*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 8. марта 2026. године.
У Старечнику је записано како је један брат упитао авву Пимена: „О чему да размишљам док ћутим у молитви у својој келији?“ Старац је без пуно размишљања одговорио: „Ја сам као човек, до врата у блату, са теретом на врату – и молим се Богу: помилуј ме.“ Ова изрека представља унутрашње стање великог старца Пимена. Она је потпуно сабрана у молитвеном вапају. Помилуј ме! – то је израз плача, који је обузео душу. Када се развије, плач се не може обући у многе мисли и речи: за израз безграничног духовног осећања довољна му је најкраћа молитва.
Остало је сведочанство авве Исака: „Једном приликом сам седео са аввом Пименом и видео га како доживљава екстазу. Поклонио сам му се до земље и замолио га да ми каже где је. Приморан да открије своју тајну, рекао је: „Мој ум је био близу Крста Спаситељевог у тренуцима када је мајка Божја стајала тамо и плакала; желео бих увек тако да плачем.“
Видимо, преподобни Пимен је волео да плаче. У почетку плач чисти од грехова, а затим, временом, очишћени почиње да га уздиже у духовне визије (Јез. 40, 4-5), мењајући свој ум и своја духовна и телесна осећања благодатном променом, која је необјашњива људској мудрости, променом која превазилази свако стање својствено палој природи. Сузе онога који се искрено моли и који се каје, који приноси покајање бивајући свестан о својим греховима, повезане су са болом у срцу, са болним дејством на тело, јер сузе очишћеног, оног који приноси покајање из смирења, слатке су за душу, а хранљиве за тело.
Свети Исак Сирин, мисли и осећања из којих теку ове сузе и којима су праћене, назива земљом радости. Оне мењају спољашњи изглед људског лица. До суза утехе, које су сведоци Божје милости, подвижник долази кроз сузе покајања за грехе, кроз сузе туге због својих преступа, због свог пада и због отуђења од Бога. Богато светоотачко искуство сведочи да пажљивом молитвом човек настоји да усмери поглед свог ума ка себи, како би открио топлину у себи. Када је открије, човек стане у мислима пред Господа нашег Исуса Христа, заједно са губавима, слепима, глувима, хромима и слабима, и почиње да вапије у сузама молитве.
У молитвеном плачу се дешава синтеза туге и радости – χαρμολύπη (светла или радосна туга). Иако делује парадоксално, ова фраза означава духовно стање у коме молитвено плачемо за своје грехе и грехе света, а истовремено доживљавамо духовну радост и утеху Христову. Јасно је да духовни плач у овом стању није плач очајања и туге, већ радости и сусрета са Господом. Овај благословени и благодатни плач не може бити дело људске одлуке, нити може бити дело присиле, он долази тихо и спонтано, као благодатни дар Божји.
Како препознати да је реч о молитвеном плачу који је дар Божји?
Препознајемо га по смирају душе, мирним мислима и одсуству узбуђености и разиграности мисли и слика у глави које су карактеристичне за стање самообмане (прелести). Највећи врхунац молитве је молитва без речи, стални осећај Божјег присуства и љубави, као што га дете осећа у мајчинском наручју. Пред Богом човек нема речи, ни питања, ни недоумица ни сумњи. Молитвено тиховање срца је тајна говора будућег века.
Према богомудрој мисли преподобног Јустина ћелијског, сваки плач који је изазван нечим јеванђелским, и води Богу и Божјем, спасоносан је, јеванђелски је, блажен је; а сваки плач, који је изазван нечим нејеванђелским, и удаљује од Бога и Божјег, узалудан је, убитачан је, горак је. Блажен је сваки онај плач који доводи човека у духовну везу са Јединим Блаженим – Господом Христом; а горак је сваки онај плач који удаљује човека од Јединог Блаженог, јер представља читаво проклетство за људску природу.
На питање да ли је сваки плач благословен, свети Лука Кримски одговара: Постоје сузе злобе, мржње, сузе понижене гордости. Много се суза пролива због тога што остају незадовољена људска стремљења ка световним добрима, што остају посрамљене наше најдубље жеље, што се руши онај животни план који смо сами себи нацртали, а није га Господ дао. Све ове сузе су Богу мрске. Највише и најчешће људи плачу због телесних и душевних патњи: плачу тешко болесни људи понекад од неиздрживих болова, плачу људи и због тешке душевне туге. Плачу унесрећени и слаби, плачу сирочад и удовице, плачу немоћни које су згазили јаки. Бог ће ове сузе примити и отрти. А има и суза потпуно друге врсте – суза чистих људи са дубоко осетљивом савешћу, суза које проливају због самих себе, због онога што чине, суза због свести о сопственој греховности, због своје дубоке недостојности пред Богом, суза кајања и покајања. Ове сузе су Богу најугодније.
Снажна је поука која упућује српски златоуст – свети владика Николај охридски и жички: „Или ћеш плакати очајно и без надежде пред слепом и глувом нирваном или пред живим Утешитељем. Ако будеш плакао пред живим Утешитељем, примићеш утеху“.
Из свега наведеног, јасно закључујемо да је блажено плакање због сагрешења наших суштински важно у духовном животу. Овај плач није неко болесно и песимистично стање, већ је испуњен надом и радошћу, зато што на крају тог плача стоји Христова победа над смрћу и грехом, победа коју је Он остварио за нас, будући да ми због својствене нам огреховљене природе ту победу нисмо могли да остваримо. Свети апостол Павле о овој надумној тајни богословствује: „Сада се радујем, не што се ожалостисте, него што се ожалостисте на покајање, јер се ожалостисте по Богу, јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, а жалост овога света доноси смрт“ (2Кор. 7,9-11).
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
