*Текст је објављен у часопису Виноград Господњи (Успенски број, 2024), стр. 25-27
(Наталија Стокановић, Саборна црква Светог Георгија у Новом Саду, Беседа – Музеј Српске Православне Цркве, Нови Сад – Београд 2024, 327 стр.)
Хришћански храм је богослужбена грађевина и свештени простор у којем се хришћани сабирају ради саборне молитве, слављења Бога и заједничког приношења бескрвне жртве. Због тога је у Светом Писму за храм уобичајен назив дом Божји (ср. IМојс. 28, 22; IIЦар. 12, 5) и дом молитве (Мaт. 21, 12 – 13; Лук. 19, 46). Још у Старом Завету Бог је открио људима да ће се Његов дом тако назвати: „Јер ће се дом Мој звати дом молитве свима народимаˮ (Ис. 56, 7). Сваки храм представља драгоцени бисер, јер се у њему сабирамо ради учешћа у небоземној Тајни – светој Евхаристији. У храму бивамо учесници тајанственог и словесног богослужења и свеколиког светотајинског живота, у њему се поучавамо и у своје биће примамо јеванђелско семе које ће као плод активног црквеног живота у погодно време дати свој плод. Једноставно речено, храм је централно место нашег сабирања у име Божје и као такав он представља душу сваког града и села.
Следујући овој истини о важности храма и његовој свештеној и благословеној улози у једном граду, у издању Беседе, издавачке установе Епархије бачке, и Музеја Српске Православне Цркве, објављена је монографија Саборна црква Светог Георгија у Новом Саду, ауторке Наталије Стокановић. Монографија о Саборном храму Епархије бачке представља капитално дело, које на јасан и недвосмислен начин сведочи о духовном, културном и уметничком значају Светогеоргијевског храма у Новом Саду. Књига је подељена у пет целина, од којих свака на свој начин доноси причу о овом дому молитве и освештаном месту у којем се вековима проповеда реч Божја.
Први део књиге садржи предисторију и најранију историју храма. У овом поглављу читаоци су у прилици да се упознају са изворима за проучавање храма и тезама досадашњих истраживања, као и знаменитим свештенослужитељима који су својим пастирским деловањем и свеукупним прегалаштвом обележили најранију историју ове новосадске богомоље. Ауторка у овом поглављу доноси сведочанства о Великој сеоби и оснивању Карловачке митрополије, као и о подизању Петроварадинске тврђаве и Шанца (данашњег Новог Сада). Ово прво поглавље читаоцу даје јасну слику у каквом времену и у којим околностима се рађа жеља о подизању Саборног храма.
У другом делу монографије пажња је посвећена једном од најистакнутијих архијереја на катедри епископа бачких – епископу бачком Висариону Павловићу (1731 – 1756). Данашњи новосадски Саборни храм изграђен је на основи храма који је саградио овај знаменити архијереј, чије је име остало златним словима записано на страницама историје, не само Епархије бачке, него свеколике Српске Православне Цркве. О веома плодном и неуморном архипастирском деловању епископа Висариона казује се у овом делу књиге, са посебним нагласком на његов однос према храму као свештеном месту молитве и проповедања речи Божје. Према сведочанству ауторке, подизање новог храма у Петроварадинском Шанцу, представљало је средишњу тачку уобличавања новог схватања уметности заснованог на барокним идејама. У овом поглављу истакнут је и значај првог антиминса Христифора Жефаровића који је, следујући вековном литургијском предању, владика Висарион даривао новом храму. О пажњи коју је епископ бачки Висарион Павловић посвећивао храму и богослужењу, сведочи и чињеница да је овај знаменити архијереј нацрт изгледа новог антиминса поручио од познатог сликара Христифора Жефаровића, који је поверено му богоугодно дело предано и са великом пажњом извршио. Завршни део другог поглавља књиге садржи детаљан опис овог антиминса из 1751. године, чији изглед је био образац за антиминсе који су касније израђени за потребе храмова у Епархији бачкој. Прича о бризи епископа Висариона о украшавању Саборног храма, крунисана је сведочењем да је наведени бачки архијереј храм даривао и иконостасом.
Треће поглавље књиге посвећено је Новом Саду после бомбардовања 1849. године, када је и Саборни храм у Новом Саду поделио судбину свога народа. Ауторка посвећује пажњу политичким дешавањима у Европи и Карловачкој митрополији, као и обнови храма и града после Буне. У овом сегменту пажња је посвећена радовима на обнови храма, који су трајали од 5. новембра 1850. до почетка јула 1853. године. Будући да је дотадашњи храмовни ентеријер изгорео, после грађевинске обнове се приступило опремању храма богослужбеним мобилијаром, што је и детаљно описано у овом трећем поглављу монографије. У периоду од 1855. до 1857. године израђен је нови иконостас, а реч је о иконостасу који је 1902. године дарован Светотројичном храму у Ченеју. Детаљним описом овог иконостаса и указивањем на значај уметникâ који су радили на његовој изради, закључено је треће поглавље овог свеобухватног дела.
Велика обнова храма од 1902. до 1905. године јесте тема четвртог, уједно и најобимнијег поглавља монографије. Ово поглавље ауторка започиње причом о Новом Саду и његовом значају у том времену, као и вишедеценијским усрдним припремама за обнову новосадских богомоља, међу којима је био и Саборни Светогеоргијевски храм. Четврти део монографије доноси сведочанство о спровођењу велике обнове храма и указује на озбиљност, преданост и уметничку вредност која нам је и до данас позната и чулно видљива. Наталија Стокановић у овом делу своје монографије пажњу посвећује сваком детаљу појединачно, како зидном сликарству тако и уметничкој вредности која је присутна у целокупној унутрашњости новосадског Саборног храма. Она посвећује пажњу свакој икони на иконостасу, као и ликовним украсима који се налазе у троновима и јужној и северној певници. Четврти део монографије доноси и детаљну анализу храмовних витража који на свој начин представљају уметничку вредност од изузетног значаја.
Пето поглавље монографије посвећено је храмовној ризници и подсећању на значај богослужбених књига које су дароване Саборном храму и сведоче о верским и културним прегнућима Срба кроз векове. Ту је и детаљан преглед богослужбених предмета који се чувају у ризници Саборног храма, а многи од њих су и до данас у богослужбеној употреби. У оквиру овог дела читаоци могу да се упознају са материјалним остацима из времена од 11. до 16. века, као и до средине 18. века. Поред тога, ауторка истиче знамените родољубе и дародавце, као и велики допринос Марије Трандафил у помагању храма.
Капитално дело у виду монографије о Саборном новосадском храму крунисано је подсећањем на један од најважнијих благодатних догађаја који су се у нашим данима збили под сводовима Светогеоргијевског храма, а реч је о обретењу моштију светог Иринеја, епископа бачког, исповедника вере, и свечаном чину канонизације светог Иринеја, исповедника вере, и светих мученика бачких, 2. октобра 2022. лета Господњег.
Монографију употпуњују многобројни светлописи, који на свој начин читаоцу дају јасну слику и сведоче о лепоти древног здања новосадског Саборног храма.
Репрезентативна монографија под називом Саборна црква Светог Георгија у Новом Саду спада у ред драгоцених књига у којима се не говори само и искључиво о догађајима из прошлости већ се на изузетно јасан начин истиче литургијско данас чији крајњи циљ је есхатолошка реалност. Отуда није случајно да је у свом предговору за књигу Његово Високопреосвештенство Митрополит бачки господин др Иринеј, између осталог, написао следеће:
„Ми који свакодневно литургишемо у овом храму, који се сабирамо у њему и свој светотајински и богослужбени живот водимо под његовим сводовима из дана у дан, године у годину, деценије у деценију, стварност коју храм обухвата и сажима доживљавамо, на првом месту, као нешто живо и савремено, али и свевремено, као вечно данас је дан спасења, а тек из другог плана као простор који вековима траје и који има свој велики значај на том историјском, културном и уметничком плануˮ.
Напослетку, искористићемо прилику да изнесемо лични утисак. Поред исцрпних сведочанстава о значају новосадског Саборног храма, гледано са духовне, историјске или културолошке стране, текст монографије настале из пера Наталије Стокановић читаоцу нуди поуку, тојест преноси катихезу коју сваки храм својим постојањем и деловањем сведочи. Ауторка причом о катедралном храму Епархије бачке читаоцу поручује да се управо у храму, на светим богослужењима, Црква пројављује као Тело Христово, као духовно лечилиште, бања препорода, друго небо, Горњи Јерусалим и земаљско небо будућег века, а да човек, као литургијско биће, причешћујући се Телом и Крвљу Христовом у храму, постаје храм христоносни (ср. IКор. 10, 16), тојест храм Духа Светога (IКор. 6, 19) и као такав стиче предукус Царства небеског.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонијаˮ
