*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 10. јула 2025. године.
„Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају“ (Еф. 4: 29). Злословље је проклињање другог човека, то је велики грех који води човека на стрампутицу са које се тешко враћа на прави пут. Грех осуђивања и клеветања доводи до мржње и одводи од љубави. А мржња је најмучније страдање, она је сурова болест душе. Човек који је испуњен самољубљем, гордошћу, сујетом и љубомором, увек као по аутоматизму говори зле речи о другом човеку, осуђује га и настоји да га свим силама оклевета и понизи, како би себе истакао, а своју сујету и гордост нахранио. О погубности греха осуђивања и клеветања подсећа нас и свето Јеванђеље: „Не судите, да вам се не суди“ (Мт. 7, 1); „А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда“ (Мт. 12, 36); „А ако ли ко каже брату своме будало биће крив у паклу огњеному“ (Мт. 5, 22).
Богоносни светитељ Јован Златоуст, подсећа нас да је усрдна молитва за човека супротност клеветању, оговарању и осуђивању: „Немој се бојати да се молиш за безбожнике – и Бог то жели. Бој се само да проклињеш друге, јер Он то не жели. А ако је нужно молити се за безбожнике, онда је очигледно дозвољено и за јеретике, јер за све људе треба да се молимо, а не да их прогонимо. То је и из другога разлога достојно чинити – из тога што са њима делимо исту природу. Осим тога, Бог одобрава и благонаклоно прима нашу узајамну љубав и добродушност“ (Свети Јован Златоуст, Омилије на Прву посланицу Тимотеју, 2, 4).
Када смо загледани у Христа и када је наша мера живота Јеванђеље, тада наша реч долази из срца. Са друге стране, када смо удаљени од благодатног извора и заједнице са Господом, тада зла, лукава и подмукла реч постаје изражавање поквареног срца чији отров је раван змијском отрову. Грех злословља је погубан и страшан, јер душа онога који је постао роб овога греха не може бити са Христом, она је супротна Царству Божјем, као што је тама супротна светлости, болест – здрављу, злоба – скрушености. „Јер шта има праведно са безакоњем или какву заједницу има светлост са тамом?“ (2 Кор. 6, 14).
У житијима великог броја светих угодника Божјих налазимо да су и они били клеветани. Свети Григорије Богослов и Свети Јован Златоуст, били су протерани јер су их зли, горди и сујетни људи оговарали и клеветали. Светог Григорија су окривили да је незаконито заузео Константинопољску катедру, иако је управо он својим проповедањем вратио православним хришћанима град који се налазио у рукама аријанских јеретика. У житију преподобног Макарија великог налазимо сведочанство да је и он био жртва љубоморе, клевета и лажи. Овог великог подвижника су окривили да је он, наводно, силовао једну девојку и да је она притом затруднела. Преподобни Макарије је поднео ово срамоћење, био је пребијен, у селу су о њему ружно говорили, одбацивали су га и исмејавали. Он је био принуђен да издржава ту девојку до самог порођаја, када је она претрпела страшне муке и признала да светитељ није крив и да је неправедно оклеветан.
Преподобни Максим исповедник је поучавао о важности молитве за клеветнике и за све оне који имају било који вид злобе, сујете и љубоморе према другом човеку. Поменути светитељ саветује: „Онолико колико се будеш молио за оне који тебе клевећу и настоје да на сваки начин упрљају твој образ и чиститу срца, толико ће им и Бог откривати истину о теби“. Ове духоносне речи указују да злословље и клевета пре или касније показују своју испразност и неоснованост, те да онај ко је настрадао због клевете, лажи, осуђивања, љубоморе, тојест злословља, иде Христовим путем, постаје духовно снажан и прима венац од Господа. Ако на то гледамо духовним очима то ћемо прихватити и примити у срце као благослов, а ако будемо то гледали очима пролазног живота, то ће нам деловати као лудост.
„Добар човек из добре ризнице износи добро, а зао човек из зле ризнице износи зло“ (Мт. 12, 35), ове речи јасно сведоче да осуђивање, сплеткарење и свесно наношење зла другоме човеку, показује прљавштину душе онога који је роб поменутих грехова. Ово можемо поткрепити и речима Светог владике Николаја охридског, жичког и лелићког, који пастирски и са очинском љубављу поучава: „Како се разликује праведни човек од грешног? Праведник, ако види људе који су се некуда запутили, у срцу свом мисли: добри хришћани иду у храм Божји да се помоле. А човек, који је навикао да злослови, видећи те исте људе мисли: то су вероватно разбојници, иду некога да опљачкају“. Нажалост, речи Светог владике Николаја су (пре)често и наша реалност када олако доносимо своје мишљење и свој суд о другоме човеку, заборављајући да суд припада само Богу, а да нама припада одазивање на позив Божји да љубимо једни друге како бисмо у лицу другога човека угледали лик Божји. Лицемеран човек је неспособан и неспреман да своје лице и своје биће, пружи и окрене свецело и безрезервно, ка лицу другог човека, већ га осуђује, клевета наносећи му неправду која неретко и води ка распећу и страдању човека.
Ава Доротеј, велики наставник духовног живота, поучава да лаж није само и једино изговорена неистина, и да се, осим у речи, може лагати и мишљу, али и животом. Из свега наведеног произилази истина да је склоност оговарања и лажног сведочења на наше ближње у њиховом одсуству, најочигледнија пројава лицемерја, не само у ово наше време већ и у сва времена. Човек који гази лик Божји у ономе кога клевеће, увек је скучен и тескобан, затворен у сопственом малом свету самообмане; то је човек за кога апостол Павле каже: „Вама није тесно у нама, него вам је тесно у срцима вашим“ (2Кор. 6, 12).
И ово наше време није поштеђено лицемерја, осуђивања, оговарања и наношења различитих видова злобе према дугоме човеку. Недавно сам од једног духовника чуо мудру реч: „Човек који ради и труди се, он по људској слабости и греши, али човек који је испуњен лењошћу и немарношћу, његов ум и срце запоседа ђаво, и он испуњен завишћу, љубомором, и сујетом, свим силама настоји да саплете и спута оног човека који се без престанка труди да речју, делом и неуморним радом, оправда поверење које му је указано, бивајући свестан да је сваки поштен и жртвом испуњен рад једнак молитви“.
Лажљива уста и живот лицемеран огледало су унутрашње помрачености човекове, јер уста увек говоре „од сувишка срца.“ Сваки хришћанин је као члан Цркве и као припадник царског свештенства, призван да својим животом, али и својственим му даровима служи Цркви. Нажалост, сведоци смо да и нашем времену наилазимо на примере када хришћани једни друге саплићу настојећи да спутају свога брата са пута којим постојано ходи. Ако је неко у нечему успешан и добар, он постаје мета неправедних и неоснованих напада. Онај који осуђује, оговара и клевеће брата свога, треба бити свестан да се сопствени идентитет никада не гради на понижавању, клевњтању и негирању личности другога, а нарочито не на прљању лица другог. Господ нас учи и позива да је други (сваки човек) темељ на коме градимо свој прави идентитет.
Људска реч је светиња, али, реч је изазов и одговорност. Не опомиње ли нас Господ да ћемо за сваку изговорену реч дати одговор на дан Суда. Својим речима бићемо оправдани или осуђени (Мт. 12, 36-37). Када премудри Соломон набраја шта Господ мрзи, и шта је гад души његовој, половина од тога односи се на речи. „Језик лажљив и руке које проливају крв праву“ (ПрС, 6, 16-17 ) у једнакој су равни пред Господом. На срце које кује зле мисли, ноге које брзо трче на зло, на лажног сведока који говори лаж мрзи Господ, а ко замеће свађу међу браћом, гад је души Његовој (ПрС, 6, 16-19).
Призвани смо да се опоменемо и уразумимо, како бисмо схватили да реч може бити лек, (ПрС, 12, 10) да је здрав језик дрво животно, (ПрС, 15, 4) али исто тако да језик може да буде смртна стрела, (Пс. 52, 2) и оштар као мач (Пс. 64, 34).
Гледајући свуда око нас греховни терет злобе, осуђивања, клеветања, оговарања и остале греховне стреле које су усмерене против наших ближњих, позвани смо да свакога дана упућујемо молитву Господу да нас сачува у доброти и врлини, дарујући нам снагу да се молимо за оне који нам на различите начине наносе зло, јер бивајући помрачени грехом, не знају шта чине. Господе, дај нам снаге да истрајемо на путу љубави и до краја одржимо речи из великопосне молитве Светог Јефрема сирина: „О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своја сагрешења, и да не осуђујем браћу и сестре своје, јер си благословен у векове векова, амин“.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
