своме учитељу ту завист и љутњу на Исуса, ученици Јованови долазе му и говоре: Рави! Онај што бјеше с тобом преко Јордана, за кога си ти свједочио, ено крштава и сви иду њему.
Празник Васкрсења Господа нашег Исуса Христа је најважнија прослава у Цркви јер Христово васкрсење означава почетак васкрсења целог човечанства и представља коначну победу живота над смрћу. Из тог разлога, Православно исповедање или Символ вере, завршава се речима: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века“. Васкрсење Христово не означава повратак земаљском људском животу, који карактерише патња и страх од смрти; већ означава прелазак људских бића у други живот — вечни небески живот. Стога, у пасхалној ноћи, православна Црква пева: „Данас славимо смрт смрти и почетак вечног живота“.
На истини Васкрслога Христа, Који се јавио женама мироносицама, апостолима и другима, ми стојимо и јесмо! Васкрсли Господ Исус Христос је непоколебиви Темељ не само наше вере и наше Цркве већ и свеукупног нашег постојања и свега што јесте. „Αко Христос не васкрсе, онда је узалудна вера наша, узалудно је надање наше, још смо под грехом!”, каже свети апостол Павле. У Васкрсењу је смисао свега што постоји, а без Васкрсења све, па и сâм живот, јесте бесмислен. У Васкрсењу Господа Исуса Христа открива се тајна Оваплоћења Бога Логоса, односно Његовог рођења у Витлејему и Његовог страдања као Јагњета Божјег у Јерусалиму, као и свега онога што се десило не само у Јерусалиму и Јудеји већ и у целокупној историји света.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
