„Сваки који погледа на жену са жељом за њом…“

25. и 26. стих гласе:

Мири се са супарником својим брзо, док си на путу с њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну. Заиста ти кажем: Нећеш изићи оданде док не даш до посљедњега новчића.

Када Свети Оци говоре о супарнику на овом месту, они имају више различитих објашњења за тај термин. Златоуст под овим разуме конкретног човека који је у спору са нама, који жели од нас да одузме имање, новац, имовину. Светитељ обраћа пажњу на честу ситуацију у животу, да је наш супарник може бити моћнији од нас, на бољем положају и да то може да искористи да нам нанесе неправду. Зато и даје један врло важан практични савет, једно веома практично расуђивање: „Ти говориш: противник је снажнији од мене и наноси ми штету? Али зар ти неће нанети још више штете ако се не будеш помирио са њим, ако будеш принуђен да идеш у тамницу? Помиривши се, ти ћеш уступити имање али ће ти тело бити слободно; а када подвргнеш себе пресуди судије, бићеш свезан и подвргнут најстрожијој казни. Ако будеш избегао расправу, имаћеш двоструку корист: као прво, нећеш имати никаквих непријатности, као друго, то ће већ бити твоја врлина, а не последица принуде. Ако не будеш пазио на моје савете, нећеш нанети толико штете противнику, колико самом себи“. Дакле, Златоуст нас овде позива и на здрав разум ако се нађемо у сличној ситуацији, да изаберемо оно што је најбоље за нас, чак и ако је то болно за наш понос. Да све време будемо свесни шта можемо да изгубимо.

Друго објашњење за реч супарник, јесте да Господ под тиме подразумева и нашу савест. Преподобни ава Доротеј пише о томе овако: „Зашто се, пак, савест назива супарником? Супарником се назива зато што се стално супротставља нашој злој вољи и укорева нас што не чинимо оно што смо дужни да чинимо. И опет она нас осуђује што чинимо оно што не треба да чинимо. Зато је [Господ] и назива супарником и заповеда нам говорећи: мири се са супарником својим брзо док си још на путу са њим. Пут је, како говори свети Василије, овај свет. Тако дакле, постарајмо се, братијо, да чувамо савест нашу док се налазимо у овом свету и не допустимо да нас изобличава у било којој ствари. Не газимо је ни у чему, чак ни у најмањем. Јер, знате да од малога долазимо до пренебрегавања и великога. Јер, неко [може] почети да говори: „Шта је [важно] ако кажем ту реч? Шта значи ако поједем мало? Шта ако погледам на ту ствар?“ Од тога, дакле: – Шта је (важно) ово’, или: ‘Шта је [важно] оно’, човек прима злу и горку рану и почиње да пренебрегава и велике и тешке ствари, газећи своју савест. И тако, постепено напредујући, долази у опасност да упадне у крајњу неосетљивост.“ Видимо да свако занемаривање онога што нам савест говори може да нас доведе до проблема у духовном животу. И ово се не односи само на монахе, већ на све нас јер нам је свима Бог дао савест. Ово може да послужи и као одговор на питање да ли и ми хришћани који живимо у свету треба да активно водимо духовни живот или нам је довољно да одемо у храм, упалимо свећу и држимо се, како то воле да кажу „традиције и културе српског народа“ подразумевајући под тиме духовну млакост. Многи би желели да не живе као хришћани, а да их Господ убраја у Своје. Иако смо у свету, треба да пазимо на себе.

Иначе, ови стихови се завршавају на исти начин као и Христова прича у 18. глави. Ради се о причи о дужнику који дугује 10 хиљада таланата. Можемо запазити у обе приче да је човек предан у тамницу док не врати сав свој дуг. Нама лако може да промакне прави смисао ових речи, јер можемо помислити да је затварање у тамницу привремено, док се не сакупи новац и да то време рецимо човек у тамници може да проведе тако што ће размишљати о свом животу и променити се на боље када из ње изађе. Међутим, свети Јован Златоуст говори да боравак у тамници док се не врати дуг, значи да човек никада неће изаћи из тамнице, да је вечно осуђен да буде тамо, јер никада неће бити у стању да врати дуг.

Наредни стихови, 27. и 28.:

Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме.

Иначе, Христос речима чули сте како је казано старима, по објашњењу светог Јована Златоустог, као да поставља стари и нови закон један поред другог, даје нама људима могућност да их упоредимо и видимо да никакве противречности ту не постоје. Господ подсећа Јудејце на време које су провели у старом закону и говори да је сада већ време да крену у нови савез, узвишенији степен духовног савршенства. Речи сваки који погледа на жену са жељом за њом многима служе као аргумент да је хришћанство бесмислено, да може да изазове неурозе и друге психичке проблеме. Многи говоре да је несхватљив овакав захтев, јер зашто би човек себи ускраћивао и мислено уживање ако се већ не препушта греху блуда и прељубе? Такви људи не знају или не желе да знају да строго држање ове заповести управо чува човека од узнемирености и велике унутрашње борбе. У Причама Соломоновим написано је: Хоће ли ко ходити по живом угљевљу а ногу да не ожеже? (Приче 6:28). Свети Григорије Ниски их објашњава на следећи начин: „Да бисмо себе сачували од сличног зла, Господ Својом речју у Јеванђељу одсеца жељу која је подстакнута погледом као корен страсти, учећи нас да човек који је у себе прихватио страст погледом, даје пут за напредовање болести“. Дакле, психички проблем може да настане ако се човек уздржава, али само у случају да се човек свесно препушта блудним сликама, мислима и осећањима, а затим покушава да их неуспешно потисне и контролише.

Свети Златоуст веома прецизно објашњава да ли је сваки поглед забрањен и како да направимо разлику? Ево његових речи: „Христос забрањује не сваку жељу, већ жељу која се рађа у нама од погледа на жене. Ко воли да гледа лепа лица, тај сам пре свега распаљује у себи пламен страсти и чини душу заробљеницом страсти, а убрзо затим приступа и извршењу жеље. Зато Христос и није рекао, ко пожели већ чини прељубу, већ ко погледа на жену са жељом за њом… Јер Он није просто рекао ‘ко пожели’, јер се може желети и седећи на врху планине, већ ко погледа на жену са жељом за њом, то јест, ко сам у себи појачава жељу, ко без икакве принуде уводи ту звер у своје мирно срце. Ово већ не потиче од природе, већ од лењости… ‘Али да ли је велики грех’, рећи ћеш ти, ‘ако погледам и пожелим, али ништа лоше не урадим?’ Не; и у том случају ћеш се изједначити са прељубницима. Тако је одредио Законодавац и не треба да будеш више радознао. Када будеш погледао једном, два или три пута, можда ћеш и бити у стању да победиш страст; али ако стално то будеш радио и распаљивао пламен страсти, неизоставно ће те страст победити јер ти ниси изнад људске природе.“

Пошто се све време говори о човеку, може да се помисли да се ово односи само на мушкарце. Међутим, свети Јустин Ћелијски објашњава да се ова заповест подједнако односи и на женски род и говори: „Муж и жена су једно биће, зато Господ нигде и не разликује пол“.

Ево 29. и 30. стиха:

А ако те око твоје десно саблажњава, ископај га и баци од себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих неголи све тело твоје да буде бачено у пакао. Ако ли те десна рука твоја саблажњава, одсеци је и баци од себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих неголи да све тело твоје буде бачено у пакао.

Ово је још једна заповест која је у стању да сачува човека од много проблема у животу. Ево и зашто. Свети Јован Златоуст ове стихове тумачи на следећи начин: „Дајући ову заповест Христос није говорио о деловима тела. Не. Он нигде не осуђује тело, већ свуда оптужује развраћену вољу. Не гледа твоје око, већ ум и срце. Када је наша душа усмерена на неке друге предмете, онда често око не види оно што се налази пред њим. Дакле, не треба све приписати деловању ока. Ако би Христос говорио о деловима тела, не би говорио о једном оку и не само о десном, већ о оба ока… Дакле, зашто је Спаситељ поменуо само десно око и десну руку? Да би ти знао да се не говори о деловима тела, већ о људима који су тесно повезани са нама. Ако некога толико волиш да се ослањаш на њега као на своје десно око, или га сматраш толико корисним за себе да га сматраш својом десном руком; и ако он развраћа твоју душу, онда и таквог човека одсеци од себе. И примети овде снагу израза. Спаситељ није рекао ‘удаљи’, већ: ископај га и баци од себе, желећи да укаже на потпуно удаљавање. Јер када теби блиски човек ни себе самога не спасава, а и тебе упропашћава заједно са собом, какво је то човекољубље да обоје потонете у бездану пропасти? Јер, раздвојивши се, у крајњој мери, један од вас може да се спаси. Шта, рећи ћеш ми да је Павле желео да буде одвојен од Христа због своје браће? Он то није желео без користи, већ да би се други спасили; а у овом случају штета је за обојицу“.

Блажени Теофилакт Охридски даје конкретан пример и каже: „Господ овде говори о онима за које мислимо да су нам пријатељи, а наносе нам штету; на пример, неки младић има пријатеље блуднике и њихов лош утицај наноси му штету. Такве, дакле, одсеци од себе, јер ћеш можда тако спасити и њих, ако се уразуме и познају свој грех. Не успеш ли да спасеш њих, спасићеш барем себе. Ако, међутим, наставиш да се дружиш с њима пропашћеш и ти и они“. Ово расуђивање о коме говоре Свети Оци у овом стиху, недостаје многим људима данас. Сви знамо или смо чули, на пример, за случајеве када се човек дружи са људима који су зависни од дроге, па на крају и сам заврши као наркоман. Свети Максим Исповедник има још једно јако занимљиво и за наш духовни живот врло важно тумачење ових речи. Ево како он пише: „ако поседујеш узвишено знање али те оно узноси ка гордости и надмености – онда га ископај. Ако имаш префињено делање и оно постаје за тебе разлог надмености, ископај га. Исто тако, ако си способан да служиш, што означава ногу и због тога се надимаш, одбаци је. Јер ти је боље да се одрекнеш умишљених врлина и да тако не погинеш потпуно због гордости и умишљености“. То јест, свети Максим говори да никакво наше узвишено служење не вреди ако ћемо на крају почети да се гордимо због тога и пропасти. Преподобни Нил Синајски са своје стране додаје да одбацивање ока или десне руке означава и степен одлучности који треба да имамо у борби са страстима.

Напослетку, желео сам да нагласим да управо у овим стиховима видимо још један пример важности предања Цркве за правилно разумевање Светог Писма. Јер ако бисмо следили протестантско учење „Sola Scriptura“, (само писмо) то јест, да Свето Писмо објашњава само себе, онда би требало буквално да одсечемо наше екстремитете и ископамо очи јер се нигде у овим стиховима не може видети да се не мисли на дословно одсецање екстремитета. На срећу, ни сами протестанти не следе до краја оно што проповедају, јер их видимо здраве, са оба ока и обе руке.

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић

© 2025 Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке. Сва права задржана.

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Секте и манипулације у савременом друштву: Где се крију опасности и за кога

Одржано предавање на тему: „Библија и Црква“

Емисија на Курир телевизији: „Нова религија“

Катихета Бранислав Илић: Снага материнске вере и љубави

Секте и манипулативна деловања нови трендови – Зоран Луковић

Катихета Бранислав Илић: О славском сабрању и мисији

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС Секташке злоупотребе у области здравства: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.