Теслијанство – спој митоманије, псеудонауке и култа

Поводом енглеског издања монографије Тесла – Духовни лик („Nikola Tesla – A Spiritual Portrait“), презвитера др Оливера Суботића.

У савременом друштву, где је пажња постала роба, ни име Николе Тесле није остало заштићено од комерцијалне и политичке инструментализације. Његов култ, пажљиво негован кроз деценије глорификације, постао је погодно средство за различите агенде – од маркетинга и брендирања до псеудорелигијских митова и политичких поена.

На комерцијалном плану, Теслино име се користи за продају готово свега: од аутомобила и технологије, до енергетских пића, одеће и сувенира. И док је легитимно да се име научника користи у сврхе промоције иновација, проблем настаје када се Тесла користи као празан симбол – као етикета која продаје „визионарство“ без икаквог стварног садржаја. Име Тесла постаје маркетиншка валута, али без обавезе према истини, науци или Теслиним идејама. Његов стварни рад се ретко спомиње; важније је асоцирати производ са митом о генијалности и “будућности” него ући у суштину његових проналазачких достигнућа. Тесла, који је умро сам и сиромашан, потпуно ван тржишних и политичких токова, данас се користи да би се промовисала управо она логика моћи, профита и идентитета од које је цео живот бежао. У том смислу, можда је највећа иронија што су га мит и тржиште – које су за живота игнорисали или искоришћавали – данас присвојили као сопственог јунака. Тесла је својим радом заслужио место међу великанима науке, али je бласфемично да у савременом друштву он све више постаје симбол који се не поштује због онога што је стварно постигао, већ због онога што мит о њему омогућује другима.                                     

Култ обожавања Николе Тесле, последњих деценија често превазилази границе здравог дивљења и улази у зону митологије. Тесла се приказује као несхваћени пророк науке, усамљени геније, жртва злих индустријалаца и чувар “забрањеног знања”. Рекли бисмо да овакво представљање ретко долази из стварног проучавања његовог рада, већ из потребе друштва да у савременим хаотичним временима пронађе фигуру идеалног, чистог и готово светог човека – човека који је стварао не за профит, већ за човечанство.

Ова идеализација Тесле се између осталог огледа и у појави тзв. теслијанаца – појединаца и група који се представљају као његови духовни и интелектуални наследници. Карактеристично је да они оснивају удружења грађана за заштиту лика и дела Николе Тесле, као и његовог наслеђа, што оставља утисак истинског поштовања према великом проналазачу. Међутим, у дубљој анализи, често се испоставља да та оданост није заснована на разумевању његовог научног рада, већ на митовима, спекулацијама и личним пројекцијама. “Теслијанци” често немају образовање потекло у пољу природних наука, нити се у оквиру својих професија баве озбиљним истраживањима. Њихово интересовање за Теслу често је површно, селективно и испуњено сензационализмом. Они посежу за његовим именом како би легитимисали сопствене идеје – које се крећу од алтернативне медицине, преко антигравитације, па све до космологије, уфологије и “бесплатне енергије” – без икаквог експерименталног доказа или научног основа. Њихов Тесла је фантазија, пројекција сопствених жеља за “револуцијом”, и “откривањем истине”, док се стварни Тесла – научник, експериментатор, човек који је радио у лабораторији данима и ноћима – губи из вида. Иако можда вођени искреним дивљењем, многи теслијанци заправо доприносе банализацији науке. Уместо да промовишу образовање, они шире магловите идеје, неретко утемељене на теоријама завере. Њихова „вера“ у Теслу често камуфлира основни принцип науке – проверљивост и отвореност према корекцији. Теслијанци неретко говоре о „забрањеним открићима“, „скривеним патентима“ и „тајнама које је Тесла понео са собом у гроб“. Они га представљају мање као научника чији су доприноси утемељени у експерименту и рационалној мисли, већ претежно као борца против „система“ и жртву завера моћних елита.

У „теслијанству“ су се сусрели митоманија, псеудонаука и псеудорелигија са елементима култа. Потпуно се дакле одступа од Теслиног начина живљења, система вредности као и суштине и начина његовог научноистраживачког рада који је био апсолутно рационалан, подложан сталном доказивању, експерименталним проверама и никако и никад догматизован. У „теслијанској“ нарацији он више није истраживач, већ постаје симбол отпора, херој алтернативног знања, окултна фигура, коначно духовни вођа и визионар будућности…

Тесла се промовише као боговидац и веровесник нове: „теслијанске религије“, односно религије будућности. Тесла је по тој поставци њен оснивач и архипастир, а теслијанци апостоли односно тумачи нове религије. Теслијанци тако у ствари преузимају концепцију појединих Њу ејџ кругова по којој се Тесла приказује као медиј кроз који су „више интелигенције“ преносиле знање. Цитати који су му често погрешно приписивани као: „Ако желите да разумете универзум, размишљајте у терминима енергије, фреквенције и вибрације“, користе се као темељ за тумачење света кроз призму вибрација, чакри, „енергетских поља“ и „космичке свести“.                                                          

Проистиче да је Тесла пророк и оснивач божанске науке. „Научник“ који легитимизује спиритуалне тезе. “Духовни физичар” који је наводно доказао да је све у универзуму повезано кроз „етер“ или „астрал“. То су све докази, како закључују „обожаваоци“ Тесле, да је он „посланик истине“ који је човеку покушао да врати контакт са божанским суштинама али су га „силе таме“ (финансијска олигархија, научни естаблишмент, тајна друштва, Ватикан…!) спречили у томе. Коначно, ауторитет великог проналазача се злоупотребљава и у области алтернативне медицине, такозваног „духовног лечења“. Испод Теслиног имена, настали су бројне надримедицински третмани: хармонизација простора, чишћење ауре, енергетско чишћење, лечење ауричних блокада, вођене медитације…. Примена ових пракси нема никакву медицинску основу. Једина потврда квалитета је заправо обмана да су то Теслине методе.                   

Важно је напоменути да управо „теслијанци“ на својим промоцијама и у својим „проповедима“ упорно минимализују присуство православних поука и подука у несумњиво врлинском животу који је Тесла водио. Теслијанцима, у њиховим духовним опсенама не одговара суочење са Теслиним православним коренима већ мутна, мистификована верзија његовог духовног живота са којом „теслијанска“ спиритуална уобразиља лакше кореспондира. Велики проналазач се представља као поборник мистицизма и религија Далеког истока, посебно  будизма. Истиче се као дефинишуће његово дружење и кореспонденција са гуруима, духовним учитељима пристиглим са Истока, посебно са Свами Вивеканандом. Теслијанска „догматика“ се последњих година проширила и у поље НЛО пројекција, теорија о „тајном Теслином“ оружју, а посебно, и што носи највећи ризик у поље алтернативне медицине где се надрилекарске и псеудотерапијске методе и праксе континирано умножавају и примењују без медицинске акредитације или бар надзора. Примена окултних техника, те присуство езотерије, посебно спиритизма је све учесталије.  Све се покрива и све оправдава тумачењем Теслиних визија, премда је он био изричити противник праксе спиритизма сматрајући то видом шарлатанства..   

Активности теслијанаца су праћене издавачком делатношћу, организују се тим поводом промоције и трибине, а све су присутнији и на медијима и друштвеним мрежама… Уласку „теслијанаца“ у наше домове и сфере интересовања доприноси и чињеница да су и одређени представници академске заједнице прихватили да учествују у овој „идеализованој“ представи о Тесли и може се рећи да својим егзалтираним наступима управо предњаче у његовој беспотребној и штетној идеологизацији. Тој и таквој разгранатости доприносе и посебни гости из иностранства. По познатој девизи „сличан се сличном радује“, позивају се различити тематски изабрани конспиролози, „алтернативци“, „академици“, „уфолози“… из света, који доприносе „убедљивости“ и сагледавању са различитих страна  лика Николе Тесле….          

Просечни гледалац иначе тешко може да повеже факте у беседама и проповедима теслијанаца, а још мање да их провери…  Свеједно је да ли се о Тесли прича на трибинама, промоцијама или медијима. Тешко је и супротставити се оном што заступају јер би испало или да су баш „просечни“, да нису на нивоу разумевања Теслиних порука и решења или да су недобронамерни. Обрасци, поруке и концепције се најчешће прихватају здраво за готово.

Можда је то тешко прихватити, али морамо признати да ми о религиозности и духовним стремљењима Николе Тесле у ствари веома мало знамо.  Но свакако, ако заиста желимо да поштујемо Николу Теслу, треба да престанемо да га обожавамо и почнемо да га разумемо. Не кроз легенде, већ анализом временског оквира у којем живи, ради и истражује, а нарочито  кроз његове идеје које су упркос свему, биле и остале посвећене бољој будућности човечанства. Уместо да Теслина заоставштина буде предмет образовања и критичког промишљања, она се претвара у алат митологије, комерцијализације и самопромоције. Тиме се не доприноси његовој величини, већ се његово име користи за легитимизацију псеудонаучних и парарелигијских идеологија које он сам никада није заступао.Тесла је био бриљантан ум, али и човек са слабостима, неуспесима, погрешним проценама. Права част његовом наслеђу није у мистификацији, већ у труду да се разуме контекст његовог рада и да се из његових идеја извуче оно што је и даље релевантно за науку, а не за продају илузија.

Интелектуална радозналост, истраживачки занос и духовна ширина Теслу чине репрезентативним саговорником за разговоре и искуствене размене између осталих и са духовним учитељима са Истока, који су походили северноамерички континент у сусрет и након Светског религијског парламента одржаног 1893 у Чикагу. Уљудна и компетентна комуникација са далекоисточним учитељима није нарушила његов етички животни код надграђен на православним темељима. Заиста, Никола Тесла je током свог живота показивао дубоко интересовање за источну философију и духовност, за хиндуистичке концепте енергије и вибрација, па чак и за неке елементе далекоисточне метафизике. Ипак, у његовим анализама духовности се види да он недвосмислено највеће поштовање исказује према хришћанству, које издваја као експериментално потврђену религију, за разлику од осталих које су, према његовом мишљењу, производ апстрактног размишљања. О свему томе сведочи и владика Николај (између осталог такође истраживач духовности Истока), са киме је Тесла размењивао мишљења и коме је једном приликом рекао како је проучавао све светске религије и дошао до закључка да је хришћанство најпрактичније. Тесла, дакле, није изједначавао духовне системе, већ је хришћанству признавао крајње преимућство.   

 Милутин Тесла је желео да његов син постане свештеник, баш као и он, али Никола је био призван за нешто сасвим другачије – да постане један од највећих проналазача свих времена. Иако Тесла није наставио очев пут у цркви, дубока вера коју је наследио од свог оца, као и религиозност коју је поносно носио током живота, остала је важан аспект његовог карактера.

Важно је истаћи да је Тесла био дубоко поштован у православној заједници. Иако није био “црквени” човек, био је симбол оних вредности које црква често промовише: посвећеност, рад, истраживање, милосрђе и помагање другим људима. Због његових постигнућа, многи су га сматрали истинским „уметником живота“ који је спајао науку и духовност. Иако Тесла није био познат по томе што је отворено пропагирао религију, његов поглед на свет је био дубоко укорењен у духовним вредностима које су део православне традиције.

Идеја да се идентификују, документују и представе до сада углавном непознати детаљи који осветљавају духовну страну Николе Тесле јесте непроцењнива вредност коју смо као читаоци добили истраживањем презвитера Оливера Суботића преточеним у монографији:  „Тесла – Духовни лик“. 

Поткрепљена, перфектно стилизована и систематизована, даје нам прегледну слику о великом светском проналазачу српског порекла што свакако није био лак подухват обзиром на комплексну  личност Николе Тесле. Пратећи вишедимензионалност Теслиног лика и дела, монографија нас уводи у многе просторе његовог живота и рада. Ту сазнајемо његове корене, васпитање и систем вредности у којем је одрастао. Ту откривамо животне ставове које је заступао. Његову радну и животну етику, поглед на свет, родољубље, слободарство, а после свега и свеукупно сабирајући и духовни живот, богат хришћанским врлинама којима се поучавао најпре у своме породичном окружењу…          

Након првог издања на српском језику, објављеног 2020 године, пред нама је енглеско издање монографије – „Тесла – духовни лик – Nikola Tesla – A Spiritual Portrait)“. Тако је ово репрезентативно дело оца Оливера Суботића постало доступно међународној стручној и широј јавности.                       

Оно што посебно овом приликом подвлачимо јесте да ово истраживање, својом јасном аргументацијом помаже да се разграде и анулирају бројне произвољности, беспотребне и штетне, некад и злонамерне које се везују за Теслин духовни живот. Оне често проистичу из неуког, али готово увек амбициозног и комерцијализованог покушаја тумачења неких особености из живота нашег генија. 

                                                                                               Зоран Луковић
Координатор Апологетског одсека МО АЕМ

© 2025 Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке. Сва права задржана.

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Секте и манипулације у савременом друштву: Где се крију опасности и за кога

Одржано предавање на тему: „Библија и Црква“

Емисија на Курир телевизији: „Нова религија“

Катихета Бранислав Илић: Снага материнске вере и љубави

Секте и манипулативна деловања нови трендови – Зоран Луковић

Катихета Бранислав Илић: О славском сабрању и мисији

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС Секташке злоупотребе у области здравства: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.