Православна црква данас – 11/24. јуна прославља Литургијски спомен Светих Кинеских Новомученика.
У ноћи између 10. и 11. јуна по старом календару, 1900. године, у Пекингу је извршен страшан покољ над православним Кинезима који нису хтели да се одрекну своје вере у Господа Исуса Христа. Њихово страдање представља једно од најболнијих, али и најсветлијих сведочанстава Христове победе над светом, страхом и смрћу.





У данима боксерског устанка, познатог и као Ихуански устанак, незнабошци су, подстакнути мржњом према странцима и свему што је долазило са Запада, устали не само против колонијалних сила, него и против сопствене браће која су примила Свето крштење. У тим трагичним данима, православни Кинези, иако су могли да спасу живот одричући се Христа, остали су верни до краја. Њихово мучеништво, страховито по телу, било је победоносно по духу.
„Глас крви брата твојега вапије са земље ка мени“, рекао је Бог Каину. И заиста, крв невино пострадалих хришћана у Пекингу завапила је тада до небеса и трајно уписала најмногољуднију Кину на мапу православља. Они који су, попут древних мученика из првих векова, били мучени, прогоњени, спаљивани и клани, нису се поколебали. У лицу сваког од њих одразила се дубока вера, дубља од страха, и љубав према Христу јача од смрти.
Историјски контекст овог догађаја дубоко је повезан са светским збивањима на крају 19. века, када је Европа, сматрајући себе културном и цивилизованом, заборавила на правду и милост. Под изговором „жуте опасности“, коју је 1897. прогласио немачки цар Вилхелм II, започео је талас насиља, пљачке и понижења над кинеским народом, што је довело до устанка боксера. Њихова мржња према странцима и свему европском, убрзо се прелила и на домаће хришћане, које су називали издајницима „служитељима ђавола“ и „жутим хришћанима“.
Сведочанства архимандрита Инокентија (доцније митрополита), тадашњег настојатеља Руске духовне мисије у Пекингу, оживљавају страхоте тих дана:
„Главни дан мученичке смрти православних Кинеза у Пекингу био је 11. јуна 1900. године. Још уочи тога дана биле су по свим улицама излепљене објаве, којима су се позивали незнабошци да побију хришћане. Уз то се претило смрћу свакоме ко би се усудио да их сакрије. У ноћи између 10. и 11. јуна, а потом између 11. и 12. јуна боксери су се појавили са запаљеним лучевима по целом граду Пекингу; стали су нападати на домове хришћана, хватати јадне хришћане, мучити их, и приморавати да се одрекну Христа. Од страха пред мукама и смрћу многи су се и одрекли од хришћанске вере и принели су кад пред идолима. Али други се нису уплашили мука, него су јуначки исповедили своју веру у Христа. Судба њихова била је страшна. Једнима су распорили трбухе; другима су одсекли главе; треће су спалили у кућама. Лов на хришћане и њихово уништење продужавало се и у остале дане докле год је трајао бунт. Сагоревши многе куће хришћанске, боксери су изводили хришћане за зидове градске, доводили их пред храмове са кумирима. Ту су их стављали на испит, а потом спаљивали живе на ломачи.“
Улицама Пекинга су кружили позиви на убијање хришћана, домови су спаљивани, мучења су вршена јавно, а живи људи спаљивани на ломачи пред паганским храмовима. У свему томе, прогоњени нису изгубили наду, нити веру, него су својим страдањем објавили истинско присуство Царства Божијег на земљи.
Њихов пример остаје трајно надахнуће — не само за кинеске хришћане, већ за све православне у свету. У њиховом подвигу откривамо суштину хришћанства: живот дат Христу, макар по цену смрти. Славећи данас успомену на њих, ми не само да се сећамо њихове жртве, већ примамо и позив да своју веру сведочимо истим духом – у истини, љубави и оданости до краја.
Свети свештеномученик Митрофан Пекиншки (Цзи-Чун) – Први кинески православни свештеник и исповедник Христов
Свети Митрофан Пекиншки, чије кинеско име беше Cháng Yángjí, са крштеним именом Цзи-Чун (常楊吉), родио се 10. децембра 1855. године. Још као дете примио је Свето крштење и одгајан је у духу православне вере, у дому своје побожне баке Катарине и мајке Марине, учитељице у женској школи. Рано је остао без оца, али му је Провиђење дало духовне учитеље и заштитнике који су у њему препознали тиху, али дубоку духовну снагу. Његово образовање поверено је чувеном учитељу Лонг Јуану, по благослову архимандрита Паладија, начелника Руске духовне мисије у Пекингу. Цзи-Чун се одликовао смерношћу, ћутљивошћу, стрпљењем и незлобивошћу. Није волео да се оправдава, чак ни када би био окривљен без разлога. Од свештеничког чина је од почетка бежао, сматрајући себе недостојним, и често је говорио: „Малоспособни и малодушни човек — како би се смео усудити да прими тако велики чин?“ Али у духу послушности, на наваљивање старешина и учитеља, на крају прихвата рукоположење. У 25. години живота, епископ Јапански Николај (свети Николај Касаткин) рукополаже га за свештеника.
Тако је Цзи-Чун постао први православни свештеник Кинез, и један од најзначајнијих пионира у преносу богослужења на кинески језик. Као сарадник архимандрита Флавијана, ревносно је радио на превођењу богослужбених књига и духовне литературе на кинески, што га чини једним од стубова православне мисије у Кини. Иако често изложен понижењима, одбацивању и подметањима — чак и од сопственог народа — он никада није узвратио злом.

Његов свакодневни живот био је скроман и лишен самоугађања. Све што је имао делио је са другима, чак и кад је привремено био уклоњен из мисије, наставио је да живи у сиромаштву, примајући тек половину плате. Међу вернима је био омиљен, а у оквиру Цркве поштован као живо сведочанство смирења и трпељивости.
Када је 1900. године избио боксерски устанак, куће хришћана су спаљиване, а верници убијани. Мисија у Пекингу била је спаљена 1. јуна. Бројни избегли православни хришћани склонили су се у дом оца Митрофана, који их је све примио — чак и оне који су га раније клеветали. Он их је тешио, храбрио, и призивао на трпљење у Христу. Сваки дан је ишао до спаљене цркве, да се моли на пепелишту.
У ноћи 10. јуна, око 22 часа, боксери су опколили његову кућу. Унутра је било око 70 верника, међу њима и жена и деце. Неки су побегли, али многи су остали, као и сам отац Митрофан. Мирно је седео у дворишту, испод дрвета смокве. Боксери су га препознали и одмах насрнули ножевима. Смртно рањен у груди, пао је под дрво и предао дух свој Господу. Тело му је пренето у сиротиште Руске мисије, а 1903. године, када је у Пекингу подигнут Храм Мученика, његове мошти положене су под сам олтар, са моштима осталих пострадалих. На месту његове погибије подигнут је крст. Сваке године, уочи празника Кинеских мученика, после Литургије иде се у литији до тога крста, где се врши свечан помен.






Свети Митрофан, први свештеник који је служио Литургију на кинеском језику, остаје узор и сведок да православље није вера једног народа или једне културе, већ Истина отворена свим народима који се смиравају пред Христом. Његов лик, прожет благодаћу, и данас стоји као позив и путоказ кинеском православном народу.
Мучеништво једне породице: Дом Светог Митрофана
Међу најсветлијим примерима страдања за Христа у новијој историји Цркве, стоји и мучеништво читаве породице Светог Митрофана Пекиншког (Цзи-Чуна). Дом Светог Митрофана, који су чинили он, његова жена, света мученица Татијана, и три сина — Исак (Исаија), Сергије (свештеник), и Јован, који су сви такође мученички пострадали, чине срце сведочанства о мучеништву православних Кинеза. Та света кинеска породица сачинила је целу домаћу цркву, која је крвљу посведочила своју веру. Као у ранохришћанским временима, када су читава домаћинства примала веру и крштавала се заједно, тако су и Митрофанови, заједно живели, молили се, страдали и на крају прославили у вечности.
Света мученица Татијана
Супруга Светог Митрофана, Татијана(рођ. Ли), имала је 44 године у време страдања. Била је стуб куће, скромна, тиха и побожна. У ноћи 10. јуна 1900. када је кућа њеног мужа нападнута и он убијен, она је успела да се склони, захваљујући снахи Марији. Међутим, већ сутрадан је ухваћена. Заједно са још 18 православних хришћана изведена је ван зидина града кроз капију Ан-Дин-Мин до боксерског логора Сиао Ин Фан. Тамо су пострадали мученичком смрћу, обезглављени од стране својих мучитеља. Остала је упамћена као светионик милости коју је ова света жена својом жртвом и показала.

Свети мученик Исаија, прворођени син
Првенац Митрофанов, Исаија, имао је 23 године. Служио је у артиљерији кинеске војске. Познат међу сународницима као хришћанин, био је ухваћен 7. јуна. На главној улици, код капије Пин-Це-Мин, одсечена му је глава. Његова храброст и верност Христу остали су запамћени, а његова жена Марија постала је један од најдостојнијих примера женског јунаштва у том погрому.
Блажена мученица Марија, снаја и невеста
Марија, снаја Митрофанова и супруга Исаијина, имала је свега 19 година. Само два дана пре погрома, дошла је у кућу свог свекра, желећи да у смрт пође у близини свог духовног дома и породице. Када су боксери опколили дом, Марија је храбро и прибрано помагала женама и деци да се спасу, подижући их на зидове ради бекства.
Када су нападачи провалили унутра, Марија је стала пред њих, и без страха изобличила њихова зверства због убијања толиких људи без икаквог суда и суђења. Толико је храбро говорила да се војници боксерске револуције нису усудили да је одмах убију. Накнадно су је ранили у руку и посекли јој ногу. Њен девер Сергије три пута је покушавао да је наговори да се удаљи и избегне смрт, али му је Марија одговарала: „Овде сам рођена, код храма Пресвете Богородице, овде желим и да умрем.“ И заиста, ту је и остала. Доцније су наишли боксери и умртвили блажену Марију, а њена реч и данас одјекује међу сведочанствима мучеништва.
Мали Јован – дечји мученик без страха
Најмлађи син, Јован, имао је само осам година. У ноћи када му је убијен отац, ухваћен је од стране боксера који су му одрали кожу са леђа, одсекли нос, уши и прсте на ногама. Његова стрина, Марија, успела је да га сакрије у нужник, и тако је привремено преживео.
Сутрадан је пронађен како без обуће и одеће седи на вратима, и када су га питали да ли га боли, рекао је: „Не боли ме ништа.“ Тај одговор, толико дубоко хришћански, потврђује да је благодат Божија залечила сваку рану његовом духу.
Док су га друга деца називала „ер-мао-цза“ (слуга ђавола), он им је одговарао: „Ја верујем у правога Бога и нисам ер-мао-цза.“ Када су га поново ухватили, његово мучеништво је било јавно, за пример дугима – у очекивању да ће дете најпре попустити пред несносним болом, вриштати и молити за милост мучитеље, десило се управо супротно. Малени мученик је кренуо без страха, и исповедајући чисту дечију љубав према Христу, посрамио своје мучитеље речима и осмехом: “За Христа није тешко страдати!” Након тога су му злотвори одсекли главу, а труп му сажегли на ломачи.
Његове дубоке ране, сведоче очевидци, нису изазивале ни плач ни јаук. Он је, као мали херој Христов, пошао на смрт са миром у срцу. Његова жртва остала је у срцима верујућих као сведочанство да се Царство Божије открива „деци и онима који су као деца“.
Жртва свештеника Митрофана није била само појединачна, већ саборна, породична, литургијска. Његов дом је постао домученички олтар у срцу Пекинга, где се Христос у сваком члану породице прославио. Као што је у древним временима говорено: „Веруј у Господа Исуса, и спашћеш се и ти и твоји укућани.“ (Дап 16,31), тако је и ова света породица, у страдању, постала света заједница. Данас, њихова имена живе у календару Православне Цркве, у молитвама побожних, и у светим иконама које их приказују уједно као породицу страдалника, али и породицу прослављених.

Јунаци на мукама: Свети вероучитељи Павле Ван и света учитељица Ија Вен
У страшним данима боксерског устанка, када је православље у Кини било мета бруталног прогона, нису само свештеници и породице страдале за веру Христову, већ и обични вероучитељи, учитељице, они који су свакодневно посвећено ширили Јеванђеље међу својим сународницима. Међу њима, двоје се нарочито издвојило – Павле Ван иИја Вен, који су у смрт пошли као прави исповедници.
Свети мученик Павле Ван
Павле Ван, прост вероучитељ при православној мисији, био је један од оних чији живот није био високог чина, али је зато његово сведочанство вере било огромно. Када су га ухватили боксери, подвргли су га зверским мукама. Ипак, сведоци кажу да је све поднео ћутке, са молитвом на устима, све до последњег даха. Његово тихо, али непоколебљиво исповедање вере у Исуса Христа било је живо сведочанство снаге Христове у срцу једног учитеља. Данас га православни Кинези поштују као мученика просветитељства
и вере.
Света Ија Вен – двапут мучена, двапут васкрсла у вери
Света Ија Вен (позната и као Света Ија Двоструко-Мучена) била је главна учитељица мисијске школе у Пекингу, храбра жена пуна љубави према Христу и својим ученицима. Ухваћена је 10. јуна 1900. године, и подвргнута ужасним мукама: боксери су је исекли по целом телуи живузатрпали у земљу. Но, Божјим чудом, преживела је ту прву смрт. Један незнабожац, погођен њеним страдањем, извадио ју је из земље и однео у свој шатор, покушавши да јој пружи помоћ.
Када су боксери сазнали да је преживела, поново су је ухватили и поново мучили, овога пута све до смрти. Сведоци кажу да је са радошћу и чврстом вером исповедала име Христово, чак и док је пролазила кроз најтеже телесне муке. Њена смрт била је молитва у крви, песма вере која се више не може угушити.
Ија Вен се данас поштује као света мученица, пример храбрости и неизмерне преданости Христу. Називају је и овако: „Света Ија, двапут-мучена, једанпут прослављена“, јер је у два наврата страдала за Христа, али је из оба страдања изашла победница – једном телом, други пут душом.

После незапамћеног страдања и мученичке крви проливене за Христа, у којој су животе дали старци и деца, свештеници и учитељи, целе породице и појединачни сведоци вере, Црква није остала немa. Њено ћутање претворило се у молитву, а бол у славу.
11. октобра 1901. године, отац Инокентије, начелник Руске православне мисије у Пекингу, поднео је званичан списак 222 православна Кинеза која су пострадала за веру у време боксерског устанка. Уједно је затражио дозволу да се на месту спаљене цркве подигне нови храм у њихову част. Већ 22. априла 1902. године, Свети Синод Руске православне цркве доноси царску одлуку којом се одобрава изградња храма Светих Кинеских Мученика у Пекингу, са криптом у којој ће бити положене мошти пострадалих хришћана. Тиме је, не само започета обновa верског живота, већ и уздигнута духовна тврђава у спомен на оне који се нису одрекли имена Христовог, чак ни под претњом смрћу.
Истовремено, установљено је да се сваке године 10. и 11. јуна служи помен пострадалој православној заједници у Кини, уз крсни вход (литију) и посету местима мучеништва, где се приносe молитве за спасење света и душа невино пострадалих.
Тако су страдање и гроб мученика постали темељ васкрсења Православља у Кини.
Поред званичних житија, мучеништво ових Светих Кинеза осветљено је и у тропарима, молитвама, акатистима и проповедима. У богослужбеном Предању Православне Цркве остала је сачувана и служба њима у част, као и посебан Акатист Светим Мученицима Кинеским из времена Боксерског устанка (+1900), док је и владика Николај Велимировић саставио молитву за кинески народ поводом стогодишњице њиховог страдања.
Белешка Владике Николаја Велимировића: УПОКОЈ, ГОСПОДЕ
Крваве 1900. године била је православна црквена општина у Пекингу малена. Она се састојала свега из хиљаду православних Кинеза.
Приликом гоњења и мучења од стране боксера неки су се од њих уплашили и отпали од праве вере, па принели жртве идолима. Али, 300 њих је пострадало.
Заиста, ово је био велики губитак за тако малену општину. Безмало трећина. Но, благословен је такав губитак. То није губитак него добитак. Јер, они који пострадају за Христа, постају моћнији на небу него што су били на земљи. Они имају велику смелост, да просе од Бога што год хоће за своје сроднике и сународнике у земаљској цркви. И Бог им испуњава прошења и молбе. Молитвама кинеских мученика може се слободно приписати узраст и распрострањење православне цркве у Китају после 1900. године. Место једног храма, данас у Китају има много православних храмова. И место једног архимандрита као началника Мисије у Пекингу, данас постоје три православна архијереја на китајској земљи. Има Кинеза православних свештеника, и ђакона, и учитеља, и мисионара. Има и неколико црквених болница и домова за сиротињу и школа. И тако благодарећи крви кинеских мученика, Христова вера шири се и напредује у царству жутих људи.
И у Китају, као и на свима другим странама, показала се истинитост оних речи: „Крв мученика – семе цркве“.
А ми помолимо се Свевишњем за нашу једноверну браћу кинеске мученике: Упокој, Господе, слуге Твоје! И узвикнимо: Слава онима које је Христос прославио! Слава православним кинеским мученицима на век века! Амин.
Молитва Владике Николаја Велимировића
Свевидећи Боже, Сунце над Сунцима, видело над виделима, који својим погледом обухваташ сва створења на небу и на земљи; који једини знаш број ангелских војски, као и мрава у прашини, тица у ваздуху и риба у води – излиј милост Твоју на народ кинески, најмногољуднији народ Твој на земљи, молимо Ти се.
Господе, Ти си дао народу кинеском велику животну мудрост, да зна земљу обрађивати, трговину поштено водити, власти се покоравати, родитеље поштовати, кућу своју уређивати и волети ред и поредак у свему.
Но, та мудрост води човека само до гроба, који је мало удаљен од колевке сваког смртног. Недостаје народу кинеском она вечна Мудрост Твоја, Господе, која се оваплотила на земљи у Сину Твом јединородном, која преноси душу преко гроба и уводи је у Царство Небеско.
Створитељу благи, безгранична Љубави, зар Твоја љубав може имати границу према многим милионима Твога великог кинеског народа? Не, и никако. Него си Ти својим чудесним промислом одредио време у које ће китајски народ прићи и поклонити се крсту Христовом и примити у себе крв Христову пречисту и силу Духа Твог Светог.
Ускори то време, Многомилостиви. Помози мисионаре крста и васкрсења у земљи кинеској. Отвори врата благодати Твоје за Китај насупрот гресима нашим. Да би и земља жутих људи забрујала песмом и усклицима из безбројних људских грла: Рождество Твоје Христе Боже наш и Христос воскресе из мртвих! Тројице Пресвета, нека би тако било по молитвама свих апостола и јеванђелиста. Нека би тако било. Амин.
Мали Мисионар (1934-1938)
Тропар Светим мученицима кинеским (Свети свештеномученик Митрофан, Јован, Павле Ван, Сергије, Марија, Ија, Вен, и други пострадали са ЊИМА)
(глас 2.)
Радуј ce мноштво Кинеских Мученика
Живога Бога храбро следовање
које снажно обара обману будизма
и подиже Христову веру.
(глас 4.)
Цветови који одишу неизрецивим благоухањем,
нове звезде разумног неба,
које озарују срца верних.
Велика похвала Кине и украс Азије,
красота и блистање и прва жртва Господу,
Њега усрдно молите
да дарује душама нашим велику милост.
Превод тропара са енглеског језика: Јеромонах Макарије (Радојичић), Каруља на Светој Гори
Тропар Светим мученицима кинеским
(глас 4.)
Господе, Твојих двеста двадесет и два мученика засијаше на земљи кинеској,
и високо уздигоше свети штит Христове вере.
Одбише да се поклоне идолима лажних богова, и примише безумно гоњење све до смрти.
Један млади страдалник овако узвикну: „За Исуса бих радо претрпео муке и огањ, само да ово пролазно живљење задобије вечну славу.“
Превод тропара са кинеског језика: др Сандра Кнежевић
Аутор др Сандра Кнежевић