„Хула на Духа Светога се неће опростити…“

Почињемо данашње тумачење 31. и 32. стихом:

Зато вам кажем: Сваки грех и хула опростиће се људима, а хула на Духа Светога неће се опростити људима. И ако рече ко реч против Сина Човечијега, опростиће му се; а који рече против Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме веку ни у будућем.

Свети Златоуст објашњава шта значи хула и зашто се разликовала хула у односу на Господа Исуса Христа и у односу на Духа Светог: „Шта значе ове речи? Христос говори: ‘Ви сте много говорили о Мени, да сам Ја обмањивач, да сам противник Божији. Ја вам то опраштам и не тражим вашу казну ако се будете покајали; међутим, хула на Духа се неће опростити ни онима који се кају’. Како? Па и ова кривица је била опроштена онима који су се покајали. Многи од оних који су хулили на Духа, касније су поверовали и све им је опроштено. Шта значе ове речи? То да се грех против Духа Светог у највећој мери не прашта. Зашто? Зато што нису знали Ко је био Христос; а о Духу су стекли већ довољно сазнања. Јер шта год да су говорили пророци говорили су по надахнућу Светог Духа и у Старом Завету су сви имали о Њему веома јасно разумевање. Дакле, Христове речи имају следеће значење: нека се ви и саблажњавате са Мном због тела у које сам се обукао; међутим, да ли о Духу можете рећи да Га не знате? Зато се ваша хула неће опростити и зато ћете и овде и тамо бити кажњени. Многи су макар овде били кажњени; као на пример, блудник који се недостојно причешћивао код Коринћана, а ви ћете и овде и тамо. Дакле, Ја вам опраштам све то што сте говорили о мени пре крста, чак и то што желите да Ме разапнете на крсту. Па и само ваше неверовање вам неће бити стављено за кривицу. Људи који су поверовали пре крста нису имали потпуну веру, зато Исус свуда забрањује да се објављује о Њему пре страдања; и на самом крсту се молио да се Јудејима опрости грех. Међутим, оно што сте говорили о Духу Светом, то вам се неће опростити. Да Исус указује на хулу коју су Јудеји износили против Њега на крсту, види се из следећег: И ако рече ко реч против Сина Човечијега, опростиће му се; а који рече против Духа Светога, неће му се опростити. Зашто? Зато што знате за Духа Светога и не стидите се да одбацујете очигледну истину. Ако ви већ говорите да Мене не знате, несумњиво знате да изгонити демоне и вршити исцељења јесте дело Духа Светога. Дакле, ви не подносите само Мене, већ и Духа Светога. Зато је ваша казна, како овде, тако и тамо, неизбежна. Неки се кажњавају и овде и тамо; други само овде; неки само тамо; а неки ни овде, ни тамо. И овде и тамо, на пример, кажњавају се хулитељи Духа Светога. Они су и овде кажњени, када су подвргнути најужаснијим несрећама након што је Јерусалим заузет, а и тамо ће бити најсуровије кажњени, попут Содомљана и многих других. Само тамо – као богаташ који се мучио у пламену, без иједне капи воде. Само овде, као блудник из Коринта. Ни овде, ни тамо – као апостоли, пророци, као блажени Јов; јер њихова страдања нису била последица казне, већ подвига и борбе.“

Свети Атанасије Велики тумачи ове стихове на веома дубок начин: „Овде је умесно навести реч апостола: слово убија, а Дух оживљује (2. Кор. 3:6). Јер ако у божанском Писму много тога будемо схватали буквално, упашћемо у безбожну хулу. Таква је и ова изрека Господња. Ако овај израз схватимо у строгом смислу речи, не само да ћемо доспети до безбожног разумевања, већ ћемо рећи да Господ Сам Себи противречи. Јер ко каже реч против Сина, опростиће му се; а зашто је онда Сам Син рекао да који се одрече Мене пред људима, тога ћу се одрећи пред анђелима Божијим (Лк. 12:9). И још сваки грех и хула ће опростиће се људима; зашто ће онда за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда (Мт. 12:36)? Зашто ће ко рече: Будало! бити крив паклу огњеноме? (Мт. 5:22). Зашто Павле говори: Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наследити Царство Божије (1 Кор. 6:10). Дакле, ако је све овако, реци ми онда: зашто ће се сваки грех и хула опростити људима? И опет, ако је тачно ово последње; за шта да се оптужи бедни Ориген који је проповедао да ће вечним мукама бити крај и да ће Бог опростити сваки грех и људима и демонима? Ако се хула на Духа Светога не опрашта, зашто Црква оптужује Новата који одбацује покајање људи који су пали у грех? Међутим, још је нејасније и несхватљивије то што ако ко рече реч против Сина, опростиће му се, а ко рече реч против Духа неће му се опростити, као да је тобож Син мањи од Духа и Оца? Зашто након свега одбацујемо мрске аријанце који су умањивали и понижавали Сина пред Духом? И зашто Син говори Ја и Отац једно смо (Јн. 10:30), и да сви поштују Сина као што поштују Оца (Јн. 5:23), а овде говори ако рече ко реч против Сина Човечијега, опростиће му се? Зар ће се, реци ми, хула на Сина опростити аријанцима, симонијанцима, савелијанцима, фотонијанцима и свим непријатељима који хуле на оваплоћење Сина? Нека се од нас удаљи таква безумна мисао! … И Јудеји који су одувек вређали Бога, у односу на Христа су упали у двоструку хулу. Једни су се саблажњавали Његовим телом, тиме што је Он Син Човечији, сматрали су Га за пророка, а не за Бога, називали га изјелицом и винопијом (Мт. 11:19). Њима је Господ даровао опроштај јер је тада проповед тек почињала и свет није могао да поверује у Бога Који је постао човек. Зато Христос и говори: ако рече ко реч против Сина Човечијега, то јест, на тело Његово, опростиће му се. Јер ћу се усудити да кажем да и сами блажени ученици нису имали савршено схватање о Исусовом Божанству док није сишао на њих Дух Свети у Дан Педесетнице; зато и након Васкрсења кад га видеше, поклонише Му се; а неки посумњаше (Мт. 28:17), али нису због тога били осуђени. Међутим, онима који хуле на Духа Светога, то јест, на Божанство Христово и говоре да помоћу Веелзевула, кнеза демонскога, изгони демоне (Лк. 11:15), таквима се неће неће опростити ни у овоме веку ни у будућем. Треба приметити да Христос није рекао: неће се опростити ономе који хули и који се покаје, већ ономе који хули, то јест, који пребива у хули. Јер достојно покајање разрешује све грехе. Други, испитујући изречено, да се ономе који хули на Духа неће опростити ни у овом, ни у будућем веку, говоре да постоје четири пута помоћу који се врши отпуштење грехова. Два од њих имају место овде, а два су у будућем веку. Пошто наше сећање није у стању да упамти све грехове целокупног нашег живота да би се човек покајао за њих овде, човекољубиви Господ је за непокајане, како они говоре, припремио два пута покајања у будућем веку. Када неко чини добро без разлике или покренут милосрђем и саосећањем према ближњем или из неких других човекољубивих побуда; онда ће у будућем веку, за време суда то бити гледано; ако се покаже да су та добра дела претегла, онда ће му се опростити. То је први пут. Други пут је овај: ако неко, савладан гресима, слуша оно што Господ говори: не судите да вам се не суди и уплашивши се тога, не осуђује никога за његов живот; онда се као чувар заповести неће осудити јер Свеистинити неће заборавити Своју заповест. Друга два пута за опроштај имају место овде. Када неко, будући у гресима, по промислу Божијем бива подвргнут несрећама, болестима, недаћама – јер кроз то га Бог на нама непознати начин очишћује. Ако се искушавани захваљује, онда због захвалности добија награду. Ако не захваљује, онда се осуђује и за грехе због којих трпи казну, а још ће одговарати и за незахвалност. …Хула на Духа је и неверје и нема другог пута да се стекне опроштај грехова осим да човек постане веран; грех безбожности и неверја се неће опростити ни у овом, ни у будућем веку.

Преподобни Симеон Нови Богослов објашњава ове речи на начин који је актуелан савременом човеку. А ево и зашто: „Када неко види да неки брат хришћанин чини чуда или има неки дар Духа Светога, као: скрушеност срца, сузе, смирење или разумевање божанских ствари или друго слично томе, што даје Дух Свети онима који воле Бога и за све то говори да је у питању прелест ђавола – такав хули на Светог Духа… Јерес је када се неко удаљује од неког догмата православне вере; међутим, онај ко говори да сада нема људи који би љубили Бога и који би се удостојили да приме Духа Светога и крстили се од Њега, то јест, обновили се благодаћу Светог Духа и постали синови Божији – тај одбацује целокупно оваплоћење Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа и очигледно одбацује обновљење образа Божијег.“ Говоримо о томе да је ово тумачење актуелно данас, јер је данас премного оних који свуда виде апокалипсу и чекају крај света, који више ни најмање не обраћају пажњу на узрастање у Богу, на шансу и могућност коју нам је дао Господ са животом у Цркви и учествовању у Светим Тајнама.

Блажени Теофилакт у свом тумачењу детаљно објашњава смисао хуле на Господа Исуса Сина Човечијег и на Духа Светог. Ево његових речи: „Овде каже да човек може наћи какво-такво оправдање за сваки други грех учињен у људској слабости, као што је блуд, крађа и слично, и лакше му је од Бога добити опроштај. Али, када неко види чудеса која су учињена Духом Светим и похули на њих говорећи да су она од демона, какво ће наћи оправдање? Јасно је да такав човек добро зна да је све то од Духа Светога, а ипак намерно говори зло. Како се таквом човеку може опростити? Када су Јевреји видели Господа како једе и пије и дружи се са цариницима и блудницима и све друго чини као Син Човечији, осуђивали су Га као изјелицу и винопију, што се може опростити, а да се неће од њих ни тражити покајање, јер су се (по слабости) оправдано саблажњавали. Али, када су Га видели да чудотвори и опет Га клеветали и хулили на Духа Светога, говорећи да Он то чини уз помоћ ђавола, како да им се опрости такав грех ако се не покају? Стога знај да онај који хули на Сина Човечијега, гледајући Га како живи као човек и називајући Га пријатељем блудника, изјелицом и винопијом због онога што је радио, такав неће одговарати за свој грех, чак иако се не покаје. Опростиће му се, јер није познао Христа као Бога скривеног у телу. Али, онај који хули на Духа Светога или на духовна дела Христова, и назива их демонским, ако се не покаје, неће му се опростити, јер он нема оправдан разлог да Га клевеће, као онај који Га је видео са цариницима и блудницима. Неће му се опростити ни у овом ни у оном свету и на оба места биће кажњен“.

Наредни, 33. стих:

Или усадите добро дрво, и род његов биће добар, или усадите рђаво дрво, и род његов биће рђав; јер се по роду дрво познаје.

Свети Јован Златоуст показује здраворазумску логику коју је Господ Исус користио и помоћу које је показивао сву бесмисленост фарисејских оптужби: „Погледај како Спаситељ Својим речима укида сваки приговор. Исус није рекао: сложите се да је дрво добро зато што је плод добар; већ да би им са већом силом затворио уста и показао Свој уступак и њихову бестидност, Он говори: ако желите да негирате Моја дела, нека буде тако; само да у вашим оптужбама не буде несагласности и противречности. На тај начин је јасније могла да се покаже њихова бестидност потпуно очигледно, тако да је Исус могао да им каже: узалуд покушавате са лукавством, када се у вашим речима налази противречност. Јер се о дрвету суди по плоду, а о плоду по дрвету; а ви поступате обрнуто. Истина је да се плод рађа од дрвета; али дрво треба да се препознаје по плоду. Зато би требало да или докажете да су Моја дела лоша, када желите да Ме оптужите или ако већ хвалите Моја дела, онда треба и Мене Који их чиним да ослободите ваших оптужби. А ви поступате обрнуто. Не налазећи ништа за осуду у Мојим делима која представљају плод, ви осуђујете дрво – то јест, Мене називате поседнутим. То је већ врхунац безумља“.

Блажени Августин у тумачењу овог места Св. Писма објашњава доследност у духовном животу и пише следеће: „Ово је Исус рекао против оних који су себе сматрали, иако су били зли, способни за добре речи или добра дела. То је, говори Господ Исус, било немогуће. Јер прво треба да се измени човек, да би се изменила његова дела. Јер ако човек пребива у ономе што је зло, он не може да поступа добро; а ако пребива у ономе што је добро, не може да поступа лоше“. Из ових речи можемо закључити зашто Господ и Његови Свети од нас захтевају покајање на првом месту, заправо промену ума и живота, јер само са покајањем можемо почети да чинимо добра дела.

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић

© 2026 Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке. Сва права задржана.

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Катихета Бранислав Илић: Сваки хришћанин да прочита Лествицу

О патријарху Павлу у Књижари „Слово“

Срби нису склони сектама, сујеверје опасније за нас

Дискусиони панел: „Тело, технологија и бесмртност – постхуманизам и православна антропологија“

Катихета Бранислав Илић: Пост је радост душе

О Тесли као хришћанину и философу

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС Секташке злоупотребе у области здравства: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.