Настављамо са појашњавањем 21. стиха шесте главе Јеванђеља по Матеју:
Блажени Јероним Стридонски говори да је наше срце често помоћу страсти залепљено за земљу и да заправо наше срце одређује ко је за нас врховна вредност у животу. Ево како он пише: „Ово треба да се односи не само на новац, већ и уопште на све страсти или имовину. За прождрљивог је бог стомак. Дакле, његово срце је тамо где је и благо; благо за човека који воли раскош су префињена јела; за лењог су то забавне игре, за љубавника је то похота“. И управо ово о чему говори блажени Јероним често и одређује да ли је човек отворен за Бога или не. Зато свети Златоуст расуђује на следећи начин: „Колико год ја разговарао са тобом, докле год имаш ум привржен богатству, не можеш да чујеш ништа корисно за себе. И као што је пас завезан ланцем, тако си и ти прикован за бригу о новцу снажније од ланца“. Мислим да је управо из тог разлога Господ упозоравао на жељу за стицањем и јасно у Јеванђељу упозорио на обману богатства (Мк. 4:19). Из ових речи, такође може да се извуче и поука о томе да се не може свакоме говорити о Богу, без расуђивања и разумевања у каквом је стању наш саговорник.
Настављамо са наредним стиховима, 22. и 23. стих:
Светиљка телу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Ако је, дакле, светлост која је у теби тама, колика је тек тама!
Свети Оци овде поново указују да Господ не мисли на око као телесни орган, већ на наш ум који представља око нашег унутрашњег човека. Свети Атанасије Велики пише: „И ти, благоразумни читаоче, слушајући о кварном оку, разуми не око у глави, већ лукаву помисао у непросвећеном срцу. А ако се и догоди да се телесно око помрачи од великог запаљења и главобоље; телесно слепило још не чини да су човеку туђа вечна и будућа блага“. Златоуст допуњава на следећи начин: „Загради извор, исушићеш и реку. Исто тако и човек који помрачује свој ум, доводи у неред све своје поступке у овом животу. Зато Спаситељ и говори: Ако је, дакле, светлост која је у теби тама, колика је тек тама.
Обратимо пажњу на снагу духовних савета светог Антонија Великог. Он је као највећи отац-подвижник пустиње дао савет који могу да остваре и хришћани који живе у свету. Послушајте како он говори: „Самоиспитивање и благоразумност јесу око и светилник за душу, као што је телесно око светилник за тело… То јест, посредством самоиспитивања човек испитује и разликује све своје жеље, речи и поступке и уклања се од свега што може да нас удаљи од Бога. Помоћу благоразумног испитивања, човек одбацује и потпуно уништава све замке непријатеља и јасно разликује добро од зла. Ово је очигледна истина из Светог Писма“. Зато су Оци и говорили да би свако требало да одвоји макар неко време у коме би могао да буде сам са собом и да погледа шта се дешава у њему. Међутим, неко током овог самоиспитивања може да буде под утицајем својих осећања и тако расуђује о свом стању. Свети Јован Кронштатски зато говори о критеријуму којим треба да се руководимо. Он пише: „Светилник телу је око, то јест, светилник душе или срца је разум. Разум треба да буде звезда водиља за покрете срца. Разум треба да излива у срце светлост вере и природних познања; свете покрете, покрете врлине, разум треба да подржава … док греховне покрете, страсне покрете треба да одсеца као оне које доносе пропаст души и које су противне Богу…“
Настављамо даље, 24. стих гласи:
Нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону.
Свети Јован Златоусти обраћа пажњу на нешто што збуњује многе људе у Цркви. Ради се о томе да нас Писмо упозорава на потенцијалну штету које богатство може да нам нанесе. А са друге стране, у Светом Писму видимо да су велики праведници као Авраам, Јов, Соломон и Давид били врло богати. Ево како свети Златоуст говори о томе: „Христос говори: богатство није штетно за вас само зато што против вас наоружава разбојнике и потпуно помрачује ваш ум; оно је штетно пре свега зато што вас чини заробљеницима бездушног богатства, удаљује вас од служења Богу и штети вам тако што вас чини слугама ономе чиме ви треба да владате… А како су онда Авраам и Јов угодили Богу, питаш се ти? Немој ми помињати богате, већ оне који су робовали богатству. Јов је био богат, али није служио мамону; имао је богатство и владао њиме, био је његов господар, а не његов роб. Јов се користио богатством као управитељ туђег имања, не само да није крао туђе, већ је и своју имовину давао онима који нису имали“. Дакле, јасно видимо да је суштина у неправилном односу према богатству, нашем служењу богатству, уместо да богатство служи нама да помоћу њега стекнемо Царство небеско. Управо ово објашњава и блажени Јероним на следећи начин: „На арамејском језику се мамоном назива богатство. Не можете да служите Богу и богатству! Нека чује ово човек који носи име хришћанина, да не може истовремено да служи богатству и Христу. Међутим, Господ ово није говорио о човеку који поседује богатство, већ о ономе ко је роб богатства. Заиста, ко је роб богатству, он богатство и чува као роб; човек који је са себе збацио јарам богатства, он влада њиме као господар“.
Настављамо са наредним стиховима, 25. и 26. стих гласе:
Зато вам кажем: Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни телом својим, у шта ћете се оденути. Није ли душа претежнија од хране, и тело од одела? Погледајте на птице небеске како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од њих?
Током историје Цркве ови стихови су схватани на више различитих начина. У Отачнику је описан догађај који врло сликовито показује неумерен покушај следовања овим речима. Преподобни Јован Колов, на самом почетку свог пустињског живота скинуо је одећу са себе и наг отишао у пустињу јер је желео да живи као анђео. Када је пала ноћ, у пустињи је постало веома хладно и он је увидео своју грешку, вратио се у келију и почео да куца на врата свом брату да га пусти да уђе и да се угреје. Брат из келије му је одговорио: „Мој брат Јован се подвизава у пустињи са анђелима“ и оставио га ради поуке целу ноћ напољу. Значи, правилан однос се састоји у томе да не треба исувише да бринемо о телесном, али да смо као људи који живе у свету итекако усмерени да мислимо о томе. Потребно је да бригу о телесном треба да сведемо на умерено, на праву меру, док наша главна брига треба да буде усмерена на унутрашњи живот. Крајности у духовном животу су подједнако штетне.
Опет, било је и људи током историје Цркве који су своју лењост желели да правдају овим стиховима. Ти људи, манихеји и евхити, осуђивали су сваки труд, сваки људски план и проповедали лењост као врлину. Ми из Светог Писма од самог почетка видимо да је Бог дао људима да се труде. Стављајући прве људе у рај, Бог им је дао обавезу да чувају и обрађују рај, то јест да се труде. И треба да се нагласи да овај закон труда није био дат као казна првим људима за грех, јер они тада још нису пали у грех, већ као неопходан услов за људску срећу. Поставља се онда питање – како да се трудимо, а да се истовремено и не бринемо за резултат нашег труда?
И свети Златоуст као и увек даје одличан одговор на ову дилему: „Али можда ће неко рећи, шта, зар све да одбацимо? Па како ћемо онда живети? На ове изговоре је Спаситељ раније дао одговор. … Након што је рекао не можете служити Богу и мамону, рекао је: зато вам кажем, не брините се. Не само да је брига о стицању богатства за вас штетна, већ је чак штетна сувишна брига о најпотребнијим предметима, пошто се тиме подрива ваше спасење; она нас удаљује од Бога Који вас је створио, Који промишља о вама и Који вас воли. … Није ли душа претежнија од хране, и тело од одела?, то јест, зар Онај Ко је дао веће, неће дати и мање? Зар Бог Који је створио тело које има потребу за храном, неће дати храну? … И Спаситељ није рекао: гледајте на птице – оне лете; јер то човеку није могуће; Господ је рекао: гледајте – оне се хране без бриге. А и ово нам је, ако пожелимо, лако да испунимо. И то су доказали они који су заиста то и испунили. Зато посебно треба и да се дивимо премудрости Законодавца, зато што је Он могао да као пример покаже и људе, да укаже на Илију, Мојсеја, Јована и друге сличне њима који се нису бринули о храни; међутим, да би снажније утицао на слушаоце помиње неразумне животиње. Да је Господ указао на те праведнике, слушаоци би могли да Му кажу да они још нису постали слични њима. А сада, када их није поменуо и када је за пример навео птице небеске, пресекао је било какав повод за изговоре“. Значи, јасно је шта нам говори Писмо – треба да се трудимо, треба да радимо, али бригу о плодовима тог труда треба да препустимо Ономе Ко брине о нама.
Свети Јован Кронштатски у овим стиховима указује и на нешто што ми често превидимо – да нам је Господ помињањем птица поручио да будемо неуморни у борби да стекнемо Царство Божије у себи. Ево речи светог Јована Кронштатског: „Овде нам се још поручује да не дремамо, да не седимо склопљених руку, да не будемо лењи већ да као што птице непрестано лете и траже себи храну, употребљавајући за то оштрину свог вида и природни инстинкт, тако и ми треба непрестано да употребљавамо своје силе и способности да тражимо Царство Божије и правду његову, јер се у томе и састоји циљ нашег живота, а не само у томе да тражимо себи храну. Потребно је да непрестано изоштравамо свој духовни вид или очи срца и уз помоћ њих себи свакодневно тражимо духовну храну и пиће. Не брани нам се да овим речима тражимо привремена добра, али то тражење треба да буде увек након тражења духовних, небеских добара“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
