Настављамо са тумачењем 33. стиха:
Код неких људи у Цркви се може појавити дилема – да ли онда уопште треба да се тражи од Бога било шта што је повезано са овим животом овде на земљи? Свети Филарет Московски даје одговор на то и пише: „У изреци Господњој се налазе две мисли: једна откривена, а друга скривена у речи: најпре. Мисао откривена је – најпре треба тражити царство Божије и правде његове. Мисао скривена је – не брани се да се траже и неки други предмети након тога. На тај начин се из Христове речи открива да постоји могућност да се човек са успехом труди у небеском делу, у тражењу царства Божијег и правде његове а да се истовремено, без штете по ово дело, бави и земаљским делима, неопходним делима као што су: стицање хране, одеће и места за живот; делима потребним као што су испуњење обавеза своје професије и служења у људском друштву; делима корисним или макар само невиним, као: стицањем и употребом различитих познања у области природе и уметности… Господ Бог не укорева за коришћење земаљских добара, јер и Сам говори да нам је све то потребно због нашег живота овде, то јест, све што успокојава на земљи наш живот, што чини удобним и лаким наш пут у небеску отаџбину. На то се и ослања апостол Павле када говори да по његовом мишљењу не постоји ништа боље на свету од побожности која је сједињена са оним што је довољно за наш људски живот“.
Читам последњи стих шесте главе, 34. стих:
Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога.
Свети Јустин Ћелијски на овом месту одлично расуђује о времену и драгоцености данашњег дана: „Сву пажњу обратите на данашњи дан. Гледајте на данашњи дан као на дан у који морате наћи Царство Божије и правду његову. Гледајте на данашњи дан као на последњи дан у који треба да стекнете вечност; живите данас као да ћете умрети ноћас… Сваки је дан у извесном смислу, Божије питање којим Он пита човека: хоћеш ли вечни живот или не? Отуда, сваки дан има вечни значај за човека: хтео или не, човек сваког дана постаје бесмртнији или смртнији, вечнији или пролазнији. Ако сву душу своју унесе у бригу о земаљском благу, онда постаје смртнији и пролазнији, онда прелазак из данашњег у сутрашњи дан није ништа друго до прелазак из једног мртвачког сандука у други.“
Блажени Теофилакт Охридски у свом тумачењу као да се обраћа многим нашим савременицима који никако да пронађу место за Бога у свом животу, позивајући се притом на велику заузетост и бриге које носи сутрашњи дан. Теофилакт пише: „Доста ти је да се трудиш и мучиш за данас. Ако се још будеш бринуо за сутра, и стално себе оптерећивао телесним стварима када ћеш имати времена за Бога?“ Дакле, суштина је да имамо поверење у Бога, да се бринемо за оно што нам је дато, а то је данашњи дан. Зато Јевтимије Зигабен прави јасну разлику између бриге која је дозвољена и оне која није. Ево како он објашњава: „Пошто је Христос рекао: не брините се, могло је да се учини да Он прогони уопште сваку бригу о телесним потребама. Зато овде јасније показује да Он допушта бригу о данашњем дану као неопходну због слабости тела, док забрањује бригу о сутрашњем дану, као сувишну“.
Можемо навести и размишљање свештеномученика Онуфрија Гагаљука које на неки начин служи као утеха и бодрење свима који брину због тренутне ситуације у православном свету. Овај велики светитељ Руске Цркве двадесетог века пише: „Ове речи нашег Спаситеља и Бога рађају дух бодрости и у срцима свих Његових другова, који чувају дом Божији. У данима снажних црквених потреса, када су мутни таласи неверја и злих одступника спремни да потопе Православну Цркву, а када је пастира који су моћни делом и речју, који су ауторитетни и просвећени, све мање, у душу верних Христових слугу може да проникне дух бриге и сумњи: како ће даље бити? Јер притисак безбожности и богоборства може још да се појача, а богомудри и искусни учитељи Цркве ће отићи у гроб; ко ће их заменити када нема духовног просвећења, када постоји прогон служитеља Цркве? … Господ теши све нас, ученике Своје: не брините, не гледајте у будућност, делајте са свим усрђем своје непосредно данашње дело. А судбина Цркве Божије, као и све у свету – у Мојој је вољи и власти“.
Прелазимо на седму главу Јеванђеља по Матеју, први и други стих гласе:
Не судите, да вам се не суди; Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити.
Ово је једна од Христових изрека која збуњује многе од нас у Цркви. Нама често није јасно где почиње расуђивање о нечијем поступку, а где то прелази у осуду самог човека. о. Данил Сисојев је говорио да је ово једна од изрека са којом ђаво воли да уноси забуне, да се данас под паролом „не судити“ нама забрањује да радимо оно на шта нас Господ и позива – а то је да оценимо конкретни поступак човека.
Ево како свети Златоуст говори о томе: „Шта значи ова изрека? Размотримо сада пажљивије, да лек спасења и закон мира неко не би почео да сматра за закон хаоса и немира. За оне који имају здрав ум, Спаситељ је лепо објаснио силу овог закона у речима: А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш? Ако за многе Христова изрека још увек није довољно јасна, потрудићемо се да је поново појаснимо. Можемо запазити да Спаситељ не забрањује да се осуђују сви греси уопште и не забрањује свима без изузетка да то раде, већ само онима који будући и сами испуњени безбројним гресима, друге прекоравају за неке поступке који су од мале важности“. Св. Атанасије Велики додаје: „Зашто не треба судити, како то говоре јеретици? Господ је рекао, не судите да вам се не суди, не зато да бисмо ми поступали у нечему или радили нешто без суда, већ је мислио на књижевнике и фарисеје који су судили један другом, али нису исправљали себе саме“.
Ава Доротеј Палестински наставља расуђивање на овај стих и врло јасно објашњава суштину ове дилеме: „Осуђивати значи рећи: ‘Тај и тај је лажов, гневљивац, блудник’. Онај ко тако говори постаје судија самог настројења тог човека. Он је пресудио о читавом животу човеку кога је осудио, говорећи да је такав и осудивши га као таквог. То је тешка ствар. Јер, друго је рећи: ‘Он се разгневио’, а друго: ‘Он је гневљив’. Тиме се, као што сам казао, одлучује о читавом његовом животу.“
Преподобни Анастасије Синаит јасно објашњава погубност греховне навике осуђивања којој се данас прилично лако предајемо: „Дакле, не суди брату чак и ако својим очима будеш видео како греши, јер имамо једног Судију и Господара, Који ће свакоме дати по делима. Имамо и заједнички дан Суда у који ћемо стати наги и према делима нашим примити милост Божију. Јер Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину (Јн. 5:22). Зато онај који суди свом брату пре другог доласка Христовог јесте антихрист јер себи присваја Христово достојанство. Молим вас, немојмо осуђивати браћу да бисмо се удостојили опроштаја. Ти можда видиш како он греши, али не знаш до каквог ће краја довести његов живот. Разбојник који је распет заједно са Христом, био је човекоубица и злочинац, а Јуда апостол и ученик Исуса, један од најближих ученика. Али за тренутак се догодила промена: разбојник је отишао у Царство небеско, а најближи ученик у пропаст. Чак ако је твој брат и грешник, одакле знаш каква ће његова последња дела бити? Јер многи који су не једном погрешили јавно, ватрено су се покајали у тајности; ми видимо како они греше, али не знамо ништа о њиховом покајању и обраћењу. Дешава се да ми осуђујемо грешнике, а да их је Бог већ оправдао“. … А ево и како преподобни Анастасије говори о врлој актуелној теми данас, посебно на интернету на коме има јако пуно такозваних „ревнитеља за веру“ који себи дозвољавају да вређају свештенство и епископат. Ево његових речи: „Нека се свештеник чврсто држи божанских догмата, а у односу на остало ти ниси судија, ако се само ниси лишио разума и свестан си своје мере и свог достојанства. Али рећи ће неко, зар архијереј не може да подлеже суду по црквеним канонима? Може, одговарам. Али не суди се он тобом, већ Богом и архијерејима који су изнад њега. Зашто ти као овца, судиш пастиру? Зашто фарисејски отимаш од Бога суд који ти није уручен и свештеничко достојанство које ти није поверено од Бога. Зато те молим, не суди никоме, посебно не свештенику Божијем, већ са вером, делатним покајањем и чистом савешћу приступај божанским Тајнама да би се удостојио очишћења. Јер ако би онај ко приноси бескрвну Жртву био чак и Анђео Божији, а ти приступио недостојно, ни Анђео те не би очистио од грехова. Јуда је сведок да је истина ово што сам рекао. Јер он је из најчистијих руку Господњих примио божански Хлеб, али пошто га је примио недостојно, тог трена је у њега ушао сатана.“
Димитрије Ростовски показује колико је грех осуђивања штетан за наш лични духовни живот, без обзира на то колико смо сами напредовали у њему. Свети Димитрије пише: „Ако би ти био и савршен, не суди другоме никако. Јер ако будеш осуђивао, бићеш крив суду за који је крив и човек који греши. Ако си сам целомудрен, али осуђујеш нецеломудреног, онда си једнак човеку који блудничи. Ако ти ни у најмањем не би погрешио, али са мржњом осуђујеш човека који греши, онда ти чиниш зло једнако као и онај који греши, чак и више од њега, јер присвајаш дело које није твоје – суд Божији“.
Решење дилеме шта Господ дозвољава, а шта забрањује, блажени Теофилакт Охридски даје на следећи начин: „Господ не забрањује да исправљамо друге, већ да их осуђујемо. Док је исправљање на корист ближњих, осуђивањем их исмевамо и презиремо, јер сами имајући велике грехове, осуђујемо друге који су мање грешни од нас и којима ће судити Бог“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
