*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 20. јула 2025. године.
Литургија је центар целокупног нашег живота. Господ наш Исус Христос установио је Тајну Литургије уочи свог страдања, на Тајној вечери. Сабравши све апостоле, Он је заблагодарио Богу Оцу, узео хлеб, благословио га, преломио и дао светим апостолима речима: „Узмите, једите: ово је Тело моје“ (Мт. 26, 26). Затим је благословио чашу, дао је апостолима говорећи: „Пијте из ње сви, ово је Крв моја Новога Завета, која се пролива за многе ради отпуштења грехова“ (Мт. 26, 28). Заповедио је светим апостолима: „Ово чините у мој спомен“ (Лк. 22, 19). Од Тајне вечере хришћани непоколебљиво и неодступно испуњавају ову заповест, сабирајући се на Литургији. Након заједничке молитве свештеника и верника, припремљени хлеб и вино се Духом Светим претварају у Тело и Крв Христову. Причешћујући се Телом и Крвљу Спаситељевим у виду хлеба и вина, ми се причешћујемо Христом.
Приликом свете Тајне крштења, свештеник онога који се крштава или његовог кума (воспријемника) пита: „Да ли верујете у Бога? Да ли сте се сјединили са Христом?“ Онај који се крштава или његов кум одговара да се сјединио са Христом и верује у Њега као Цара и Бога. Тако се сви заклињемо да ћемо служити Господу. Одмах после нашег одговора, чита се Символ вере, у којем се наводи у шта тачно верујемо. Конкретно, Символ вере, између осталог, садржи следеће речи: „Верујем у једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву.“ Дакле, уз веру у Бога, ми исповедамо и веру у Цркву. Шта значи веровати у Цркву? Ми не исповедамо некакву обавезу да ћемо недељом и празницима ићи у Цркву, не обећавамо Богу да ћемо постити, исповедати се и причешћивати. Веровати у Цркву значи исповедати да је она Тело Христово, чији смо ми удови. Долазимо у Цркву да бисмо постали део ње, да бисмо постали њено биће, њена суштина. Црква нас чини сапричасницима Христовим, јер смо ми њено тело, а Он (Христос) је њена Глава. Према речима преподобног Јустина ћелијског Црква је Богочовек Исус Христос. Христос нас учи: „Ја сам пут и истина и живот“ (Јн. 14, 6). Исто се може рећи и за Цркву: Црква је пут, Црква је истина, Црква је живот човека у вери. Наша је нада да се човек спасава у вечном животу, сједињен са Богом. Вечни живот је пребивање у Богу, сједињење са Њим и обожење човека, када он сам постаје бог по благодати. Значај Цркве лежи у чињеници да човек није у стању да досегне Бога на било који други начин. Зато је Христос основао своју Цркву на земљи, кроз коју човек добија благодат, познање Бога и заједницу са Богом. Бог је постао човек у свој својој пуноћи, а човек постаје Син Божји по благодати. Само у Цркви човек постаје бог по благодати, јер нам Господ даје могућност да заједничимо са Његовим Телом и Његовом Крвљу. То нам је дато великом тајном Цркве, нашим животом у њој, јер је Христос рекао: „Ако је ко жедан, нека дође к мени и пије“ (Јн. 7, 37).
Освештано предање Цркве је одувек подразумевало и подразумева да се Евхаристија, као чин савршавања Тајне Христа Богочовека, односи на Цркву и њен ход кроз историју ка будућем веку, а јесте и исходиште идентитета Цркве као иконе свете Тројице, тојест Тројичног начина постојања. Црква, односно Евхаристија, јесте заједница вере, наде и љубави. Љубав се, као неизоставни елемент заједништва, пројављује у Цркви безусловним прихватњем другога као јединствене и непоновљиве личности. Нада се, у контексту евхаристијског живота Цркве остварује у различитим практичним и духовним активностима, а директно је усмерена на ишчекивање незалазног Дана Господњег.
Литургија је центар хришћанског живота. Када се припремамо за Литургију, у нашем бићу се рађају духовне склоности: смирење, ватрена вера, покајање и љубав према Богу и ближњима. Испуњени овим врлинама и духовним расположењем долазимо на сабрање Цркве, доносећи нешто од себе, мали дар од Бога. Литургију служи сâм Христос. Он је Онај који доноси и даје себе у Литургији: Онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје, као што читамо у молитви Херувимске песме. Где је Господ, тамо су сви чинови небески, читамо у једној од богојављенских химни: где год је Цар, тамо су сви чинови Његови са Њим. На свакој Литургији је присутан Господ, а са Њим су сви анђели и свети, али и сви изабраници Божји који су у овом животу. Када дођемо на Литургију припремљени и донесемо са собом мали дар – то ће нас сјединити са Телом Христовим и учинити нас учесницима дарова осталих удова Христових: оних који су прослављени на небу и оних који се подвизавају на земљи. Тако се обогаћујемо кроз благодатно заједништво Тајне Литургије. Свети апостол Павле каже да кад год дођемо на Литургију, морамо са собом донети најбоље што имамо. Да ли имамо пророштво, учење, певање, дар језика и све остало (1. Кор. 11, 26). То су били дарови ране Цркве. У то време Литургија није била у потпуности обликована као што је данас, као што су нам је предали свети оци у свом садашњем савршеном облику. Сада нема потребе долазити на Литургију са пророчанствима, поукама и химнама, јер сада имамо текст Анафоре, али принцип остаје исти: када долазимо на Литургију, морамо са собом донети најбоље од онога што имамо и што смо стекли кроз нашу припрему за учешће у Литургији. Благодат Литургије примамо сразмерно степену наше припремљености за њу.
Оци Цркве кажу да свет постоји док се у њему служи света Литургија. И као што је савршавање Литургије највећи догађај у животу свеколиког света, тако се и наше учествовање у Литургији може назвати највећим догађајем у нашем животу. Бог нас је саздао својом безграничном љубављу са жељом да уживамо у Његовој љубави. А како можемо да уживамо у Његовој љубави? Једино прослављајући Његово свето име. То је велика привилегија која нам је дарована. Ако у свом животу непрестано понављамо: „Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!“ – наш живот се из корена мења, чак и ако имамо на хиљаде разних проблема, невоља и несрећа, узношењем славе Богу и благодарењем на свим даровима Његовим, постајемо преображени и препорођени.
Наша припрема за Литургију и учешће у Литургији обликују наш живот. Један савремени светогорски старац је мудро запазио да хришћани живећи од Литургије до Литургије, непрестано пребивају у благодати коју нам Тајна Литургије дарује. Литургија постаје наша катихеза и непрестани позив да свакога тренутка испитујемо своју савест. Литургија је мера нашег живота, њоме живимо, постојимо и у њој задобијамо свој прави и истински идентитет. Ако је Литургија наша мера, онда ћемо по тој мери градити и наше односе према другим људима и према свеколикој творевини Божјој. Литургијска катихеза нас учи да молитвом и добрим делима корачамо стазом овог живота, да праштамо и волимо људе које Бог шаље у наш живот, а ни један сусрет није случајан, сваки је сусрет дело промисла Божјег. Као учесници Литургије ми у овај пали и грехом испуњени свет уносимо литургијски мир. Литургију почињемо благосиљањем Царства Оца, Сина и Духа Светога и позивом на мир, а истим позивом се завршава света Литургија „у миру изиђимо“ или у тексту древних литургија „идите у миру“, а то значи: Идите и благовестите свуда овај благословени и освештани мир који сте примили на Литургији. По људској слабости често улазимо у мање или веће сукобе са ближњима, а неретко неке људске размирице и несугласице доводе до прекида заједништва, само из разлога јер нисмо спремни да истински опростимо. Слаба и грехом оптерећена људска природа не допушта нам да гледајући у сваком човеку лик Божји будемо спремни да праштамо. „Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали“, овим речима нас текст свете Литургије подсећа да је предуслов нашег учествовања у Тајни над тајнама, управо љубав према ближњима, како бисмо делатно пројавили љубав према Богу. Све су то важне лекције које нам свакодневно предочава литургијски начин постојања.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
