Преподобни Симеон Мироточиви – прагматични владар, подвижник и молитвеник

*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 1. марта 2026. године.

Преподобни и богоносни отац наш Симеон Мироточиви, велики је владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Када је утврдио државу и веру православну у држави, по примеру свога сина Саве, примио је монашки постриг у манастиру Студеници, 1195. године, добивши име Симеон. После две године монашког подвига и живота у Студеници, преподобни Симеон је отишао у Свету Гору, где се првобитно настанио у манастиру Ватопеду, заједно са својим најмлађим сином Савом. Отац и син су саградили шест параклиса: Спаситељу, бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају.

Сагледавајући укратко целокупан живот и дело великог жупана Стефана Немање, могу се јасно уочити два поља његовог рада на којима је оставио драгоцене трагове. Прво поље његовог деловања је рад на учвршћивању и уређењу српске државе, по чему је остао упамћен као родоначелник светородне лозе Немањића. Друго важно поље његовог рада, и као владара, а касније и као монаха, јесте старање о Цркви и вери православној. Просијао је као смирени монах, као велики задужбинар, као богоносни светитељ чијем примеру многи следују до наших дана. Ова два аспекта живота и дела преподобног Симеона су неодвојива, међусобно се преплићу и најреалнија су слика наше, како државне, тако и црквене прошлости.

Стефан Првовенчани, Немањин средњи син, о очевом подвигу пише: „Као некада пророк Илија, који је устао на бестидне јереје, и он изобличи безбоштво њихово, и једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје, а домове њихове, и све имање сакупив, разда прокаженим и убогим“.

Ратујући за отачаство и веру Христову, велики жупан Немања показује окрутност и милосрђе, у исти мах. Гони јерес и неправду, узима у заштиту праву веру и страдалнике за Христа. Стога Свети Сава за њега вели да је био „ваистину диван и страшан“.

Свети Сава се на једном месту пита, како да назове преподобног Симеона: „Владарем ли, а уз то и учитељем? Јер утврди и уразуми срца свију да држе праву веру у Бога“. Свети Сава назива Немању учитељем правоверних хришћана. Тиме открива да је овај строги васпитач невољно припремио и њега, да крене боготражитељским путем, на Свету Гору.

Овај богоносни светитељ је, ваистину, чудесна личност. Два пута је рођен (као Немања и као Симеон); два пута крштен (по Западном и по Источном обреду); два пута засужњен (од браће и од византијског цара); два оружја носио (мач и крст); два сродства имао (отац сину и син оцу); два пута сахрањиван (у Хиландару и Студеници); двојство Свето и неразделно са Савом постао и остао, на овом и на оном свету.

Свето Писмо почиње речима: „У почетку створи Бог небо и земљу…“ (Пост 1:1). Немањин почетак је и наш, и он гласи: „Иштите најпре Царство Божје и правду његову, а све остало ће вам се додати“ (Мт. 6,33). Све олује и ветрови и земљотреси овога света нису га могли порушити и уништити. Владао је пуних 38 година као духовни пастир свог народа „приводећи“, пре свега Господу, као у старини велики пророк и боговидац Мојсеј, нови народ, као „други Израиљ“, изабрани Српски народ.

Стефан Немања – преподобни Симеон Мироточиви служио је свом народу и земљи у двоструком својству: као прагматични владар и велики жупан, и као велики подвижник, монах и молитвеник. Као државник, служио је свом народу, не стављајући се изнад њега, него стајући испред њега, када владар постаје учитељ свом народу и узор владарима у сваком времену. И док многи владари иза себе остављају дугове и раздоре, српски велики жупан оставио је свом народу величанствене задужбине за духовна сабрања и молитвена сећања. И све што је у садејству Божје помоћи, владарске муд­рости и хришћанских врлина Стефан Немања је ослободио, обновио, ујединио, сабрао, утврдио, придобио, подигао и одбранио, предао је у руке својим наследницима, свом народу и отачаству, да би потом и самог себе мирно и спокојно предао у руке својој цркви и Христу.

Земљу је оградио и опасао великим светињама као најбољом заштитом и оградом, које и данас стоје. Подигао је велепне храмове и манастире: Светог Николе у Топлици; Пресвете Богородице на реци Косаници; Ђурђеве Ступове надомак Раса; Светог Николе у Кончулу; Студеницу на Влаху Староме – „мајку свих српских цркава и манастира“.

Све наведено на основу богатог житија преподобног Симеона Мироточивог, на свој начин поткрепљује и потврђује химнографија у служби спомена преподобног Симеона. Црквени песник истиче светитељеву будност у вери, ревност у служењу и жртвену љубав коју је на свим пољима свога деловања пројављивао.

„Радуј се Симеоне блажени, јер си познањем Тројице обасјан, и свој народ си вером у Тројицу просветлио, а помоћу силе крста си душегубне јереси низложио, и цркве свете си подигао; учио си да се слави Оваплоћени Син, једнак Оцу и Духу; био си правдом и милошћу украшен, и свим светим делима обогаћен, па сада са бестелеснима радостан пред Христом стојиш, и са њима се моли, да ниспошаље душама нашим велику милост“ (прва стихира на Господи возвах). 

„Преподобни оче Симеоне дивни, у гору Атонску си дошао, и за углед њеним испосницима си постао, младалачки си се у старости подвизавао, уздржањем и молитвама, и тако си њиву своје душе обновио и кишом суза је напојио, Тројичну благодат си у њој посејао и узгајио, и њено дивно станиште си постао; зато је сада гробница твоја пуна Духа Светога, па излива миро исцељења, а око ње народ твој стоји, оче блажени, и моли те да се молиш Христу Богу, да нам дарује велику милост“ (трећа стихира на Господи возвах). 

„На свечани празник твог свештеног спомена, Симеоне оче блажени, са љубављу су верни окупљени, достојно те славимо и говоримо: Радуј се, јер си у почетку свом народу трње јереси искоренио, а лозу православне вере засадио; Радуј се, Тројице поборниче, цркава ктиторе, сиромашнима даритељу; Радуј се, узоре смирења и туђиновања учитељу, јер си пролазно царство одбацио, а испоснички си у пустињи поживео, па се сада са ангелима код Христа веселиш, и са њима се њему за нас молиш, да се спасу душе наше“ (слава на Господи возвах).

„Божанском благодаћу оче просветљен, ти си свој народ обузет мраком јереси просветлио, и одрицању га од сјаја светског својим примером научио, зато те са љубављу Симеоне мудри славимо, монаха похвало“ (егзапостилар).

ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“

© 2026 Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке. Сва права задржана.

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Дискусиони панел: „Тело, технологија и бесмртност – постхуманизам и православна антропологија“

Катихета Бранислав Илић: Пост је радост душе

О Тесли као хришћанину и философу

Почетак сарадње Мисионарског одељења АЕМ и Православног богословског факултета

Како да препознате АI – вештачку интелигенцију на интернету?

Сатанизам на Епштајновом острву није далеко ни од нас

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС Секташке злоупотребе у области здравства: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.