Моје духовно отрежњење: песма Losing My Religion групе REM помогла ми је да се избавим из апокалиптичне секте.
Био сам припадник секте Божја деца (Children of God) пуне две деценије, али сам постепено постајао разочаран контролишућим понашањем и забрињавајућим сексуалним склоностима унутар ње. Када сам први пут чуо стихове Мајкла Стајпа, то ме је усмерило на пут ка слободи.
Мајкл Стајп из групе REM … “Стихови те песме су ми по први пут дали праве речи да опишем оно што ми се догађало.“
Године 1991. живео сам у комуни у Јапану са још 200 људи, као припадник секте под називом Божја деца која је проповедала да ће се свет окончати 1993. године. Све што сам чинио – од тога где ћу сваке ноћи спавати до тога са ким ми је дозвољено да делим постељу – одређивао је вођа моје комуне. Подстицали су ме да водим дневник и да га сваке вечери предајем вођству, како би у њему пажљиво тражили знакове моје недисциплине и непослушности. Било ми је дозвољено да слушам искључиво музику коју је секта одобравала, као и да гледам само филмове са хепиендом, јер је управо такве филмове одобравао врховни вођа секте – Дејвид Берг. Филм The Sound of Music (Звук музике) био је један од Бергових омиљених, те смо га стално гледали.
У време када сам живео у Јапану био сам у средњим тридесетим годинама, а у секти сам био већ две деценије. Био сам индоктриниран од стране младог хипи-пара када сам имао 16 година, који ме је убедио да побегнем од породице и придружим се огранку секте у близини мог родног града у Канади. Био сам усамљени тинејџер који је очајнички трагао за смислом. Готово сви које сам познавао у мом малом граду радили су у пилани, и сама помисао да ћу и ја морати тако да живим испуњавала ме је ужасом. Када сам први пут посетио комуну, сви су ме загрлили чим сам ушао, пожелевши ми добродошлицу. За мене је то било очаравајуће.
Међутим, 1991. године, након двадесет година проведених у секти, моја вера је све више слабила. Постајало ми је све јасније да Берг греши у вези са најављеним крајем света 1993. године. Читав низ догађаја који су, према његовим пророчанствима, требало непосредно да претходе Другом доласку није се остварио, а Берг – који је живео у тајности и са својим следбеницима комуницирао путем писаних „пророштава“ – је давао све неубедљивије изговоре.
Такође сам све више пружао отпор начину на који су вође секте настојале да контролишу најинтимније сфере мог живота. Када сам приступио покрету, он је био изразито сексуално конзервативан. Ако сте желели да ступите у везу са неким чланом заједнице, морали сте да затражите дозволу од вођства. Међутим, како су године пролазиле, Берг је почео да проповеда доктрину сексуалне слободе и да наређује размену партнера међу члановима. Осамдесетих година сам се оженио припадницом секте и живео са њом у комуни Божја деца у Јапану. Пошто сам одбијао размену партнера, био сам принудно одвојен од супруге као вид казне и упућен да сам живим у другој комуни.
Постојала је још мрачнија страна секте Божја деца, пред којом сам затварао очи. Берг је издао писани декрет којим је допуштао пунолетним члановима секте да ступају у сексуалне односе са децом. Никада нисам лично био сведок таквих контаката и, иако сам прочитао тај декрет када је објављен осамдесетих година, одбијао сам да га прихватим. Ипак, сама помисао на то ме је ужасавала.
Принудно одвојен од супруге, а суочен са све изопаченијим Берговим учењем, налазио сам се у стању душевне пометености. Ипак, тек када сам чуо песму Losing My Religion групе REM, био сам подстакнут на одлучно деловање. Члановима секте било је дозвољено да поседују вокмене, јер је покрет издавао сопствену музику на касетама, али нам је било забрањено да слушамо „световну“ музику. Како је моја воља за слепом послушношћу слабила, почео сам потајно да слушам радио-станицу америчких оружаних снага која је емитовала свој програм у Јапану. (Истини за вољу, одувек сам имао могућност да на тај начин тајно слушам музику, али сам био у тој мери индоктриниран да себи то раније нисам смео да дозволим.) Једног дана емитована је песма Losing My Religion, и сећам се да сам се, када сам је први пут чуо, заледио у месту. Буквално сам стао као укопан.
Стих „That’s me in the spotlight / Losing my religion“ дубоко ме је потресао. То је био први пут да сам уопште чуо израз за оно што ми се догађало. Потом сам чуо стих „Every whisper of every waking hour / I’m choosing my confessions“, и почео да размишљам о начину на који су нас вође приморавале да свакодневно бележимо своја осећања, а затим те записе предајемо на увид. Научио сам се аутоцензури, јер сам се плашио да би изражавање стварних осећања и сумњи довело до кажњавања. Годинама сам пажљиво „бирао шта ћу исповедити“.
Године 1991. песма Losing My Religion је тек изашла и радио-станица ју је често емитовала. Сваког дана бих одлазио у шетњу и поново је слушао, и у почетку ме је испуњавала ужасом. Имао сам 36 година, без завршене средње школе, нисам поседовао ништа и нисам имао чему да се вратим. Сав новац морао се предати секти, тако да практично нисам имао сопствених средстава. Међутим, са сваким новим слушањем постајао сам све одлучнији да одем. Било ми је потребно око пет месеци, али сам коначно, у јесен 1991. године, напустио комуну. Вратио сам се да живим код родитеља, потом дипломирао право, али су ме године проведене у секти и даље прогањале. Своју професију сам посветио заступању деце која су била злостављана од стране Берга и неких његових следбеника.
Пре неколико година изненадило ме је сазнање да, према речима фронтмена REM-а Мајкла Стајпа, песма Losing My Religion уопште не говори о губитку вере, већ о неузвраћеној љубави. Он је објаснио да је то уобичајен израз на америчком југу који означава „губитак стрпљења или пристојног понашања, односно осећање фрустрације и очаја“. Ипак, попут поезије, песме остају отворене за тумачење слушалаца који у стихове уносе сопствена значења. Ја сам ту песму применио на сопствени живот – и све се променило.
Књига Misguided: My Jesus Freak Life in a Doomsday Cult објављена је у издању New Star Books
Превод; Љиљана Мутавџић
