Настављамо са светоотачким тумачењем Јеванђеља по Матеју. 43. и 44. стих гласе:
Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне.
Свети Оци нам скрећу пажњу на нешто што нама можда и промиче. Они врлине које нам Господ Исус показује у Беседи на Гори виде као златни ланац врлина, где је свака врлина као карика у том ланцу и неизоставно повезана са кариком иза и после ње. Односно, да само испуњавање једне врлине представља услов за испуњавање друге. Јер духовни закон који говори да чинећи једну страст ми привлачимо и остале страсти у своје животе, на нашу срећу важи и за врлине. Само чинећи врлине, можемо да се надамо победи над страстима у неком тренутку, захваљујући благодати Божијој која види наш труд. Ово говорим јер сте сигурно наилазили на став да хришћани сматрају, да је довољно помолити се Богу и да ће молитва све да исправи. Молитва има ту снагу, али само под условом да се човек труди да испуњава и све остале заповести колико је у његовој моћи.
Свети Јован Златоуст овако говори: „Ако пажљивије погледамо речи Спаситеља, видећемо да се у њима крије нова, много узвишенија заповест. Јер Он заповеда не само да се воле непријатељи, већ и да се молимо за њих. Да ли видиш на који степен се Господ попео и како нас је поставио на сам врх врлине? Погледај и изброј, почевши са првом: први степен је – не вређати; други степен, када је увреда већ нанесена, не узвраћати једнаком мером ономе који нас је увредио; трећи степен – не само не узвратити, већ и остати спокојан; четврти – предати себе самог страдању; пети – дати више од онога што жели да узме човек који нам наноси штету; шести – не осећати мржњу према њему; седми – волети га; осми – чинити му добро; девети – молити се за њега Богу. Да ли видиш колика је висина врлине? Међутим, зато је и награда блистава.“
Свети Максим Исповедник говори да и Христос овде поступа другачије у односу на фарисеје који по Христовим речима: везују бремена тешка и незгодна за ношење и товаре на плећа људска, а прстом својим неће да их помакну (Мт. 23:4). Свети Исповедник говори следеће: „Не заповеда ово Господ као немогуће, већ очигледно као могуће, јер тада не би кажњавао човека који прекрши ову заповест. Сам Господ нам показује ово Својим поступцима, а показују и Његови ученици који су се подвизавали у љубави према ближњем до смрти и који су се ватрено молили за оне који су их убијали. Међутим, пошто смо ми обухваћени љубављу према материјалном и сластима, ми ове страсти бирамо пре него заповести. И то је разлог зашто не можемо да волимо оне који нас не воле. Штавише, ми се чак под утицајем ових страсти окрећемо и од оних који нас воле“.
Блажени Јероним Стридонски показује и на примеру ово о чему говори свети Максим и пише следеће: „Многи људи, суде о заповестима Божијим по својој слабости, а не по снази светих људи. Они мисле да је оно што Бог заповеда немогуће испунити и тврде да је за врлину довољно да се не осећа мржња према непријатељима. Сем тога, по њима, заповест о љубави према непријатељима, тобож превазилази снагу људске природе. Зато се мора знати да Христос не заповеда немогуће, већ само оно што је већ било учињено – оно што је Давид урадио у односу на Саула и Авесалома (што је описано у 1 Цар. 24 и 26 гл; 2 Днев. 18 гл.). Исто се и првомученик Стефан молио за оне који су га каменовали (Дела ап. 7:60). Апостол Павле је желео да буде проклет уместо својих прогонитеља (Рим. 9:3). Ето, чему је Исус и учио, то је Он и испунио, узвикнувши на крсту: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23:34)“. Дакле, из ових речи Светитеља можемо да видимо да корен нашег неуспеха у испуњавању заповести о љубави према људима који нас не воле лежи у томе да потајно мислимо да је немогуће да се испуне ове заповести. Добра вест је да се трудом и временом Господ може и жели и нас да уздигне на тај степен врлине, само под условом да постоји добра воља са наше стране.
Свети Јован Златоуст даје и практичне савете како савладати гнев и како гледати на човека који нас вређа и говори: „Али, ти си јако увређен? А шта си ти толико претрпео што би могло да се пореди са страдањем твог Господа Који је након безбројних добрих дела био свезан, претрпео ударце, бичевање, пљување од робова и на крају претрпео смрт – и то најсрамнију смрт од свих?… Када људи који болују од лудила, ударају и вређају своје лекаре, онда их они баш у овим тренуцима посебно и жале и труде се да их излече, знајући да њихова дрскост потиче од велике болести. Исто тако и ти буди расположен према онима који ти мисле лоше и на тај начин поступај са онима који те вређају, јер су они потпуно болесни и не контролишу себе. Дакле, ослободи свог непријатеља од тешке гордости, натерај га да одбаци гнев и избави га од љутог демона, то јест, разјарености… Видевши поседнуте ми проливамо сузе… поступајмо тако исто и са разгневљенима, јер су и они слични поседнутима, или још несрећнији од њих, јер се они још увек нису лишили ума за разлику од поседнутих“.
Настављамо даље, ево следећег стиха:
Да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима.
Свети Јован Златоуст говори да пошто нам Господ даје заповест која захтева велики подвиг од нас, Он уједно и обећава награду која се разликује од осталих. Овде Господ Исус не обећава земљу, утеху и помиловање, већ то да ће они који испуне заповест о љубави према непријатељима бити слични Богу колико је то могуће за људе. Светитељ овде веома занимљиво објашњава да када Господ говори „синови Оца свога“, Он не назива Бога још увек Својим Оцем јер Јудеји нису били у стању да то чују. Златоуст тумачи Христове речи Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима на следећи начин: „Бог не само да не мрзи оне који Га вређају, него им и добро чини. Разуме се, овде нема никакве једнакости између људи и Бога, пошто не само добротворства већ и величина Божијег достојанства превазилазе све што се и замислити може. Тебе, човека, вређају слични теби, а Њега вређа – роб; и то роб који је од Њега добио безбројна добра. Ти молећи се за непријатеља, чиниш му добро речима, а Бог чини добро веома великим и чудесним делима… И при свему томе ја допуштам твоју богосличност онолико колико је могуће човеку. Зато, немој гајити мржњу према човеку који ти чини зло, када ти преко њега добијаш таква добра и постижеш тако велику част.“
Светитељи такође обраћају пажњу на чињеницу да Господ овде говори о томе да људи могу да буду синови Божији. Блажени Јероним говори: „Ако неко вршећи заповести постаје син Божији, то није по природи, већ по својој вољи“. Дакле, наша добра воља и жеља да будемо са Богом нас усиновљује Богу и ми постајемо синови Божији по благодати, док је Господ Исус једини Син Божији по Својој природи.
Настављамо са наредним стиховима, 46. и 47. стих:
Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци?
Господ овде први пут помиње царинике јер су у то време људи који су се бавили овом професијом били веома омражени. Они су сматрани за најнижи слој у друштву, за највеће грешнике који су сакупљали порез за омражене окупаторе, то јест, римску власт. И треба рећи да су сакупљали порез неправедно, јер су под видом узимања пореза за римску власт, узимали од народа много и за себе. Свети Оци наглашавају да смо ми као следбеници Исуса Христа дужни да се разликујемо по љубави која треба да се разликује од љубави коју поседују чак и очигледни грешници. Свети Јустин Ћелијски стихове: шта одвише чините објашњава овако: „Љубав према непријатељима и јесте то ‘одвише’ што издваја хришћанина од нехришћанина. Та особеност је посебно својство хришћана. Ко то својство има добија велику, неисказано велику награду. Усиновљава се Богу, усиновљава се Оцу небеском; и као син Божији добија оно што Отац има.“
Свети Јован Златоуст на ово додаје: „Ако и цариници и грешници и незнабошци воле оне који њих воле, а ми ни то не радимо – а то не радимо када завидимо доброј слави наше браће, каквој ћемо се онда казни подвргнути, када смо нижи од незнабожаца, а морамо да будемо виши од књижевника (Мт. 5:20). Реци ми, како можемо да видимо царство небеско? … Оно што је посебно за дивљење у Христовом учењу је то да за подвиге Он предлаже награде свуда у великом броју: обећава онима који се подвизавају да ће видети и Бога и наследити и Царство и бити синови Божији и слични Богу; бити помиловани и утешити се и добити велику плату на небесима. А где је било потребно да се помене и оно што жалости, онда то помиње и кратко, тако да геену огњену, на пример, Он у овој, толико дугој беседи, помиње само једном“. Ово може да буде одличан аргумент свима који говоре о Христовој вери као мрачњаштву, о томе да ми верујући људи говоримо само о паклу, само о мукама, да нема светлих мисли и наде у православној вери. Таквим људима се слободно може показати Беседа на гори и питати: „А где ти овде видиш мрак и очајање?“
Наредни, 48. стих гласи:
Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески.
Свети Јустин пише о циљу свих нас у Цркви следеће речи: „Циљ хришћанина је не да постане савршен као анђели и арханђели, или као херувими и серафими, већ несравњено већи, несравњено виши… Нико никада није тражио од људи такво савршенство, но Господ Исус тражи. И то са правом, јер је дао сва средства за достигнуће тог савршенства“.
Велики подвижник наше Цркве, свети Антоније Велики даје један духовни одговор на тему која се појављује овде – то јест, како човек може да буде савршен као што је савршен Бог. Како то да схватимо? Ево како свети Антоније говори: „Нама ни на који начин није могуће да се поредимо са Божанством, са Божанском природом која се не може поредити ни са чим и која превазилази људски ум… Иако и није могуће достићи овај врх и није могуће стећи целокупно добро, међутим, није мала корист да узмемо и део. Ми не можемо попити цео извор или базене воде, али, зар не можемо узимањем довољно воде, излечити жеђ која нас мучи? И ако не можемо да пропустимо кроз себе цео ваздух, зар не можемо да дишемо?“ А други велики подвижник, Макарије Велики говори да Христос овим речима поручује да треба да постанемо дом савршене духовне чистоте и додаје: „Ову чистоту је поседовала душа која је на почетку створена по образу и подобију (1 Мојс. 1:26). Она се сада у верујућој души гради дејством Светог Духа, сагласно са реченим: Срце чисто саздај у мени Боже и дух прав обнови у утроби мојој (Пс. 51:12).
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
