„Који не сабира са Мном, расипа…“

Настављамо наше беседе са 25. и 26. стихом:

А Исус, знајући мисли њихове, рече им: Свако царство које се раздели само у себи,  опустеће; и сваки град или дом који се раздели сам у себи, неће се одржати. И ако сатана сатану изгони, сам се у себи разделио; како ће, дакле, опстати царство његово?

Свети Златоусти овде показује када Исус почиње да изобличава фарисеје и још важније, на који начин Он то ради: „Фарисеји су и раније оптуживали Исуса да Он изгони демоне помоћу Веелзевула. Међутим, Он их тада није изобличавао да би им даровао време да из већих чуда познају Његову силу, а из учења Његову величину. Међутим, пошто они нису престајали да говоре о Њему то исто, Исус их на крају изобличава. Као прво, доказује своје Божанство тиме што открива њихове тајне помисли; као друго, тиме што са лакоћом изгони демоне. И колико год срамна била њихова оптужба, јер се завист, као што сам рекао, не брине о томе, већ само да каже било шта, Христос ипак не пренебрегава ово, већ се штити са кротошћу која Му је својствена. Тиме нас учи да поступамо кротко са непријатељима; и макар нас они оптуживали за нешто за шта смо свесни да нисмо криви, иако њихове оптужбе немају никакве основе – не треба да се узнемиравамо и губимо спокојан дух, већ да са дуготрпљењем штитимо себе пред њима. Тако је поступио Спаситељ и са фарисејима, на најјаснији начин показујући да они лажу. Човеку који има демона није својствено да показује толико велику кротост и да зна тајне помисли. Фарисеји, делом зато што је њихово мишљење било толико бестидно, а делом због страха од народа, нису смели да открију своје оптужбе, већ су их имали само у умовима. Међутим, Спаситељ желећи да им покаже да зна и саме њихове мисли, не помиње њихову оптужбу и не открива њихову злобу, већ оповргава њихове аргументе, остављајући њиховој сопственој савести да их ухвати у лажи. Исус је имао само једну бригу – да донесе корист онима који су грешили, а не да открива њихове грехе. Да је Исус пожелео да настави Своју заштиту и посрами фарисеје, а затим да их подвргне најсуровијој казни, Он је веома лако могао то да уради. Међутим, остављајући све то, Исус се трудио само да у њима уништи љубав према препирци, да их научи кротости и кроз то учини способнијима да се исправе. Како се Христос штити пред њима? Он не наводи речи Писма, јер фарисеји нису пазили на Писмо и извитоперили би његово значење, већ употребљава опште доказе… Дакле, ако Ја, говори Исус, имајући у себи демона, помоћу њега изгоним друге демоне, онда значи да међу њима постоји несагласност и расправа и да они устају једни на друге; ако устају једни на друге, њихова сила је пропала и урушила се. „Ако сатана сатану изгони, сам се у себи разделио“. Ако се разделио, лишио се снаге и пропао; ако је пропао, како може да изгони другог? Видиш ли колико је смешна и неразумна њихова оптужба, каква противречност у њој постоји?“ Дакле, видимо да итекако можемо да одговоримо на нечије оптужбе, али је веома важно на који начин се то ради.

Свети Хроматије Аквилејски пише да се ове речи односе и на догађаје из историје јудејског народа, али такође и да је једино у Богу наше истинско уздање, да смо безбедни само у дому Сина Божијег, Православној Цркви. Он пише следеће: „Господ указује да царство, град или дом који се раздели сам у себи не може да се одржи. Под овим се може разумети царство којим је владао јудејски народ под влашћу Јеровоама, слуге Соломона, које је и пре поделе опустело; и то што се Јудеји уопште лишавају града Јерусалима коме је Самарија била непријатељ, што губе дом храма насупрот коме су била постављена златна телад и домови идола. Зато им Исус показује да пре треба стремити царству које не може да се раздели, то јест, небеском и вечном, духовном граду Јерусалима који остаје увек чврст и непоколебив; стремити истинском дому Бога који никаква непријатељска сила није могла и неће моћи да одоли, зато што је овај дом безбедан, зато што га штити Син Божији“.

Наредна три стиха гласе:

А ако ја помоћу Веелзевула изгоним демоне, синови ваши чијом помоћу изгоне? Зато ће вам они бити судије. А ако ли Ја Духом Божијим изгоним демоне, онда је дошло к вама Царство Божије. Или како може ко ући у кућу јакога и покућанство његово отети, ако најпре не свеже јакога? – и онда ће кућу његову опленити.

Свети Јован Златоуст поново показује начин на који Господ Исус Христос разговара са противницима, колико нормалне људске логике користи у Својим аргументима: „Погледај са каквом кротошћу и овде Исус говори. Он није рекао: Моји ученици или апостоли, већ: синови ваши, у случају да фарисејима пружи прилику ако пожеле да расуђују племенито као и његови ученици. А ако остану незахвални као раније и не оставе своју бесрамност, на тај начин би их лишио било каквог оправдања. Смисао Христових речи је следећи: чијом силом апостоли изгоне демоне? Апостоли су већ изгонили демоне, добивши за то власт од Спаситеља, али њих фарисеји нису оптуживали. Они су се наоружали не против дела, већ против личности. Зато Христос желећи да покаже да је једино завист разлог њихових оптужби, указује и на апостоле. Ако ја, говори Исус, као што ви говорите изгоним демоне силом Веелзевула, онда тим пре они који су добили власт од Мене за то. Међутим, ништа слично о њима ви не говорите. Зашто Мене Који сам им даровао такву власт оптужујете, а њих ослобађате од оптужби? Али ни то вас неће избавити од казне, већ ће вас подвргнути још већој казни. Зато је Спаситељ и додао: Зато ће вам они бити судије. Ако Моји ученици који су истог рода са вама и имају исто образовање, верују у Мене и повинују Ми се, онда је очигледно да ће они осудити људе који чине и говоре супротно. А ако ли ја Духом Божијим изгоним демоне, онда је дошло к вама Царство Божије. Шта значи царство? Мој долазак. Погледај како их Исус опет привлачи Себи, лечи и труди се да их приведе познању Себе; показује им да они остају против сопственог добра и спасења. Ви фарисеји, говори Исус, бисте требали да се радујете и ликујете јер сам Ја дошао да дарујем та велика и неизрецива добра о којима су јављали пророци, да ликујете јер је настало време вашег благостања; а ви поступате супротно и не само да не прихватате блага већ и клевећете и измишљате лажне оптужбе против Онога Који вам их предлаже… Примети како Христос одбацује клевету коју су фарисеји желели да подигну на Њега. Они су желели да докажу да Исус не изгони демоне Својом влашћу; а Он, напротив, доказује да je не само демоне, већ и њиховог начелника пре свега свезао Својом влашћу и да га је победио Својом сопственом силом. Ово се потврђује и на делу. Ако је ђаво начелник, а демони су му потчињени, како се онда они могу изгонити, ако сам ђаво није побеђен и покорен? У овим речима се може видети још и пророчанство. Не само да су демони сасуди ђавола, већ и људи који чине његова дела. Дакле, овде се очигледно не говори само о томе да Исус изгони демоне, већ и о томе да ће Он развејати цео мрак заблуда на земљи, разорити све замке ђавола и учинити да не делују. Исус није рекао: украсти, већ опленити, показујући да Он има власт да уради то. Исус назива сатану јаким не зато што је он такав по природи, не! Исус указује на његову ранију велику власт, власт коју је имао над нама због нашег немара“. 

За сам крај ове библијске беседе, блажени Јероним објашњава шта значи прст Божији који се помиње код апостола Луке на овом месту: „Ово место код апостола Луке гласи овако: А ако ли ја прстом Божијим изгоним демоне, дакле, стигло вам је Царство Божије (Лк. 11:20). У питању је прст који су исповедали и египатски жреци који су чинили чуда пред Мојсејем и Ароном када су говорили: Ово је прст Божији (2. Мојс. 8:19); у питању је онај прст којим су написане камене таблице на гори Синају (5. Мојс. 9. гл.). Дакле, иако је рука Божија Син, а прст Божији Дух Свети, природа Оца и Сина и Светога Духа је једна; нека те не саблазни неједнакост удова који се помињу (овде светитељ мисли на руку и прст), већ нека вас поучи јединство тела“.

30 стих:

Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, расипа.

Свети Јован Златоуст у тумачењу овог стиха пише о непомирљивом непријатељству које постоји између Христа и ђавола. Ево његових речи: „Каква је моја намера, пита Христос. Да приведем људе Богу, научим их врлини и објавим им Царство. А шта желе сатана и демони? Супротно томе. … Зашто Исус говори: ко није са Мном, против Мене је? … Све ово Исус говори да би показао Своје велико и непомирљиво непријатељство са ђаволом. Ако на другом месту Исус говори: ко није против вас, с вама је (Лк. 9:50), то не противречи написаном овде. Овде Исус указује ко је њихов противник, а тамо показује ко је њихов саучесник, јер је написано и ово: Твојим Именом демоне изгонили (Мт. 7:22). Мислим да Исус овде мисли и на Јудеје, постављајући их заједно са ђаволом. Јер и они су били против Њега и они су расипали оно што је Он сабирао.“

Светитељ Хроматије Аквилејски обраћа пажњу и на други смисао ових речи. Он пише да су Христови противници уједно и сви противници Његове Цркве. Ово је његово тумачење: „Рекавши ово Господ, како се чини, прекорева фарисеје, који нису желели да се уједине са Христом и који су зато постали непријатељи и противници Господњи; међутим, Исус овде говори и о свим јеретицима и расколницима који су или искривљеним учењем или упорношћу у расколу окупљали безбожна сабрања против Цркве, тачније, против Господа; који покушавају да разделе и испрљају неповређено тело Цркве и јединство мира и вере. Они не памте речи Соломона: Ко одмиче камење, удариће се о њих; ко цепа дрва, није миран од њих (Проп. 10:9) које показују да се људи који сеју раскол у Цркви излажу опасности вечне смрти.“

Свети Лука Кримски врло детаљно објашњава ове речи и како се оне односе на нас саме и на наш духовни живот. Ево речи светог лекара наше Цркве: „Шта значи бити са Тобом? Шта значи не расипати, већ сабирати са Тобом? Бити са Тобом значи бити близак Теби, бити у броју оних које си Ти назвао Својим пријатељима; то значи мислити онако како си Ти мислио, желети оно што си Ти желео… Ти си желео да ми сабирамо, а не да расипамо. Када ми расипамо? Када поступамо као безумни богаташ који је све силе своје душе, цео свој живот усмеравао само да сабере што је могуће више земаљских добара. Зашто, зашто? Да би му у тој ноћи била узета душа и да би ко зна коме доспело његово богатство. Када човек сабира богатство, често нечистим путевима, зар он не расипа? Он расипа оно што је скупоценије од свега, што представља једину истинску ризницу душе, он расипа све добро што постоји у његовој души. … Шта значи бити са Христом? Бити са Њим значи бити једно са Њим, бити Његов пријатељ и близак Њему; то значи стећи ум Христов, то значи желети и стремити само ономе што је заповедио Господ Исус Христос. Потребно је да све помисли, све наше жеље буду усмерене на оно чему учи Господ, да се све наше помисли усредсреде не на земаљско, већ на вечни живот; потребно је да сви наши поступци одговарају ономе што је говори Господ Исус у Својим светим заповестима… Сабирати са Христом значи сабирати оно што је угодно Њему. Ако будемо сва добра у овом животу, богатство које нам је доступно сабирали само за себе – да бисмо трошили само на себе и своју породицу, да бисмо живели удобно и раскошно и да бисмо наследство оставили својој деци – ако будемо тако живели – то ће бити расипање. Јер човек који се не богати у Богу, који не сабира са Богом, тај само и расипа и на Страшном Суду, у вечном животу ће се показати као сиромах који нема ништа, који је све расуо и који ништа није сабрао за Исуса Христа“.

Преподобни Серафим Саровски објашњава велику истину која на жалост многима данас није јасна. Због ове нејасноће, постоји и дилема и забуна око учења да добро може бити добро само ако је у Богу, а не ако потиче од пале људске природе. Свети Серафим говори овако: „Само добро које се учини Христа ради нам доноси плодове Духа Светог. Све оно што се не ради Христа, чак и добро, не доноси нам плату у будућем животу, а такође нам не даје благодат Божију ни у овом животу. Ето зашто је Господ Исус Христос рекао: Који не сабира са Мном, расипа“. Још један руски светитељ, Јован Кронштатски објашњава још један веома важан закон духовног живота следећим речима: „Који не сабира са Мном, расипа. Неопходно је да се крећемо напред у духовном животу, да усходимо све више и више; да све више увећавамо количину добрих дела; ако стојимо на истој тачки моралног савршенства, на истој степеници духовне лествице хришћанског напредовања, исто је што и да идемо назад; ако не сабирамо, онда расипамо“.

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић

© 2026 Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке. Сва права задржана.

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Дискусиони панел: „Тело, технологија и бесмртност – постхуманизам и православна антропологија“

Катихета Бранислав Илић: Пост је радост душе

О Тесли као хришћанину и философу

Почетак сарадње Мисионарског одељења АЕМ и Православног богословског факултета

Како да препознате АI – вештачку интелигенцију на интернету?

Сатанизам на Епштајновом острву није далеко ни од нас

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС Секташке злоупотребе у области здравства: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.