Прелазимо на шесту главу Јеванђеља по Матеју, први стих глси:
Пазите да милостињу своју не чините пред људима да вас они виде: иначе плате немате од Оца својега који је на небесима.
Овде можемо уочити да светитељи указују на једну страст која представља велики камен спотицања у духовном животу чак и код људи који се заиста труде на испуњавању заповести. У питању је, наравно, сујета. Свети Игњатије Брјанчанинов њу описује на следећи начин: „Сујета је хтење и тражење пролазне људске похвале. Сујета се јавља од дубоког непознавања Бога или од дубоког заборава Бога, од заборава вечности и небеске славе, те стога она, у својој помрачености, незасито стреми задобијању пролазне земаљске славе. Њој се ова слава чини као нешто вечно, нешто што се не може одузети, управо попут земаљског живота. Сујета, која не тражи саму врлину, него похвале за врлину, брине се и труди једино да добије похвале за врлину, да људима покаже маску врлине.“
А ево на који начин свети Златоуст тумачи овај стих: „Спаситељ на крају изгони најпогубнију страст – сујету, то беснило којим бивају поседнути чак и врлински људи. На почетку Господ ништа није говорио о овој страсти, јер би тако нешто било сувишно, не уверивши претходно да се испуњава оно што је било потребно и научи како да се дође до савршенства. Али, када је људе Господ већ научио побожности, онда већ уништава и ову рану која на неприметан начин заражава нашу побожност. … Како Спаситељ овде почиње Своју беседу? Речима о посту, молитви и милостињи јер се сујета пре свега приближава овим врлинама. Он овде као да говори о некој звери, веома лукавој и страшној која изненада може да нападне неопрезног. Пазите, говори Господ, да милостињу своју не чините пред људима.
И овде свети Јован даје одговор на једну доста честу дилему која се јавља код људи који воде црквени живот – да ли наша добра дела вреде пред Богом ако смо принуђени понекад да их вршимо пред очима других људи? Златоусти на то одговара: „И човек који пред људима чини добро може то да ради не зато да би га видели. Исто тако и човек који то не ради пред људима, може да ради то са жељом да га виде. Ето зашто Бог кажњава или прославља не само наше дело, већ намеру. Ако се не би направила тачно оваква подела, онда би ова заповест многе довела у недоумицу у вези са давањем милостиње, јер није увек могуће свима давати тајно милостињу. Зато ослобађајући те тога, Спаситељ одређује казну или награду не за вршење дела, већ за намеру онога који чини дело. Да ти не би рекао: каква ми је корист, ако ме други буду видели? Христос ти говори: „Ја не тражим то, већ твоју мисао и начин деловања. Христос жели да исправи душу и ослободи је од сваке болести“.
Ево следећег стиха:
Када, дакле, дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемери по синагогама и по улицама да их људи хвале. Заиста вам кажем: Примили су плату своју.
Трубе о којима Господ говори овде, Оци Цркве тумаче на више начина. Свети Златоуст објашњава овако: „Спаситељ говори ово не зато што су лицемери имали трубе, већ жели да покаже њихово велико безумље. Зато их овом изреком исмева и осуђује. И тачно их је назвао лицемерима, јер је њихова милостиња имала само маску милости, док је њихово срце било испуњено суровошћу и нечовечношћу. Они су давали милостињу не због милости ка ближњем, већ да би стекли славу. У питању је крајња суровост, тражити за себе част и не избављати од несреће ближњег док он пропада од глади. Дакле, Спаситељ не тражи само да дајемо милостињу, већ да је дајемо на исправан начин.“ Или како би свети Симеон Нови Богослов рекао: „добро је добро само онда када се врши на добар начин“.
Друго објашњење за ову трубу је да она објављује страсти човека. Јер ако човек чини милостињу само у присуству другог, онда сам његов поступак представља трубу која објављује ову или ону страст која служи као покретач наших поступака. На жалост, људи у Цркви понекада забораве да сва срца испитује Господ и сваку помисао зна (1 Дневн. 28:9).
3. и 4. стих гласе:
А ти кад чиниш милостињу, да не зна левица твоја шта чини десница твоја, да би милостиња твоја била у тајности:
И поново, Свети Оци напомињу да Христове речи не треба овде буквално да се схвате, тако да ми једном руком кријемо од друге шта радимо. Златоуст објашњава овако: „Овде Господ не подразумева руке, већ појачава Своју мисао. Ако је могуће, Он говори, да не знаш ни себе самог. Ако је могуће да се сакријеш од руку које те служе, потруди се на томе. Христос овде заповеда да се сакријемо од свих.“ Можемо навести једно врло актуелно објашњење светог Хроматија Аквилејског. Кажем актуелно зато што се дешава да верујући људи у жељи да приведу Богу људе који не верују, почињу да говоре о својим добрим делима, указујући исправно на то да је извор свега Бог. Али, да ли је тако нешто правилно? Ево како свети Хроматије говори: „Под правом руком се подразумевају праведници, а под левом грешници… Ово схватање десног и левог Господ је најјасније показао у Јеванђељу када је објавио да ће се праведници сабрати са десне, а грешници са леве стране. Дакле, овој десној руци праведника која чини нешто по заповести Господа, заповеђено је да не зна леву, то јест, нећемо се пред грешницима и неверујућима хвалити тиме што чинимо побожно и са вером.“
И зато свети Игњатије Брјанчанинов пише следеће речи: „Наша добра дела треба да буду сакривена не само од људи, већ и од нас самих. Да не развраћају само људи наше душе похвалама, већ да нам и само наше срце не ласка и да не чини прељубу, нарушавајући свети савез са смирењем“. Дакле, видимо да само они људи који се труде да воде живот који оци подвижници називају трезвеним животом, чувањем ума, могу да до краја испуне ову Христову заповест. Да и наше унутрашње намере буду угодне Богу, да се не ослањамо само на спољашња дела. Свети Атанасије Велики зато у објашњењу овог стиха говори да чак ни наше телесне помисли не треба да знају шта чини десница Светог Духа, да нам ове помисли не би правиле препреке у доброј намери и расположењу да великодушно чинимо добро дело.
Пред нама је следећи, четврти стих који гласи:
И Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно.
Свети Јован Златоуст занимљиво говори о нашој потреби да нас неко види и похвали када чинимо нешто добро. Објашњавајући речи узвратиће теби јавно, Златоуст говори: „Узвратиће ти када ти покаже велику и свештену представу, када ти оно што сада желиш, дарује у великом обиљу. Шта ти желиш, говори Господ? Зар не то да имаш некога ко ће видети твоја дела? Тако дакле, Онај Ко те гледа је Бог свих, чак не анђели, не арханђели. Ако ти желиш да за своје гледаоце имаш и људе, онда ће Господ у право време испунити и ту твоју жељу, испунити чак у највећем изобиљу. Ако ти сада желиш да се покажеш, можеш да се покажеш само очима десет, двадесет или сто људи; а ако се будеш трудио да се сакријеш сада, онда ће Сам Бог објавити о теби целој васељени. Дакле, ако посебно желиш да људи виде твоје врлине, сакриј их сада, да сви са великом чашћу виде онда када их Бог учини јавнима, открије их и објави пред свима. Они који те виде сада могу да те оптуже за сујету; а када те виде увенчаног, онда не само да те неће оптужити, већ ће ти се сви и дивити. Дакле, ако можеш од Бога да добијеш највећу награду и да све задивиш, а да за то претрпиш само мало времена, размисли, какво би безумље било да се лишиш и једног и другог… Ако ти је већ потребно да покажеш себе, онда се пре свега показуј Оцу, посебно када Отац има власт и да те прослави и да те казни“.
Наредни стих:
И када се молиш Богу, не буди као лицемери, који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи. Заиста вам кажем: Примили су плату своју.
Када прочитамо ове речи, на први поглед се може учинити да Господ осуђује молитву пред другима, на јавним местима. Свети Јустин Ћелијски пише да Господ Исус не осуђује молитву пред другима, већ молитву која је мотивисана људском славом. Ево његових речи: „Као што је Господ осудио чињење милостиње ради похвале од људи, тако исто осуђује и молитву која се чини ради људске славе. Нема сумње, Спаситељ овом заповешћу не забрањује молитву у зборницама и на јавним местима, већ молитву која се чини на таквим местима из жеље за људском славом“. Дакле, то је суштински критеријум.
Свети Златоуст наставља на ово и каже: „Човек који жели да се моли, оставља све и гледа само на Онога Који је моћан да испуни његову молбу“. И он овде наглашава да смо ми сами кривци ако наша молитва не буде испуњена, између осталог и због начина на који се молимо. Златоуст говори даље: „Ако, оставивши Бога, будеш лутао (умом) по различитим предметима и свуда усмераваш свој поглед, отићи ћеш празних руку – јер си сам тако хтео… Шта дакле, питаћеш ме ти, зар не треба да се молим у храму? Итекако треба, али само гледајући са каквом намером то радиш. Бог увек гледа на циљ поступака. Ако уђеш и у собу и затвориш врата за собом, а урадиш то тако да те други виде, онда ти ни затворена врата неће донети никакву корист. Погледај и како је тачно овде Спаситељ одредио када је рекао: да их виде људи! Дакле, макар ти и затворио врата за собом, Господ жели да пре него што их затвориш из себе избациш сујету… Бити слободан од сујете је дело које је увек добро, а посебно у време молитве. Ако и без тог порока ми увек лутамо и ношени смо својим мислима за време молитве, онда када станемо на молитву са болешћу сујете, ни сами нећемо себе чути. Ако ми не чујемо ни своје молитве и молбе, како можемо да умолимо Бога да нас чује?“
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
