Почињемо са 31. и 32. стиховима пете главе:
Тако је казано: Ко отпусти жену своју, нека јој да књигу отпусну. А ја вам кажем да сваки који отпусти жену своју, осим због прељубе, наводи је да чини прељубу; и који се ожени отпуштеницом, прељубу чини.
Свети Оци објашњавају разлоге за овакав закон у Старом Завету. Свети Јован Златоуст говори следеће: „У Старом Завету је постојао закон који свакоме ко није волео своју жену из било ког разлога, није забрањивао да је одбаци и да се ожени уместо ње другом женом. Међутим, закон је заповедао да се то не ради тек тако, већ да се жени даје разводна (или отпусна) књига да она више не би могла да се врати свом мужу. На тај начин се у крајњој мери чувала форма брака. Ако у закону не би постојала оваква заповест и ако би било дозвољено да се једна жена отпусти и узме друга, а затим поново себи врати прва жена, дошло би до великог мешања. Онда би сви непрестано узимали жене један другоме и то би већ била очигледна прељуба. Законодавац је показао велико снисхођење дозвољавајући отпусну књигу. Међутим и то је било учињено да би се избегло друго, много веће зло. Јер да је закон принуђивао да се уз себе држи жена коју човек није желео, онда би је њен муж лако могао убити. А Јудејци су били способни за то. Ако они нису штедели своју децу, ако су убијали пророке и проливали крв као воду, тим пре не би поштедели ни жене. Зато је Бог Који је дао закон, дозволио мање зло да би пресекао веће“. Христос дакле у Новом Завету, у Својој Беседи на гори мења овај старозаветни закон и даје нову заповест, поставља веће границе и за мужа и за жену и на тај начин учвршћује брак. Христове речи: који се ожени отпуштеницом, прељубу чини, Златоуст објашњава на следећи начин: „Уклањајући на тај начин за отпуштену жену било какву могућност да ступи у брак са другим мужем, Христос је тера, макар и против жеље, да буде целомудрена, а самим тим је лишава и могућности да мужу пружи повод за малодушност. Знајући да јој је неопходно да или остане са мужем за кога се удала или да се по изласку из његовог дома лиши сваког прибежишта, она ће, макар и против своје воље, морати да воли свог мужа…“. Ово не значи да је сав терет брачних тешкоћа био пребачен на женина рамена, јер свети Јован наставља и говори у вези са мужем следеће речи: „Христос веома строго ограничава и слободу мужа и улива му страх, представљајући за њега велику опасност ако он удаљи своју жену, јер у том случају постаје кривац за њену прељубу“. Дакле, новозаветни закон ограничава обоје, и мужа и жену.
Блажени Теофилакт објашњава да хришћанин мора да има велико поштовање према туђем браку, какав год он био. Зато и не треба да узима и отпуштену жену јер може да се деси да ће се она помирити са мужем и вратити њему. Ево како он пише: „Но и онај који је узме к себи такође је прељубник, јер да је није узео, она би се можда вратила своме пређашњем мужу и покорила му се. Хришћанин мора да буде миротворац према другим људима, а поготово према својој жени.“ Ово о чему говоре светитељи јесте идеал, коме сви треба да тежимо као хришћани. Ми знамо да Црква данас дозвољава развод црквеног брака, иако на развод не гледа благонаклоно. То се може видети у документу „Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве“: „развод доноси тешка душевна страдања супружницима (или бар једном од њих), а нарочито деци“. Постоји и утврђени списак околности под којима Православна Црква дозвољава развод, који се налази у одлукама Помесног сабора Руске Православне Цркве из 1918. године. У ове околности се убраја прељуба и ступање једне од страна у нови брак, раскид супруга или супруге са Православљем, противприродни пороци, неспособност за заједнички брачни живот која је настала пре брака или је последица само-осакаћења, насртај на живот супружника или деце, неизлечиво тешко душевно обољење, алкохолизам, наркоманија, абортус који је жена извршила упркос неслагања мужа, болест сиде, итд. Из овога видимо да Црква итекако промишља о околностима и да је неопходно велико расуђивање. И да, као и у старозаветно време, Црква некада дозвољава развод као мање зло, да би се спречило веће зло, рецимо физичко насиље и опасност по живот жене и деце.
Настављамо даље од 33. до 35. стиха:
Још сте чули како је казано старима: Не куни се криво, а испуни што си се Господу заклео. А ја вам кажем: Не куните се никако: ни небом, јер је престо Божији; Ни земљом, јер је подножје ногама његовим; ни Јерусалимом, јер је град великога Цара.
Свети Златоуст објашњава и чињеницу да је Господ изоставио заповест о крађи и одмах прешао на заповест о заклињању. Ево како он пише: „Зашто Христос даље није говорио о крађи, већ о лажном сведочењу, ћутке прошавши заповест која се тиче крађе? Зато што се лопов понекада и куне; а човек који се не куне и не лаже, тај тим пре неће желети да лаже. На тај начин, овом заповешћу Христос одбацује и лоповлук јер се лаж рађа од крађе“.
Блажени Јероним објашњава и контекст због кога је Господ Исус изрекао ове речи. Он пише на следећи начин: „У закону је дата заповест да се кунемо само именом Господа Бога нашег (5 Мојс. 6:13). Јевреји који су се заклињали анђелима, Јерусалимом и храмом, а затим и саставним деловима света (светитељ мисли на небо, земљу) поштовали су материју и телесне предмете поклоњењем и поштовањем које приличе само Богу. Обрати пажњу на то да Спаситељ не забрањује да се кунемо именом Божијим, али забрањује да се кунемо небом и земљом, Јерусалимом па и својом главом. Управо то и представља снисхођење закона Јудејима као деци, да не би приносили жртве идолима. Јер њима се дозвољава да се заклињу именом Божијим иако је то неправилно, али је боље да се то ради у име Божије, него у име демона“. Златоуст такође додатно појашњава и говори о контексту тог времена, јер је тада свуда владало идолопоклонство и зато је Господ забранио да се заклињу свим тим предметима. Временом би људима они могли да се учине достојнима сами по себи, а њихов циљ је био управо у томе да упућују људе на Творца. Зато Господ није рекао за небо да је добро и велико, већ је рекао да је оно престо Божији. Исто то важи и за Јерусалим и за земљу. На тај начин, по речима светог Јована, Господ Своје слушаоце стално побуђује да прослављају Бога.
Наредни 36. стих гласи:
Ни главом својом не куни се, јер не можеш ни длаку једну белом или црном учинити.
У овим стиховима Господ нам показује да ми апсолутно немамо власт над собом, зато не можемо ни да се заклињемо својом главом. Ево како то Златоуст врло убедљиво образлаже: „Господ показује да немаш власти над собом, зато немаш власти ни да се кунеш својом главом. Ако се нико неће сложити да свог сина да другоме, тим пре Бог неће уступити Своје створење (то јест, тебе самог) Теби. Иако је глава и твоја, међутим, она припада другоме и ти до те мере немаш власти над њом, да ниси у стању да учиниш за њу ни најмање“. Свети Хроматије Аквилејски се у објашњењу ових речи позива на апостола Павла и његове речи да је сваком мужу глава Христос (1 Кор. 11:3), па се зато човек који се куне својом главом, куне Творцем своје главе. Ми просто не можемо да се заклињемо, јер припадамо Богу, нисмо своји. Како апостол Павле каже на више места у својој посланици Коринћанима: Јер сте купљени скупо.
37. стих гласи:
Дакле, нека буде реч ваша: да, да; не, не; а што је више од тога од злога је.
Што се тиче саме заклетве, Свети Оци јасно говоре да не треба да се кунемо. Свети Василије Велики пише: „Заклетва се уопште забрањује. Утолико пре је достојнија осуде заклетва дата у злом делу.“ Свети Јован Златоуст још снажније говори о овом греху: „Ако ти можеш доказати да је Христос заповедио заклети се, или да Христос не кажњава за то, докажи и ја ћу се покорити… Но, приметићеш ти, шта да се ради, ако неко тражи заклетву и чак приморава на њу? Страх према Богу нека буде јачи од сваке принуде. Ако будеш такве изговоре износио, нећеш одржати ни једну заповест… Што се заклетве тиче, можда никад нећеш ни бити приморан заклети се. Ко је горе изложена блаженства марљиво слушао и изградио себе онако како Христос заповеда, њега нико неће приморавати на заклетву јер ће га уважавати и поштовати“.
И то је управо оно што наглашава блажени Теофилакт Охридски када пише следеће: „Да не би говорио: ‘Како ће ми онда поверовати?,’ Христос каже: ‘Вероваће ти ако увек будеш говорио истину и никада се не будеш клео.’ Јер, нико не изазива толико неповерење као онај који се олако куне. Али, рећи ћеш: ‘Да ли је онда Закон Мојсејев, који наређује да се кунемо, био рђав?’ (5.Мојс. 6:13; 10:20). Знај да у оно време није било зло заклети се, али после Христа јесте.“ Преподобни Исидор обраћа пажњу и на нашу психологију када говори да човеку који говори истину заклетва није потребна, док човека који је навикао да лаже, ни сама заклетва неће зауставити у томе, њему неће представљати никакав проблем да је прекрши.
Овде се јавља дилема шта радити и како ускладити то што видимо да Христос јасно забрањује заклетву, а опет са друге стране, у нашем друштву постоје форме заклетве против којих Црква не говори ништа – рецимо војничка заклетва или полагање Хипократове заклетве за лекаре? Одговор на ово нам даје свети Јустин Ћелијски на следећи начин: „Православна Црква, као некада и Господ Бог преко Мојсеја, снисходи слабостима људским и допушта заклетву у нарочитим случајевима. Новозаветни људи још имају у себи слабости и немоћи старозаветних људи. Но када лични и друштвени живот новозаветних људи буде изаткан од христоликих врлина, тада се неће употребљавати никакве заклетве, већ ће за потврду бити довољна реч да, а за одрицање реч не.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
