Наредни стих шесте главе Матејевог Јеванђеља гласи:
А ти када се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности: и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно.
Свети Јустин Ћелијски обраћа пажњу на то да је овај савет Спаситељ дао онима који пате од страсти човекоугађања. Он пише: „Пати ли ко од тог недуга, излечиће се ако се усамљује у молитви док не стекне навику да не обраћа пажњу на људске похвале, већ да се сав обрати Богу“.
Свети Григорије Палама истиче једну важну ствар и говори да је молитва такво дело које захтева нас целе, то јест, да је потребно да се трудимо у молитви и када смо у храму и онда када нисмо, јер ће једино тако наша молитва доносити плод. Ево како свети Григорије пише: „Молитва која се врши у усамљености, у дому, чак и на кревету, побуђује нас на молитву која се врши у цркви; као што и молитва која се врши унутар нас, у нашем уму, побуђује на гласну молитву. Човек који жели да се помоли онда када је дошао у храм Божији, а уопште се није трудио на молитви на путу, ни код куће, неће се истински помолити ни онда када буде стајао у храму Божијем“.
Овај стих о коме говоримо сада, многи Светитељи наводе као директан позив Господа Исуса да се молимо унутрашњом молитвом, да тежимо унутрашњој сабраности током целог дана, а не само онда када станемо на молитву током молитвеног правила. Навео бих један практичан савет од стране светог Теофана Затворника на ову врло актуелну тему, за све нас који смо непрестано у неким обавезама. Он пише: „Како одржати унутрашњу сабраност при великој дневној запослености? Ради свој посао пажљиво и марљиво, постојано и без журбе, као Божије дело и твоје ће мисли бити у Њему. Обављај све велике и мале задатке пред Божијим лицем, примај сваког ко те сретне као од Бога посланог и при свему се питај о вољи Божијој.“
Настављамо са наредним стихом:
А када се молите, не празнословите као незнабошци, јер они мисле да ће за многе ријечи своје бити услишени.
Свети Јован Златоуст говори да под празнословљем Господ мисли на молбе у којима се од Бога траже оно што је неприлично, на пример, власт, славу, победу над личним непријатељима, мноштво богатства, све оно што Златоуст назива „за нас потпуно бескорисним“. И светитељ наставља: „Мени се чини да овде Спаситељ забрањује дуге молитве, али дуге не временски, већ по мноштву и дужини речи. Ми са трпљењем треба да очекујемо оно за шта молимо, као што апостол говори: у молитви постојани (Рим. 12:12). … Господ заповеда да Му се не упућују молитве које су састављене из мноштва стихова, већ да му се једноставно откривају наше молбе“. Дакле, Златоуст говори овде о ономе на шта нас позива и Псалмопојац када говори: Народе! Уздај се у Њега у свако доба; изливајте пред Њим срце своје; Бог је наше уточиште.
Ради се о томе да су у то време, као и данас људи састављали молитве које својом књижевном лепотом желе да оставе утисак на Бога, као што би оставиле на људе. Ево како свети Игњатије Брјанчанинов пише о овој појави: „Многоговорљивост коју је Господ осудио у молитвама незнабожаца, налази се у многобројним молбама за пролазна блага, којих су препуне молитве незнабожаца, у том помпезном излагању у ком су оне затражене. Као да реторички украси, материјална звучност и снага стила, могу на Бога да делују исто као што делују на слух и нерве телесних људи. Осуђујући ту многоречитост, Господ никако није осудио дуготрајне молитве, како се учинило неким јеретицима: Он Сам је освештао дуготрајну молитву, пребивајући дуго у молитви. И проведе сву ноћ у молитви Богу (Лк 6:12), сведочи Јеванђеље о Господу.
Ово наравно не значи да је нама забрањено да своје молбе износимо пред Господа и својим речима. Ево како свети Теофан Затворник пише о томе: „Осећаш потребу, верујеш и надаш се да то што ти треба можеш добити само од Господа. Реци Му како то знаш и умеш. Нису потребне многе и лепе речи. Говори онако како осећаш, говори својим речима. Узношење молитве доказује твоју веру да је Господ близу и гледа те.“ Суштина је само да се мољење својим речима не претвори у стално правило и не истисне потпуно наше мољење молитвама које су састављали Светитељи у молитвенику.
Настављамо даље са осмим стихом који гласи:
Не будите, дакле, слични њима; јер зна Отац ваш шта вам треба пре но што заиштете од њега.
Овај стих може да се чује као аргумент и од стране људи који говоре да је молитва у суштини бесмислена јер зашто бисмо се молили Богу, ако Он ионако зна све што нам треба и пре него што Му ми затражимо? Блажени Јероним говори: „На ово је потребно кратко одговорити да ми не причамо Богу о својим потребама, већ Га молимо за њих. Јер једно је да се говори ономе који не зна, а друго је дело молити онога који зна. Прво говори о указивању на нешто, а друго на смирену покорност.“ И свети Златоуст кратко и јасно одговара: „Зашто је потребно молити се? Не зато да Богу указујеш на своје потребе, већ зато да Га умолиш; да се кроз непрестану молитву сјединиш са Њим, да се смириш пред Њим, да се сетиш својих грехова“.
Девети стих гласи:
Овако, дакле, молите се ви: Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје;
Преподобни Исидор Пелусиот говори да је молитва Господња посебна зато што је веома дубока по смислу, а није дугачка. Не личи на молитве незнабожаца које је одбацио Господ. Она је кратка, са једноставним речима, међутим, обухвата све што нам је неопходно за спасење. Ево како свети Исидор пише: „Ти се изненађујеш колико је ова молитва кратка, а мене је одувек запрепашћивала и запрепашћује ме узвишена мудрост у овим кратким речима. Јер ако и није тешко изговорити ове речи, то исто се не може рећи за познање снаге речи које су у овој молитви. Овде је потребан не само човек који слуша речи, већ и онај који чини дела. Из тог разлога сматрам да границу сваке неумесности прелази човек који не испуњава оно што приличи сину, а усуђује се да Господара назива Оцем“. Као што видимо, овде светитељ јасно указује да постоји велика дрскост код људи који не желе да живе по заповестима, а моле се Богу овом молитвом. Као и да је Бог за такве Господар, а за људе који су Му верни, Отац.
Свети Јован Златоуст управо и обраћа пажњу на све оно што носи реч Отац којом се ми обраћамо Богу. Послушајте како о томе говори Златоуст: „Заправо, човек који назива Бога Оцем, само тим називом исповеда већ и опроштење грехова и ослобођење од казне и оправдање и освећење и искупљење. Такође и сопствени положај сина и наслеђе, братство са Јединородним, даровање Духа. Јер, човек који не добије све ово, не може ни Бога да назива Оцем. … Када Христос говори на небесима, Он овим речима не ограничава Бога на небу, већ одвлачи човека који се моли са земље и поставља га у најузвишенија небеска насеља. Такође, овим речима нас Господ Исус учи да се молимо и за сву браћу. Исус не говори: ‘Оче мој, Који си на небесима’, већ Оче наш, самим тим заповедајући нам да узносимо молитве за цео род људски, да никада не гледамо само сопствену корист, већ да се увек трудимо и на корист ближњег. И на тај начин уништава и непријатељство, обара гордост, истребљује завист и уводи љубав – мајку свега доброг. Уништава неједнакост људских дела и показује потпуну једнакост у достојанству између цара и сиромаха, јер у најузвишенијим и најнеопходнијим стварима имамо једнак удео. И заиста, каква нам је штета од ниског порекла ако смо по небеском сродству сви сједињени, када нико нема ништа више од оног другог. Бог који је удостојио све подједнако да Га називају Оцем, кроз то је свима дао једнаку вредност. Даље, нека нико нема безумну мисао да се тобож Богу додаје светост речима да се свети Име Твоје. Ове речи значе – да се прослави име Твоје. Научи нас, Спаситељ говори, да живимо толико чисто да би Те сви славили преко нас. Знак савршене мудрости је да пред свима показујеш живот без икакве мане, да би свако ко види такво живљење узносио хвалу Господу“.
Свети Игњатије Брјанчанинов додаје да сам почетак ове молитве и обраћање Богу са Оче, говори о огромној величини дара који смо ми добили као људи, а који се на жалост често занемарује па и презире. Ево речи светог Игњатија: „Оче наш! нам дарује благодатно право да приступамо Богу као Оцу, да почињемо своју молитву Богу са поражавајућим почетком на који се не би усудила мисао ниједног човека. Почетак молитве Господње је дар Господа, дар бесконачне цене, дар Искупитеља искупљенима, Спаситеља спасенима. Молбе из којих се састоји молитва Господња представљају мољење за духовне дарове које је род људски добио искупљењем. Нема овде речи о телесним, привременим потребама човека… Син може да моли од оца све што има отац. И ми у молитви Господњој молимо Бога да нам дарује Себе као нешто што нам се не може одузети, тако да Он живи у нама, уреди у нама Своје царство небеско“.
Пред нама је стих у коме се налази следећа молба из ове молитве:
Да дође царство твоје; да буде воља твоја и на земљи као на небу;
Свети Златоуст говори да нас у овој молби Господ учи да током наших живота не заборављамо где нам је истинска отаџбина. Такође, да су за нас ове речи позив да својим животом земљу претварамо у комад неба. Послушајте Златоустово расуђивање: „Господ је прво заповедио да желимо будуће и да стремимо ка својој отаџбини. Међутим, док то не дође, људи који овде живе треба да се труде да воде живот који је својствен становницима неба. Треба да се жели, говори Господ, небо и небеско. Дакле и пре него што достигнемо небо, Христос нам је заповедио да земљу учинимо небом и живећи на земљи, да се понашамо у свему тако као да се налазимо на небу. И да за то молимо Господа. Заиста, да бисмо достигли савршенство небеских сила, нас нимало не спречава то што живимо на земљи. Јер и боравећи овде, можемо да чинимо све тако као да живимо на небу. Дакле, смисао Спаситељевих речи је следећи: као што се на небу све извршава без препреке и не дешава се да се анђели у једној ствари повинују а у другој не, већ се у свему повинују и покоравају, тако и нама помози да не испуњавамо Твоју вољу половично, већ да све испуњавамо онако како је Теби угодно…. Сем тога, ова молитва нас учи да се не прилепљујемо за овај живот исувише, већ да презиремо ово овде и да желимо будуће као нешто непролазно. Учи нас да тражимо Царство небеско, а да се не заносимо овдашњим пријатностима, ни телесном лепотом, ни обиљем богатства, ни мноштвом имовине… нити било чиме из предмета који наслађују наша осећања већ да се одрекнемо свега тога и непрестано тражимо царство Божије“.
Свети Игњатије Брјанчанинов указује на једну чињеницу са којом се сусрећемо скоро свакодневно – на све оне проблеме који настају када се људске воље разликују, када су супротстављене и када су у отвореној борби. Светитељ говори да ми треба да тежимо да и овде на земљи, буде као и на небу. Он пише: „Небом су названи житељи неба. Они врше вољу Божију непорочно, без пропуста. Они не додају своју вољу вољи Божијој! Они немају своју засебну вољу, јер се њихова воља сјединила у једно са вољом Божијом. Земљом су названи хришћани. Неће погрешити нико од нас ако изговарајући ову молбу, под земљом буде подразумевао своје срце, не одвајајући и своје тело од срца.“
А свети Кипријан Картагенски у свом расуђивању врло занимљиво показује оно што ми можда понекада и заборавимо. А то је да је управо Христос за нас све – и Царство и Рај и спасење. Јер где је Христос, ту је све што ми желимо. Ево његових речи: „Царство Божије најљубљенија браћо може бити и Сам Христос. Ми сваки дан чекамо Његов долазак и молимо се да нам Он брзо јави Свој долазак. Пошто је Он наше васкрсење, јер у Њему васкрсавамо, можемо разумети да је Он Царство Божије, јер ћемо ми царовати у Христу“. Блажени Августин речи да дође Царство Твоје објашњава и говори да је са Христом Царство већ дошло на земљу, а да ће се у Другом доласку разоткрити у пуној снази. Ево тумачења блаженог Августина: „Речи да дође Царство Твоје, не значе да Бог сада не управља … Ове речи да дође треба разумети као ‘нека се открије људима’. Јер као што садашња светлост не постоји за људе који су слепи или за оне који затварају очи, тако и Царство Божије, иако се никада и не одваја од земље, одсуствује за људе који се налазе у незнању.“
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
