*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 22. марта 2026. године.
Свети мученици попут блиставих звезда сијају на црквеном своду својом непоколебљивом чврстином у својим борбама вере. У том духу је блаженопочивши митрополит Амфилохије (Радовић) је у једној од својих беседа рекао: „Тамо где у земљу падне пшенично зрно – тамо ниче пшенични клас који доноси богати плод за храну и насладу нашу. Тамо, где падне кап мученичке крви – тамо силази Бог и тамо ниче из мученичке крви вера, чиста душа и свети храм. Тако је било од памтивека, тако је и данас, тако ће бити до краја света и века“. Охрабрујући и изграђујући нас, света Црква нас кроз свештено богослужење и спомене мученика позива да следимо пример светих мученика и истрајемо на путу врлине и духовне борбе.
Четрдесет славних мученика који су пострадали у Севастији, имали су одвојена тела, али су делили једну душу уједињену у хармонији и непоколебљивој вери. Као што псалмопојац Давид пева: „Гле, шта је добро или шта је красно, него да браћа живе заједно“ (Пс. 132, 1). Они су свету показали пример постојаности и стрпљења, али и превазишавши сва искушења и муке, били су достојни једнаких венаца славе за своју заједничку жртву.
У четвртом веку безбожни владар јерменског града Севастије покренуо је окрутни прогон хришћана, приморавајући их да принесу жртву идолима. Они који су одбили били су подвргнути разним мучењима – огњу, мачу, распећу, живом сахрањивању, ломљењу на точку, бичевању, сечењу оштрим гвожђем, спаљивању ватром и другим мукама. Под претњом ових мука, неки су бежали у пуста места, други су се колебали, а трећи, погођени ужасом бруталног мучења, предавали су се својим мучитељима и приносили жртве идолима.
У то време у граду Севастији, међу редовима војних пукова, налазило се четрдесет ратника, посебно часна свита побожних људи који су веровали у Христа. У војним пословима, истицали су се снагом и храброшћу. Када су били приморани да принесу жртву идолима, ови непобедиви и постојани Христови ратници смело и неустрашиво су се прогласили хришћанима. Сваки од њих је стао пред злог владара и изјавио: „Ја сам хришћанин!“ – заправо, замењујући своје име заједничким именом Спаситеља.
Владар је покушао да подмити војнике ласкањем, говорећи: „Не трошите своју младост, не мењајте овај слатки живот за прерану смрт.“ Обећао им је новац, чин и краљевске почасти. Али чврсти исповедници су одбили да подлегну ласкавим лукавствима, говорећи: „Гнушамо се дара који доноси штету души; не прихватамо част која је мајка срамоте. Желимо само један дар – венац праведности; тежимо једној слави – слави Царства небеског.“
Чувши ове речи, горди и окрутни управник наредио је да се исповедници затворе, где су у својој ноћној молитви чули утешни глас Господњи: „Ко верује у мене, ако и умре, живеће“ (Јн. 11,25), и „ко претрпи до краја, тај ће се спасти“ (Мт. 10,22). Следећег дана, мученици су били осуђени на каменовање, али камење бацано на њих је или промашило или погодило мучитеље. Видевши ово чудо, мученици су постали још смелији у својој вери у Господа и рекли су: „Чините с нама шта год желите; ми смо хришћани и не пристајемо да се клањамо идолима.“ Тада мучитељ, испуњен бесом, наредио је да се свети ратници вежу и одведу до језера. Била је зима, хладноћа је била јака, а дувао је продоран ветар.
Свети Василије Велики, у својој беседи на спомен светих четрдесет мученика севастијских, описује муке хладноће овако: „Без сумње, ви који сте искусили зимску хладноћу знате колико је ова врста муке неподношљива. Тело изложено хладноћи прво потпуно поплави од згрушане крви; затим дрхти и тресе се, док зуби цвокоћу, вене се скупљају, а цело тело се нехотице грчи. А интензиван бол и неописива мука изазивају код оних који се смрзавају неподношљив осећај хладноће.“
Тако су свети ратници постављени наги под стражу на леду усред језера током целе ноћи. Како пише свети Василије Велики: „Свако је радосно скинуо са себе последњу тунику, и сви су јурнули ка смрти којој је претила хладноћа, охрабрујући једни друге: ‘Ми не скидамо са себе одећу’, говорили су, ‘него скидамо са себе старог човека, који је покварен похотним жељама (Еф. 4, 22). Зима је сурова, али је рај сладак. Потрпимо кратко, и Спаситељево наручје ће нас угрејати. За једну ноћ заменићемо себи цео век.“
Да би преварили свете мученике и ослабили њихову чврстину, на обали језера је загрејано купатило. Усред ноћи, када је хладноћа достигла највећу жестину, један од четрдесеторице није могао да поднесе муке и потрчао је у купатило. Али чим је прешао праг, чим је осетио топлину, пао је мртав. У том тренутку, један од стражара који су чували мученике, по имену Аглај, био је сведок необичног призора: венци су сишли са неба на главе сваког од 39 подвижника, велики дар части од небеског Цара. Четрдесети венац је почео да се уздиже назад ка небу. Тада је ратник Аглај схватио да је човек који је побегао у купатило изгубио свој венац, изгубио своје место међу светима. Схвативши чудесну пројаву љубави Божје и знак са неба, Аглај је одмах збацио одећу и потрчао у језеро, узвикнувши: „И ја сам хришћанин!“ Тако је употпунио број мученика светих четрдесет и постао учесник у њима. Као што је радник у јеванђелској причи о винограду добио једнаку плату за свој труд са онима који су дошли пре њега, тако је и добри подвижник Аглај добио нетрулежни венац мученика, придруживши се онима који су већ добили овај непроцењиви небески дар.
Следећег јутра, богоборни мучитељ се изненадио видевши свете ратнике још увек живе. Испуњен бесом, наредио је да им се ноге поломе чекићима, тела спале, а пепео баци у реку. Мајка једног од светих мученика, видевши да је њен син, захваљујући својој физичкој снази, преживео толико мучење и да су га мучитељи напустили у нади да ће живети и променити веру, није пролила сузе кукавичлука, већ је рекла: „Иди, сине, на добар пут са својим вршњацима и друговима. Не заостај за овом дружином и појави се пред Учитељем најкасније од осталих.“ И храбра мајка је носила сина за кочијом која је носила тела светих мученика да буду спаљена. Тако је побожна мајка, одбацујући своју урођену женску слабост и инспирисана храброшћу, поставила пример који све мајке треба да следе у истинској љубави, која све трпи ради постизања вечног живота и бесмртне душе свог детета.
Свети Василије Велики, завршавајући своју похвалу четрдесеторици мученика, пише: „Свети чинови! Свештена дружина! Непоколебљиви пук! Земља вас није сакрила, него вас је небо примило; врата раја су вам се отворила. Будући у најпунијим годинама живота, сматрали сте овај временски живот ништавним, да бисте прославили Бога у телима својим, постајући слава свету, и анђели и људи“ (1. Кор. 4, 9).“
Поред светих славних и добропобедних мученика Севастијских, Црква износи пред нас пример светих мученика Момишићких. Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака живи су спаљени, 1688. године у маленом храму светог великомученика Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза, које је претрпела османлијска војска тих месеци од брдских племена, нарочито од Куча. Њихове мошти су сакупљене и похрањене под свети Жртвеник храма светог Георгија под Горицом. Кроз време турског ропства, мошти су почивале у овом храму, све до 1936. године, када су са великом чашћу и свечаном процесијом (литијом) пренете у обновљени храм светог Георгија у Момишићима и положене под свети Жртвеник. Године, 1995. њихове мошти су пренесене у гробницу са десне стране олтара унутар храма. Благодарећи пастирској љубави и очинском старању блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића), мошти су изнесене пред верни народ на целивање, управо на празник светих мученика Севастијских, 2006. године.
Да ли смо ми спремни да се бар скромно угледамо на ове свете мученике? Нажалост, савремени човек скоро ништа не жртвује у име Господње. Нисмо спремни да поднесемо било какве тешкоће, а понекад се плашимо да отворено исповедамо своју свету веру у Господа. Ови свети мученици су дали све: богатство, част, младост, благостање, чак и своје животе. Они су све принели на олтар свог Спаситеља, Господа нашег Исуса Христа: сви земаљски интереси, добици и везаности нису могли да надмаше тежину њихове огромне, ватрене љубави према Богу, љубави која је неверницима изгледала као лудост. Како је дивна њихова ватрена љубав која је јача од живота.
Мучеништво је знак изабрања, велики дар и милост Божја. Патећи они су радосно подносили своје муке и смело одговарали на све претње својих мучитеља: Мучите нас, измишљајте нове муке, јер тиме само отежавате наше венце. „Мученици Твоји, Господе, у својим страдањима примише од Тебе, Бога нашег, нетрулежне венце…“ пева света Црква у општем тропару мученицима. Питамо се, ко од нас не би желео да прими нетрулежни венац? Ко не би желео да наследи ову неисказану награду? Човек спасавајући своју душу бори са грехом, бори се против страсти, сузама покајања чисти своју грешност, тешким срцем побеђује лоше навике, храбро подноси искушења и заводљивости и остаје веран Божјим заповестима у свим околностима, све наведено је један вид добровољног мучеништва за Христа.
Један светогорски старац је имао ученика. Увече је увек долазио свом духовном оцу по поуку и благослов за ноћ. Једног дана, старац је задремао, а ученик, не смејући да га пробуди, стрпљиво је седео чекајући да се пробуди. Мисли су мучиле душу позивајући га на одмор, али он им се одупирао, не смејући да оде без благослова. И тако, седам пута током ноћи ученик је одбијао ова искушења. Пробудивши се, старац се изненадио када је затекао свог ученика још будног. Дао му је свој уобичајени благослов и отпустио га. Али у чудесном јављању с више, он је изненада видео седам лепих венаца и чуо глас: „Твој ученик је заслужио ових седам венаца ове ноћи.“ Старац се пробудио у страху и пожурио да сазна шта је његов ученик урадио те ноћи. Све је порицао, тврдећи да није ништа урадио. Коначно, када је старац истрајао, ученик је рекао: „Опрости ми, оче, не знам ни за једно добро дело у себи, осим што ме је седам пута мисао наговарала да одем без благослова, и седам пута сам јој се одупирао.“ Старац је тада схватио зашто је његов ученик награђен, али му није ништа рекао, ради смирења, већ је испричао причу другима на корист њихових душа, да сви знају колико је наш Господ милостив. Поучени примером светих мученика Севастијских и Момишићких, молимо се Господу да се никада не плашимо слушајући приче о патњи. Када огањ љубави према Богу гори у чистом срцу, када света оданост нашем Спаситељу обитава у нашој души, тада никакве тешкоће, трудови и муке нису застрашујуће; тада све земаљске везаности, сва сујета и бриге овог живота изгледају безначајне и тада су све борбе лаке.
Господ свакога од нас позива да следимо Његов пут – онај уски и спасоносни пут ношења крста. Он позива и Он даје трпљење и снагу. „Држи се чврсто, да ти нико не узме венац“, упозорава Господ (Откр. 3, 11). Спаситељ зна нашу слабост, али христолика љубав може да нас уздигне изнад свих страхова, па чак и изнад страха од смрти, јер љубав не дâ да се умре. Имајући пред собом пример светих мученика Севастијских и светих мученика Момишићких, следимо речи Спаситеља који нас као Човекољубиви Отац позива: „Буди ми веран до смрти, и даћу ти венац живота“.
