Почињемо са светоотачким тумачењем 13. главе, главе у којој се описују Христове приче чији је главни предмет и суштина – Царство небеско. Зашто Господ Исус Христос бира баш овакав начин да људима проповеда о вечном Царству? Није било могуће да се директно проповеда обичном народу који је био заинтересован да чује Исусове речи, али је истовремено био под великим утицајем многих предрасуда у вези са царством Месије Који долази. Није било могуће да се одједном, за три године колико је Господ био на земљи униште све ове заблуде и замене истинским учењем; ово је јасно када се види колико је било потребно времена за духовно образовање најближих и изабраних апостола. Оци говоре да су приче попут најфинијег платна, сатканог и предивно састављеног да се једним делом истина прикрије до одређеног тренутка, да не заслепи слабе очи, а делом и да пробуди пажњу према ономе што се крило испод тајанственог смисла Исусових прича. Управо ово је и привлачило људе Господу Исусу да добију одговоре. Господ је изабрао да узвишене духовне истине обуче у примере видљиве природе или примере из људског живота, зато што су на тај начин ове приче постајале јасније, дубље остајале у сећању, чешће су се понављале и живље деловале на људско срце. … Треба рећи да поред свега тога, постоји и други циљ Исусових прича, другачији од овог првог – а то је да се истина сакрије од људи који су недостојни и од оних који нису у стању да је на прави начин оцене и прихвате. Ево речи блаженог Јеронима: „Маса народа нема једнаку способност да расуђује и сваки човек има вољу која се разликује од других. Зато им Исус и говори у причама, да би сагласно са разликама воље, народ могао добити различиту поуку.“
Прва два стиха тринаесте главе:
А онога дана, изишавши Исус из куће, сеђаше крај мора. И сабра се око њега народ многи, тако да је морао ући у лађу и сести; а народ сав стајаше на обали.
Свети Златоуст пише: „Учинивши много чуда, Исус поново жели да користи људима Својим учењем. Он је сео на обали да би ловио и привлачио Себи људе који се налазе на копну. Није сео случајно крај мора, на шта нам скреће пажњу јеванђелиста, помињући ову околност; Господ себе жели да постави у такав положај да иза Њега не би било никога, већ да сви буду пред Његовим очима“. Свети Јован овде скреће пажњу – на прагматичност Спаситеља, на Његово искуство у проповедању и коришћењу свих средстава која су нам доступна да проповед буде што ефикаснија, да може да обухвати што више људи. Господ је тада искористио свој положај да се проповед боље чује, а данас мисионари Цркве користе интернет, Јутјуб, радио, књиге са истим тим циљем.
Блажени Јероним у свом тумачењу показује колико је Господ био пажљив, колико је непрестано размишљао о људима и није желео да запостави никога. Ево његових речи: „Народ није могао да уђе у Исусов дом, није могао да буде тамо где су апостоли слушали тајне; зато благи и милосрдни Господ излази из дома и седа крај мора овога живота, да би многе масе народа које се нису удостојиле да га слушају унутар дома, могле да Му приђу и да Га слушају на обали; Он је седео на малој лађи, а маса народа је стајала на обали. Исус се налази усред таласа и подвргава се ударима мора час са једне, час са друге стране. Међутим, Он се у Својој величини не подвргава опасности и заповеда да се лађа приближи обали. Народ стоји на обали, на чврстом тлу да би могао да чује оно што се говори, а да не буде подвргнут опасности и искушењима које није у стању да издржи“.
Свети Иларије Пиктавијски са своје стране указује и на скривено значење ових стихова: „У речима да је Господ седео у лађи, а да је народ стајао на обали, налази се скривени смисао. Исус се припремао да говори у причама и под овим речима подразумева оне који се налазе ван Цркве и који немају никакво схватање о речи Божијој. Јер лађа представља Цркву у којој се налази и у којој се проповеда реч живота, док они који су изван ње, остају слични песку, празни и бескорисни, и нису у стању да схвате ову реч живота.“
Ево стихова у којима је описана прва прича тринаесте главе, прича о Сејачу.
И Он им казиваше много у причама говорећи: Гле, изиђе сијач да сије. И кад сијаше, једна зрна падоше покрај пута, и дођоше птице и позобаше их. А друга падоше на каменита места, где не бијаше много земље, и одмах изникоше, јер не бијаше земља дубока. И кад обасја сунце, увенуше; и будући да немаху жила, посахнуше. А друга падоше у трње, и нарасте трње и подави их. А друга падоше на земљу добру, и доношаху род, једно по сто а једно по шездесет, а једно по тридесет. Ко има уши да чује, нека чује!
Свети Златоуст објашњава зашто је начин проповеди Господа Исуса овде био различит у односу на Његову беседу на Гори: „Казива им много у причама. Тако Господ није поступио у беседи на Гори; тамо Своју беседу није изложио у толико много прича. То је зато што се тамо налазио само прост и необразован народ, а овде су се налазили и књижевници и фарисеји. Примети овде какву причу Господ најпре говори и како их по поретку Матеј предлаже? Дакле, која је прва? Она која је морала прва да се исприча и која је највише била у стању да пробуди пажњу у слушаоцу. Имајући намеру да говори прикривено, Исус најпре буди ум слушалаца причом. Зато и други јеванђелиста говори да је Христос прекорео апостоле јер не разумеју: Зар не разумете причу ову? (Мк.4:13) Међутим, не говори само зато Исус у причама већ и да Своју реч учини изражајнијом, да је дубље усади у сећању и да очигледније покаже предмет. Тако су поступали и пророци. Дакле, каква је ово прича? Изиђе сејач да сеје. Одакле је изашао Онај Који је свуда присутан и све испуњава? Или, како је изашао? Није нам Господ постао местом ближи, већ расположењем и промишљањем о нама, онда када се обукао у тело. Пошто су нам греси бранили приступ Њему и нису дозвољавали да се уздигнемо, Сам Исус силази к нама. И због чега је изашао? Да би погубио земљу која је испуњена трњем? Да би казнио земљоделце? Не. Он је изашао да темељно обради земљу и да на њој посеје реч побожности. Овде под семеном Христос подразумева Своје учење, под њивом људске душе, а под сејачем Себе Самога. Какав је плод овог семена? Три четвртине пропадају и само једна остаје. И кад сијаше, једна зрна падоше покрај пута, и дођоше птице и позобаше их. Христос није рекао да их је Он бацио, већ да је семе пало. … Једна четвртина је остала, па и она није принела једнаки плод, већ и ту постоји велика разлика. Из ових речи се види да је Христос предлагао Своје учење свима, без разлике. Као што сејач не разликује њиве које се налазе пред њим, већ једноставно и без било какве разлике баца семе, тако ни Исус не прави разлику између богатог, сиромашног, мудрог, необразованог, немарног, брижног, храброг или плашљивог; свима је проповедао, испуњујући Своје дело, иако је унапред знао какви ће плодови од тога бити, да би могао да каже: Што је још требало чинити винограду мојему што му не учиних? (Ис. 5:4) Пророци говоре о народу као о винограду: Запеваћу сада драгоме својему песму драгога својега о винограду његову; Из Мисира си пренео чокот (Ис. 5:1; Пс. 80:8) А Христос говори о народу као о семену. Шта Он показује овим? То да ће се народ брзо и лако повиновати и да ће одмах дати плод. Када чујеш речи изиђе Сејач да сеје, не сматрај то понављањем речи, јер сејач често излази и ради других послова; да би орао земљу, уништио коров, ишчупао трње или учинио нешто слично томе; међутим, Христос је изашао ради сејања. Зашто је, реци ми, пропао највећи део семена? Ово се није догодило због Онога Који је сејао, већ због земље која је примала семе, то јест, због душе која није пазила. Али зашто Исус не говори да су једно семе прихватили немарни и да су га упропастили; да су друго примили богати и да су га угушили; да су треће примили слаби и да су га занемарили? Господ не жели да их снажно прекори, већ оставља слушаоцима сопствену грижу савест. Међутим, ово се није догодило само са семеном, већ и са мрежом. И у мрежи се нашло много тога некорисног. Ову причу Христос говори да би оснажио и поучио Своје ученике, да не падају духом иако и већина оних који слушају неће прихватити реч. Исто се догодило и са Господом; иако је Он унапред и знао да ће управо тако и бити, ипак није престао да сеје. Међутим, рећи ћеш ми: да ли је разумно сејати у трњу, на камену или поред пута? Наравно, ако би се ово односило на семе и земљу, то не би било разумно; али када се односи на душе и учење, онда је тако нешто веома похвално. Ако би сејач почео тако да ради, онда би праведно заслужио прекоре, јер камен не може да постане земља и пут не може а да не буде пут; међутим, није тако са разумним створењима. И камен може да се промени и постане плодна земља; и пут не мора да буде отворен за сваког и буде гажен ногама, већ може да постане плодна њива; трње може да буде истребљено и семена могу да расту без препреке. Да је тако нешто немогуће, онда ни Христос не би сејао. Ако се таква промена није догађала у свима, узрок за то није у сејачу, већ у онима који нису желели да се промене. Христос је испунио Своје дело; ако су они занемарили Његово учење, онда Онај Који је показао толико велико човекољубље није крив за то. Примети и то да не постоји само један пут пропасти, већ да се разликују и да се један од другога далеко налазе. Они који су слични путу су они који су лењи и немарни; камен представља само најслабије. … Дакле, да се са нама не би догодило ништа слично, усрдно ћемо пазити на учење и непрестано га имати на уму. Нека ђаво и покушава да нас покраде; међутим, од нас зависи да ли ћемо то да дозволимо. Ако семена и пропадају, суша није разлог за то. Јер није речено да су пропала због врелине, већ будући да немаху жила. Ако реч и бива угушена, то се не дешава због трња, већ због оних који су допустили да оно порасте. Ако пожелиш, могуће је не допустити трњу да порасте и да се богатство употреби онако како је потребно. Зато Христос није рекао: свет, већ брига овога света; није рекао: богатство, већ превара богатства (стих 22). Дакле, нећемо оптуживати ствари, већ искварену вољу. Могуће је бити и богат и не бити обмањен; и живети у овом свету и не предавати се бригама. … Дакле, говорећи о различитим врстама пропасти, Исус на крају говори и о доброј земљи, да не би довео људе до очајања, већ да би им пружио наду на покајање и показао да је могуће из камена и трња обратити себе у добру земљу. Међутим, ако је земља и добра и сејач је исти, зашто је једно семе донело род по сто, друго по шездесет, треће по тридесет? Овде разлика поново зависи од особине земље, јер се и на доброј земљи може наћи много разлика. Сада видиш да кривица није у земљоделцу нити у семену, већ у земљи која прима семе. Разлика не зависи од људске природе, већ од њихове воље. И овде се показује велико Божије човекољубље у томе што Господ не захтева једнаки степен врлине, већ прима прве, друге не одбацује, а и трећима даје места. Исус ово говори да Његови следбеници не би помислили да је за спасење довољно само слушање. Зашто, питаћеш ти, Господ није говорио о другим пороцима, на пример, о телесној жељи, сујети? Рекавши брига овога света и превара богатства Исус је обухватио све, зато што сујета и сви други пороци представљају бригу овога света и обману богатства… О путу и камену је говорио, желећи да покаже да није довољно ослободити се од љубави према богатству, већ је неопходно побринути се и о другој врлини. Каква је корист ако ниси пристрасан према богатству, али си раслабљен и склон лењости? Каква је корист, ако ниси лењ, али немарно слушаш реч Божију? Није довољна једна врлина за наше спасење, већ је као прво, неопходно пажљиво слушање речи Божије и непрестано сећање на њу; затим је потребна храброст; даље је неопходно презирање богатства и на крају одсуство пристрасности према било чему што припада овоме свету“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
