„Блажени који плачу, јер ће се утешити…“

Настављамо са тумачењем трећег стиха пете главе.

Свети Јован Златоуст тумачећи израз, који је употребио Господ, поставља питање, да ли би можда било боље да је уместо речи сиромашан користио реч „смирен“? Да блаженство гласи: „Блажени смирени духом“? Ево како Златоуст тумачи: „Зашто Он није рекао: смирени, него: сиромашни? Зато што је ова друга реч изразитија од прве. Сиромашнима Он назива овде оне који се боје и дрхте од заповести Божијих. Њих и кроз пророка Исаију Бог назива својим угодницима, говорећи: На кога ћу погледати? На сиромашнога и на скрушенога духом и на онога који дршће од речи Мојих (Ис. 66, 2). Смерност има много ступњева: неко је умерено смеран, а неко – веома много. Ову другу врсту смерности хвали и блажени пророк, када, описујући нам не просто смерно срце већ веома скрушено срце, каже: Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смерно Бог неће одбацити (Пс. 50, 19)“. Златоуст даље објашњава и зашто је Господ управо са овим блаженством почео Своју беседу на Гори и каже: „Све највеће невоље које притискују сву васељену, дошле су од гордости… Пошто је дакле гордост врхунац зала, корен и извор сваке безбожности, то Спаситељ и спрема лек који одговара болести, поставља овај први закон као чврст и безопасни темељ. На том темељу се може без опасности зидати и све остало… Нека се човек и одликује постом, молитвом, милостињом, целомудреношћу или неком другом врлином, све се то без смерности руши и пропада“.

Настављамо даље, читам 4. стих који описује друго блаженство:

Блажени који плачу, јер ће се утешити.

У овом стиху видимо један од примера где непажљиво читање текста Светог Писма може да саблазни некога или да се лакомислено помисли као да је Православље само за људе који у вери налазе неки изговор за своје комплексе, неурозе, депресије, итд. Свети Јован Златоусти говори да у овом стиху Христос износи нешто што противречи мишљењу целог света, јер сви за блажене сматрају људе који се смеју, док оне који плачу сматрају за дубоко несрећне. Веома занимљиво додаје да се чак и код људи који оплакују смрт најблискијих особа (детета, родитеља, супружника), за то време гасе остале страсти и да се чак из тога може видети корист од таквог туговања, а каква је тек корист од праве туге по Богу, то јест, истинског покајања. Дакле, Свети Оци јасно разликују две врсте плача и показују нам и јасан критеријум по којима можемо да их разликујемо. Свети Јустин Ћелијски овај стих објашњава на следећи начин: „Блажени који плачу, али – не сви. Јер постоје разне врсте плача, но све се оне могу свести на две врсте: једно је плач еванђелски, спасоносни, а друго – плач узалудни, убитачни. Сваки плач који је изазван нечим еванђелским, и води Богу и Божјем, спасоносан је, еванђелски је, блажен је; а сваки плач, који је изазван нечим нееванђелским, и удаљује од Бога и Божјег, узалудан је, убитачан је, горак је. Блажен је сваки онај плач који ма на који начин доводи човека у духовну везу са Једино Блаженим: Господом Христом; а горак је сваки онај плач који ма на који начин удаљује човека од Једино Блаженог, јер представља читаво проклетство за људску природу“.

Свети Лука Кримски додатно појашњава тајне Божије садржане у овом стиху и пише: „Да ли Бог благосиља све сузе, да ли је свим сузама обећана утеха? Не, ни из далека није обећана свима. Постоје сузе злобе, мржње, сузе понижене гордости. Много се суза пролива због тога што остају незадовољена људска стремљења ка световним добрима, што остају посрамљене наше најдубље жеље, што се руши онај животни план који смо сами себи нацртали, а није га Господ дао. Све ове сузе су Богу мрске. Највише и најчешће људи плачу због телесних и душевних патњи: плачу тешко болесни људи понекад од неиздрживих болова, плачу људи и због тешке душевне туге. Плачу унесрећени и слаби, плачу сирочад и удовице, плачу немоћни које су згазили јаки. Бог ће ове сузе примити и отрти. То су сузе оних којима је Господ обећао утеху у другој заповести блаженства. А има и суза потпуно друге врсте – суза чистих људи са дубоко осетљивом савешћу, суза које проливају због самих себе, због онога што чине, суза због свести о сопственој греховности, због своје дубоке недостојности пред Богом, суза кајања и покајања. Ове сузе су Богу најугодније.“

Свети Николај Охридски говори да је плач у овом животу неизбежан, али да пред нама стоји избор: „Човече, пред тобом је само избор између плача и плача, а никако између плача и не-плача. Или ћеш плакати очајно и без надежде пред слепом и глувом нирваном или пред живим Утешитељем. Ако будеш плакао пред живим Утешитељем, примићеш утеху“.

Свети Оци на доста места говоре о плачу, то јест, о ономе што апостол Павле назива туговањем по Богу (2. Кор. 7:10). Знате и сами да су највећи Оци, подвижници Православне Цркве, плач сматрали за једну од најважнијих врлина које човек, који се бори за Царство Небеско, треба да стекне. Ево како свети Јован Пророк пише о плачу и тачно дефинише како га неко може стећи: „Не произилази плач од суза, него сузе од плача. Ако неко, налазећи се међу братијом, одсеца своју вољу, и не обраћа пажњу на туђе грехе: задобиће плач. Кроз ово се сабирају његове помисли, и сабирајући се на тај начин, рађају у срцу тугу (то јест, плач) по Богу, а туга рађа сузе.“ Дакле, можемо да видимо колико је ова врлина плача, унутрашњег туговања по Богу корисна за нас и колико временом може да роди плод истинске радости у Господу. По савету светог Јована Лествичника ова врлина уопште не треба ни да се показује споља тако да други виде тугу по Богу. Пре него што пређемо на следеће блаженство прочитао бих вам његову мисао о овоме: „Драги моји, нисмо ми, не, никако нисмо позвани овамо на свадбу. Онај који нас је овамо позвао, призвао нас је, заиста, да плачемо над самима собом“.

Настављамо даље, читам пети стих:

Блажени кротки, јер ће наследити земљу.

У овом стиху се налази још један камен спотицања за многе људе који се труде да живе црквеним животом. Нама често није до краја јасно када човек треба да буде кротак, када да се гневи, да ли уопште сме да се гневи, у којим условима и слично. Ево објашњења ове врлине од стране светог Јустина Ћелијског који пише: „Шта је кротост? Кротост је: све што нас сналази примати с молитвеним расположењем као нешто што тако треба да буде по свемудром Божјем промислу о нама. Јер Свебрижни, који је рекао: А у вас је и коса на глави избројана (Лк.12:7), непрестано промишља о свему нашем: и о најкрупнијем и о најситнијем“. Велики светитељ наше помесне Цркве наставља: „Блажену кротост човек може стећи само ако све учини да кротки Господ Исус овлада његовом душом. А пре свега, ако испуни своју душу смерношћу. Овлада ли душом смерност, ето за њом и кротост, духовна сестра њена. Њих две стварају у човеку осећање и сазнање: да је за све грехе своје и невоље своје крив сам он, и само он, и нико други. Зато, када се гневи, гневи се на себе, а према другима је испуњен кротошћу“.

Блажени Теофилакт Охридски, са своје стране пружа врло значајно објашњење на питање које нас збуњује данас – да ли кротост аутоматски значи и одсуство гнева у било којој ситуацији. Блажени Теофилакт пише: „А кротки, то нису они који се никада не гневе, јер су такви људи они што су лишени разума, већ они који имају гнева, али се уздржавају, гневећи се онда када је потребно“. Дакле, кротки хришћанин не представља безвољно и слабо створење, које може свако да користи и малтретира. Гнев нам је дат као сила којом треба да се користимо правилно. Свети Оци објашњавају на који начин то радити. Свети Јустин Ћелијски пише: „Разуме се, у срцу кроткога увек има гнева на грех и зло, али не на грешнике. Он воли грешнике, али осуђује њихове грехе. Врхунац гнева еванђелска кротост показује према онима који себе свесно и намерно изједначе са својим гресима. Тада и Бог кротости бичем истерује трговце из храма. И када се гневи, еванђелска кротост има своју богочовечанску меру. То је она реч најревноснијег христоносца: Гневите се и не грешите! Сунце да не зађе у гневу вашем! (Еф. 4:26).“

Што се тиче земље коју наслеђују кротки, Свети Оци говоре да је у питању и материјална земља, па свети Николај Охридски наводи као опипљиви доказ за ову Христову реч огромно пространство руске земље и говори да ниједан народ није кротак као што су то Руси. Наравно, далеко да је било који од народа на земљи савршен, међутим, Руси имају ту карактеристичну црту па им је Господ даровао и толико велику земљу због тога. Такође, Свети Оци говоре да је овде у питању и духовна земља, то јест, небо. Тако свети Григорије Ниски пише: „Кротки ће, нема сумње, наследити ону земљу, плодну у дивним плодовима, украшену Дрветом живота, заливену рукама духовних дарова, на којој расте права виноградна Лоза, чији је виноградар Сам Отац Господа Исуса (Јн. 15:1)“.

Свети Јован Кронштатски објашњава нешто врло важно – колико су заправо нашој природи врлине блиске: „Како су бесмислене и противприродне злоба и јарост. Како је напротив, нашој природи сродна кротост. Погледајте на лице кротког човека: како је оно прелепо, јасно, спокојно, непомућено, привлачно! Какав духовни миомирис разлива у душама кротки човек; гледајући на њега и гневљивац се учи да буде кротак.“

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић.

© 2025 Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке. Сва права задржана.

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Уводни видео „Литургија и мисија“ – Сећање на Владику Атанасија 2025.

Катихета Бранислав Илић: Мисионарско одељење и портал „Кинонија“ врше јеванђелско дело

Зоран Луковић на ТВ Храм

Емисија – Тражим реч

Оснивање Мисионарског одељења – Модернизација Српске Православне Цркве

Да ли је Њу ејџ покрет, секта и да ли постоји у Србији?

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС Секташке злоупотребе у области здравства: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.