Црква нас позива на молитвено сећање свих оних који су „уснули у нади на васкрсење и живот вечни“. Ово је велики дан молитве за умрле чланове Цркве. Да бисмо разумели значење ове везе Великог поста и молитве за умрле, потребно је да имамо на уму чињеницу да је хришћанство вера љубави. Христос није оставио својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу, већ нову заповест „да љубе један другог“, уз додатак: „По овоме ће сви познати да сте Моји ученици ако љубите један другог“.
Љубав представља основ и суштину живота Цркве, који су, према речима светог Игнатија Антиохијског у „јединству вере и љубави“. Грех је увек одсуство љубави, а самим тим одвајање, изолованост, рат свих против свих. Нови живот, који нам је дао Христос и пренела нам Црква, јесте, пре свега, живот помирења, „сабирање у једно, оних који су били раштркани“, успостављање љубави коју је нарушио грех.
Али како да и отпочнемо наш повратак Богу и наше помирење са Њим ако у себе саме не повратимо ону јединствену нову заповест љубави?
Мољење за упокојене је суштински израз Цркве као љубави. Молимо Бога да се сети оних којих се и ми сећамо, а сећамо их се зато што их волимо. Молећи се за њих ми их сусрећемо у Христу, Господу нашем Који је Љубав. У Христу нема разлике између живих и мртвих, јер су у Њему сви живи. Он је Живот, а тај Живот је светлост човекова. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему; љубећи оне који су у Њему, ми љубимо Христа. Ово је закон Цркве и очигледан разлог њених молитава за мртве. Велико бденије за упокојене уочи Месопусне суботе служи као узор за све друге помене мртвих. Оно бива поновљено друге, треће и четврте суботе Великог поста.
Ове речи поткрепиће светоотачки триптих поука о значају молитве за упокојене:
Преподобни Порфирије Кавсокаливит: У Лицу Христовом васкрсла је људска природа
Ја, по благодати Божјој, „видим“ како људи уснули у Господу живе и радују се у светлости.
Колико је диван онај други живот!
„Јер ако верујемо да Исус умре и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести са Њим.“
Јесте ли икада размислили о овоме „довести са Њим“?
Бог тамо неће сабирати тела без духа. Живе ће сабрати к Себи! У Лицу Христовом васкрсла је људска природа.
Преподобни Јаков Цаликис: Литургија је најделатнија молитва за упокојене
Ја од детињства идем на гробље свакога дана и размишљам о смрти.
Помрли су сви моји сродници. Међу њима и једну своју тетку помињем на молитви.
Јави ми се тетка па ми каже:
– Ах, сестрићу мој Јакове, хвала ти за оно што ми шаљеш. Много ми шаљеш, али знаш, има и других људи који немају никога на свету да их се сети, да се о њима побрине. Зато и вршимо Задушнице, оне су за све хришћане.
И рекох јој:
– Како да ја знам ко има потребу?
– Знаш ти, каже ми, какву глад имају; да им шаљеш као што шаљеш мени, да пошаљеш и другима који имају потребу и којима нешто недостаје, јер имају потребу за молитвом и имају потребу за светом Литургијом. Све је добро — и милостиње и помени — али нарочито помаже света Литургија.
Свети Атанасије Велики: Уље и свећа јесу принос, а Божанствена Литургија је умилостивљење
Не заборављај да приносиш уље и да палиш свеће за упокојенога, призивајући Христа Бога, чак и ако је онај који се упокојио побожно окончао свој живот и настанио се на небесима.
Јер то је угодно Богу и доноси велику награду од Њега; јер уље и свећа јесу жртва, а Божанствена Литургија јесте умилостивљење.
А доброчинство, на крају, доноси умножење свакога доброг уздарја. Намера онога који приноси за душу упокојенога иста је као и намера онога који има мало дете болесно и немоћно, па за њега у светом храму приноси свеће, тамјан и уље са вером, и све то дарује за своје дете. Он их држи и приноси својим рукама, као да их само дете држи и приноси.
„Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега“ (тропар из службе усопшима).
