Јога као мисионарски механизам Њу ејџа

ХИНДУИЗАМ

Хиндуизам је збирни појам који означава мноштво божанстава, као и више духовних и верских традиција и праваца који егзистирају на индијском подконтиненту. Појам хиндуизам су увели западни колонизатори, Индијци га нису користили али је остао до данас и етаблирао се у религиолошким и другим стручним круговима.

Без обзира ком духовном правцу припада, коначни циљ и идеал хиндуистичког верника је мокша[1].

Мокша је духовна реализација која подразумева дефинитивно стапање личног (атма) са божанским, универзалним духом (браман), кроз постепену, а у коначници апсолутну негацију себе[2].

Циљ духовне праксе је најпре у човековој самоспознаји тј. у схватању своје своје једносуштности са богом, да би се потом, кроз потпуно одвајање од овоземаљских „ометајућих“ садржаја, укључујући и поништавање појединачне свесности појединца, лични сјединио са универзалним духом, то јест атма са браманом. То се  управо чини кроз праксу јоге.

 ЈОГА

У Индији се кроз миленијуме испољава однос дубоког поштовања према јоги. Oна се доживљава као комплексно, узвишено, али и тајанствено учење и пракса, која захтева велику менталну и психофизичку храброст и преданост. У оквиру хинду-пантеона, jоги су се обраћали људи који су претендовали да досегну врхунску мудрост и духовно савршенство. Такав тражитељ био је дужан да се придржава захтевног, суровог режима физичке и умне делатности под строгим руководством уваженог учитеља – гуруа.

Јога, онаква какву је данас сусрећемо на европском и америчком континенту, готово да не личи на своју изворну верзију. Од када почиње да се шири на Западу, а то крај XIX века, осим првих година, класична Патанђалијева[3] јога је ретко, готово у појединачним случајевима примењивана. Лишена је своје мистике и сложености. У наступајућим деценијама, прилагођавајући се америчкој и европској популацији, она се споља све чешће манифестује кроз форму западних (америчких) школа самопомоћи и позитивног мишљења, а уједно, доктринарно се представља широким масама као безбедни и лаки пут до блаженства и обожења доступан сваком.

ЊУ ЕЈЏ (New Age- НОВО ДОБА)

 Не поседујући аутентичну, сопствену верску доктрину, покрет „Ново доба” (New age) придржава се начела да све религије изражавајући се и проповедајући на различите начине, у суштини уче једном истом јер њихова мистичка пракса води ка једном те истом духовном резултату. Тврди се да свест о тој духовној истоветности следбенике разних религија омета искључиво њихово сопствено незнање. Неопходно је да се човек уздигне изнад нивоа посебних предрасуда.                                                                      

Кључни догађај за Њу ејџ се свакако догодио у Чикагу 1893 године када је одржан први планетарни сусрет између различитих духовних традиција и религија. Кредо Њу ејџа тада промовише представник индијских духовних традиција Свами Вивекананда, претеча процеса (квази)гуруизације и учитељ који је „пренео духовно светло Истока“ на Запад оснивајући „Друштво Веда (Vedanta society)[4]“. Том приликом он се присутнима обратио речима: „Захваљујем вам у име најстаријег монашког реда, захваљујем вам у име милиона Хиндуса свих каста и секта…Колико је до мене, ја прихватам све религије до нас, стигле су из прошлости и частим Бога у свакој од њих, какав год био њихов облик култа. Улазим у Мохамедову џамију; улазим у Христову цркву и пригибам колено пред Распетим; улазим у храм у којем се поштује Буда и уздам се у њихову доктрину и његов закон, идем у осамљену шуму где седим у медитацији уз Хиндуса, уз ишчекивање Светла које просветљује сва срца. Не само то, него такође држим своје срце спремним да прихвати и све нове религије које се могу родити у будућности[5]                                                          

Ново доба није тако ново, како имплицира његово име. Међу традицијама које су се слиле у Њу ејџ, налазе се древне египатске окултне праксе, кабала, рани хришћански гностицизам, суфизам, мудрост друида, келтско хришћанство, средњовековна алхемија, ренесансни херметизам, зен будизам, јога, итд…  

ЊУ ЕЈЏ и ЈОГА

Промишљање о Њу ејџу као глобалној синкретистичкој духовности, било би оскудно без укључивања и разматрања јоге која је, дозвољавамо рећи, њен конститутивни елемент. Јога је, каo што смо нагласили на почетку, пут човековог развоја, пут који води у висине духовних пространстава. Они који је практикују, сматрају се да се свакодневно приближавају, а у најмању руку да комуницирају са божанским ентитетима који нису истоветни и разликују се у зависности од тога која духовност или који конкретан гуру (учитељ) се следи .

Јога је збиља одиграла и не престаје играти значајну улогу у „отварању“ духовних видика и „ширењу свести“ западњака. To „ширењe“ и „просветљењe“ не ретко кулминира поступном релативизацијом, потом дистанцирањем и коначно напуштањем религије порекла.

Резултат је у чињеници да није занемарљив број оних који конвертирају у неку од далекоисточних религија што је несумњиво легитимно. Подразумева се да су се „пронашли“ у учењу и пракси будизма, таоизма, ђаинизма, хиндуизма…,

Ипак најчешће се прихвата синкретистичка Њу ејџ духовност. То показује да је јога била и остала један од кључева за отварање могућности избора за разне духовне правце из понуде Њу ејџа, при томе без обавезе да се  постане јогин.   

Јога се сама по себи доктринарно не конфронтира хришћанству нити некој другој религији, али јесте “пут” истинске религиозности без специфичне „конфесионалне ускогрудости“, како то данас њени значајни промотери истичу. Шри Рамакришна[6] каже: “Јога сугерише да Хиндус постаје бољи Хиндус, хришћанин бољи хришћанин, мухамеданац бољи мухамеданац, а Јеврејин је бољи Јеврејин !”                                                                

„Апостоли” Новог доба, без обира из које духовне традиције потичу, проповедају то исто. Човек већ сам у себи поседује божанствено начело, те је способан да усавршава своју свест и сједини се с   Апсолутом, идући путем којег сам изабере; није му неопходан ни Мојсије, ни Христос ни Буда ни Мухамед…     Човек данашњице се подучава да доба Водолије доноси преображај, како планетарни тако и индивидуални, једну потпуно нову енергију и вибрације становницима планете Земље. Уласком у тзв. фотонски појас – постајемо сведоци планетарног убрзања, што доводи до бројних промена у свим сегментима живота. За то су потребна нова средства комуникације и енергетски напредније технике. „Патња, подвижништво и саможртвовање“ као категорије које су доминирале ером Рибе, у новом добу Водолије у које смо ушли, више немају смисла. У стратегији (утопији) Њу ејџа јога осигурава самотрансценденцију човека и превладавање патње.                                                   

Јога постаје привилеговани инструмент мисионара Новог доба који имеђу осталог претенциозно пропагирају и „савршено здравље“ иза којега промовишу култ тела као нову парадигму.

У том смислу, јога постаје мост којим се прелази из хришћанства у Ново доба. Мудрост Истока, стапа се с динамиком Запада у хармоничну целину.    Парадоксално је да је Запад (посебно Европа) постао духовни номад у потрази за сопственим идентитетом и новим “угаоним каменом”. Тако и распрострањеност јоге треба вредновати у оквирима процеса глобализације и трагања за »религијом глобализма« као »хибридном религијом« која би, наводно, на научним и хуманистичким принципима могла удружити човечанство[7].       Почетком XX века, јога не само да бива прилагођавана потребама западног човека, него и дезинтегрисана по моделима и методама бројних гуруа који су преплавили Европу и Америку.  

Од половине ХХ века, све више преовладавају искуства и ставови да је традиционална, источњачка јога дефинитивно непримерена за западног човека, будући да га „успорава“ за живот и углавном промовише „гуруократију“ уместо њених „благодати“. Сматра се да је „доба гуруа прошлост“. Сви аспекти јоге, па и крајњи, а то је самоспознаја, могући су без посредника. „Не треба нам поштар. божанско је у нама“, закључују „њуејџери“ последњих деценија.                               

Раскида се са традицијом хиндуистичке, а савремена, рекли бисмо „западна“ јога се користи као „филтер за идеје Новог доба“. Она није само вежбање већ свесност живљења, начин размишљања, исхране, медитација… То је начин овладавања собом и свим својим телима (физичким, духовним, менталним и емоционалним).                                                                       

Њу ејџ перманенно баштини „бренд“ звани јога, промовишући нове методе као достигнућа научника и лекара са Запада, инкорпорисане у нове стилове јоге (пауер-јога, вини-јога, винјаса-јога, аштанга-јога, бикрам јога…)                      

Последњих година, стасала је четврта генерација, духовних учитеља, гуруа Новог доба, како би рекли у Србији „нит са словом нит са благословом“.     Најчешће су то самопроглашени „учитељи, исцелитељи, тренери, коучи…“,  оскудног основног и никаквог стручног образовања за помагачке дисциплине које примењују, а које промовишу под именом јога[8].                             

Иако су им методе и праксе најчешће произвољно искомбиноване, понуду можемо рашчланити на 3 категорије                                                                    

1. тамо где се обећава физичко здравље и опуштање, ту се јога представља као физиотерапија или гимнастика;                                                     

2. на месту где се обећава “духовни развој”, јога се представља као “духовна” техника ослобођења од карме и уједињења са богом (како смо рекли сједињење атме са браманом);                             

3.када се обећава психофизичко здравље, раст психоменталних потенцијала, “самопоуздање”…., ту се јога представља се као мешавина науке и “древне мудрости”, а у пракси нуди као вид психотерапије.

Важних питања која нам се намећу је много:

Да ли је јога за све нас неутрална зона у којој можемо да се крећемо без икаквих ограничења и ризика?

 Како разумети нешто што је истовремено и ново и древно, и питомо и ауторитативно, савитљиво и постојано, дисциплинујуће и слободно, строго и толерантно, обуздавајуће а безгранично, контролисано а безусловно, контроверзно а дефинисано, тајанствено а видљиво, тихо а спектакуларно, унутрашње а бесконачно…?!                                                        

Свакако да бисмо сами себе уловили у замку, покушајем да се снађемо у овим бројним антиномијама.

Несумњиво, јога је духовна, религијска и филозофска пракса пре свега народа индијског потконтинента. Истовремено:                                                                    

Јога је духовни амалгам и алиби Њу ејџа.                                                                      

Њу ејџ верзије јоге јесу њена мутација, имитација и компромитација.                      

Јога је отворена за све, питање је да ли смо ми и колико отворени за јогу?   

Да ли желимо да „радимо на себи“ и бити човек Новог доба ?                         

Ако је одговор позитиван, иде још једно питање, да ли ћемо бар да прочитамо, „упутство за употребу“ или ћемо одмах да прогутамо лек ?

ЗАКЉУЧАК

      Јога је сотериолошка окосница у учењу неколико светских религија (хиндуизам, будизам, исламски суфизам), што је неприкосновена и чињеница за уважавање. 

Међутим, последњих се деценија, углавном на Западу сусрећу учитељи и школе јоге који су њене »благодати« грубо комерцијализовали експлоатисали у негативне сврхе, дакле, злоупотребљавали поверење следбеника, предочавајући им као реалне, чак гарантујући оне моћи, које су кроз јогу досезали само обдарени и ретки.                                                                                                                 

На пример, нарочито еуфорично занимање постоји за сидхи моћи, које подразумевају способност левитације, разне окултне моћи,  а њих појединац добија када достигне највиши степен јоге.

Најчешће, иза тога крије се чиста манипулација али је често скупо плаћена:  

Будући да практичне јоге нема без медитације, треба упозорити како нестручно вођење јоге уз препуштање медитацији може изазвати бурне и неконтролисане реакције подсвести и несвести практиканта, те човека учинити психичким па и физичким богаљем. Осим тога лаковерно и некомпетентно улажење у непозната дубинска подручја душе може довести до магијских и окултних искустава која могу бити још опаснија.                                                  

Јога технике примењиване као лековите и до крајњих консеквенци, као на пример у трансценденталној медитацији, човеку који има озбиљан здравствени проблем не могу помоћи; напротив, чак му могу и нашкодити.                                            

Хришћани, због слабог познавања хришћанске молитвене традиције, посебно, усрдне молитве, тиховања, исихазма или контемплације, лако подлежу привлачности источњачким техникама и методама богообраћања.

Знање је чувар, оријентир и водич.
Онај ко упозна далекоисточна учења па се пронађе у јоги, то чини јер зна и хоће и на то има право.
Онај међутим који почне да практикује јогу са циљем да спроведе дијету, реши мигрену или болове у кичми, успостави телесну и духовну хармонију, елиминише стрес, а заврши у религијском систему, такође се можда на то самостално одлучио, али је можда жртва манипулације, обмане или продуженог надритерапијског боравка.

Мислимо да би било илустративно представити размишљања и ставове Карла Густава Јунга[9]. Познато је, да га је јога посебно занимала.  

Кад се нека ‘религиозна’ метода истовремено препоручује као ‘научна’, може бити сигурна да ће на Западу наћи своју публику. Јога испуњава то очекивање. Својим историјским развојем Европљанин се удаљио од својих правих корена па се његов дух располовио на веру и знање. Зато ће западњак у односу на јогу, или упасти у замку да с њоме усвоји и хиндуистичка веровања, или ће је прихватити као пуку гимнастику, ако се својим рационалним духом раније не спотакне о њене основне појмове као што су прана и Пуруша“.                 

Јога је комплексна стварност усмерена на савршено оснаживање микрокосмоса и макрокосмоса.     

Јунг апелује западном човеку да се не подвргава јоги, него посвети упознавању самог себе, своје властите природе. У томе, мисли Јунг, може бити од помоћи и упознавање и студирање јоге, али не и њена примена.: “Студирајте јогу. Ви ћете научити бесконачно много ствари, али не примењујте је, јер ми Европљани нисмо тако структурисани да бисмо могли бити у могућности да правилно примењујемо методе и технике јоге“.                                                                     

Јунг неизмерно велико значење придаје културолошкој предодређености Истока и Запада; подвлачи да се јога развила услед специфичних источњачких условљености, тако да је у својој укупности непримерена Западном човеку.   У том смислу Јунг своје поверење исказује западним еквивалентима јоге: „…на Западу већ постоје две дисциплине, које се највећим делом баве душом, наиме медицина и психологија, а које су и развиле методе које се зацело могу заменити јогу…духовни развој Запада ишао је сасвим другим путевима него духовни развој Истока, па је отуда створио услове који су у највећој мери неприкладни за примену јоге…“                    

Ма колико изгледало неочекивано, данашње време, је резултирало једном до скоро апсолутно неочекиваном, чак сензационалном реакцијом.                         

Наиме држава Индија је одлучила да уреди права на поседовање тајни јоге,  како пише британски„Дејли мејл” у јуну 2011                                                      

Ради тога, основана је комисија која се састојала од индијских гуруа и 200 научника који морају посебно да региструју сваку позу традиционалне гимнастике и да на тај начин утврде поседовање права на ове елементе.                   

На тај начин, Индија је зацртала да заштити духовну праксу и с њом повезане ритуале од комерцијализације: приход од плаћених вежбања јоге, која је постала популарна у Европи и САД крајем 60-их и почетком 70-их година, процењује се на 225 милијарди долара.                

У Индији гуруи који руководе бављењем јогом не узимају новац за своје услуге.

Како се истиче, пораст броја западних школа јоге постао је узрок повећања пријава за патент. Тако су америчке и европске школе јоге, почеле да подносе молбе за регистрацију своје делатности али не више под именом школа или течај јоге, већ као обучавање „јединственим духовно-физичким праксама“. Само је у САД оваквим школама било издато 130 лиценци и 150 сертификата за поседовање ауторских права на овај или онај метод гимнастике. Осим тога у Америци је регистровано 2300 нових школа јоге.                                                   

Индијска држава сматра да регистровање нових врста пракси које у стварности копирају традиционалне елементе јоге, а представљају се за иновативне идеје, наносе штету индијској древној култури.

Представник Дигиталне библиотеке традиционалних знања која је иницијатор патентирања поза из јоге, изјавио је да се организација нада да ће до краја двадесетих године регистровати око 1500 телесних положаја из хиндуистичке праксе.

У политизовани и идеологизованим оквирима Њу ејџа  ни хришћанство, ни било која друга од постојећих религија, неће бити у могућности да удовољи потребама и укусима свих народа.       

Не познајући можда све појединости, ипак можемо претпоставити да ће, политички и идеолошки подржан, покрет „Њу ејџ”, укључујући и његову еволуирану радикално-индивидуализовану верзију Некст ејџ[10], наставити обједињавати и асимиловати све „најбоље” из разних религија, традиција и наука, под сводовима опште светске пан-религије и идеолошким императивом који се зове „политичка коректност“.                                                                        

При томе, јога је препозната као спознајно поље, које рађа богатство „политички коректних“ духовних плодова.

Поуке које се намећу нису уопште компликоване, како можда на први поглед изгледа. Човеку утврђеном у вери, није потребно да се труди да побије сваку хиндуистичко-теософску идеју. Јога уопште не мора бити прозелитски, спољни фактор ризика, ма колико је некад примамљива фантазијама о просветљењу, исцелитељским сензацијама, окултним мистицизмом. Држећи се постулата своје вере он је у стању да препозна и избегне саблазан свакојаког спиритуалног егзибиционизма. Он се не обуздава нити ослобађа нечим, ако на то претходно не пристане…

Дакле битно је познавати је и утврдити се у вери.  

-Рад представљен у оквиру Мастер програма: Религија у друштву, култури и европским интеграцијама – Ректорат БУ (2020)                  

Зоран Луковић,
Координатор Одсека за апологетску мисију MO AEM


[1] Индијци су упражњавали (то чине и данас) духовну праксу сходно кастинском друштвеном одређењу и припадајућем духовном сталежу.  

[2] Мокша као посмртно сједињење атме (лични принцип) са браманом, дакле прекид кругова карме и реинкарнације, а самим тим и земаљске патње, је циљ хиндуистичког верника и то следује само ономе ко то заслужи, а то подразумева потпуно одвајање од свега овоземаљског, материјалног, природног, укључујући и поништење човекове појединачне свесности, свих психоменталних искустава из материјалног, овоземаљског живота, уз живот у врлини. Управо то и јесте манифестација и значење принципа самоспознаје.

[3] Патанђали, мудрац и писац (II век Н.Е.); састављач Јога Сутри, кодификовао теорију и праксу јоге и изградио темељ класичне јоге.

[4] Друштва Веда (Vedanta societies)  се крајем XIX века оснивају на Западу, најпре у САД, са циљем упознавања и проучавања ведске традиције и праксе.

[5] Према: Блажевић Јосип: New Age i kršćanstvo, ВЕРБУМ (VERBUM), Сплит 2014, страна 31.

[6] Рођ.1836-1886 – индијски верски реформатор, учитељ Свами Вивакананде

[7] Ако је Ново доба израз глобалних тенденција у домену духовности,  а јога његов конститутивни елемент, могао би се извести (можда претеран) закључак да је јога постала битан фактор у глобалном повезивању човечанства, промовишући индивидуално исцељење човека !              

[8] Најчешће понуђена као вид посвећења, исцељења и просветљења, никако ме можемо игнорисати психо-физиолошке ефекте јоге, али који су такви да се не могу предвидети ситуације када се психолошки лабилни људи опусте и препусте неквалификованом „гуруу“.

[9] преузето из: Blažević Josip: Yoga i kršćanstvo, VERBUM, Split 2009.

[10] Временом  се у стручну терминологију уводи појам Next age (Некст ејџ- преведено на српски језик Следеће доба или по духу језика Будуће доба)[10], који указује на следећу, наступајућу фазу Новог доба у којој је ова духовна утопија преусмерена и претежно се фокусира на индивидуалне потенцијале и срећу. Субјект еволуције је превасходно човек појединац, а последично планета.   

© 2025 Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке. Сва права задржана.

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Секте и манипулације у савременом друштву: Где се крију опасности и за кога

Одржано предавање на тему: „Библија и Црква“

Емисија на Курир телевизији: „Нова религија“

Катихета Бранислав Илић: Снага материнске вере и љубави

Секте и манипулативна деловања нови трендови – Зоран Луковић

Катихета Бранислав Илић: О славском сабрању и мисији

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС Секташке злоупотребе у области здравства: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.