Настављамо са тумачењем 16. стиха:
Блажени Теофилакт Охридски са своје стране додаје: „Светлост велика је Еванђеље. И (старозаветни) Закон је такође био светлост, али мала. Сена смрти је грех, јер је грех слика и прилика смрти. Као што смрт обузима тело, тако и грех обузима душу. Светлост нам је засијала, не зато што смо је тражили, већ нам се она сама јавила као да нас је прогонила.“
Свети Филарет Московски објашњава речи сена смрти као грех, будући да грех лишава душу живота, то јест, лишава је благодати Божије, али је не разара, зато што је она бесмртна. Светлост засија, у његовом објашњењу значи Христову неочекивану појаву пред незнабошцима који Га нису очекивали као што су то радили Јевреји“. А свети Хроматије Аквилејски одваја речи тама и сена смрти у овом стиху, говорећи следеће: „Ово значи да се светлост јавила не само онима који седе у тами, већ и онима који седе у земљи смртне сенке… Каква је то земља смртне сенке ако не земља подземног света, о којој говори пророк Давид: Да пођем и долином сена смртнога, нећу се бојати зла; јер си ти са мном (Пс. 23:4)“. Дакле, свети Хроматије овде расуђује да ови стихови алегоријски говоре и о Христовој проповеди након силаска у пакао.
Свети Лука Кримски ове стихове повезује са савременим искушењима и пише: „Порасло је већ ново покољење младих људи који уопште не знају за Христа, којима нико није проповедао хришћанску веру, Христово учење. И ова несрећна деца су слична народу који је насељавао земљу Завулонову и седео у тами и сенци смрти“. Свети Јован Кронштатски пише да се речи о незнабошцима на одређени начин односе и на нас хришћане и да нас позивају да увидимо одговорност за овај узвишени избор: „Галилеја незнабожачка – то смо ми, хришћани пореклом из незнабоштва. Ми смо видели и просвећени смо светлошћу Христовом, Његовом светом вером. Треба да будемо веома захвални. Да ли у нама сија светлост Христова? Да ли се помрачила? Да ли је помрачена телесним делима? Да није угушен телом наш унутрашњи човек? Да ли су помрачене очи нашег срца? Треба се брзо кајати и памтити да греси из наших срца прогоне светлост Христову и погружавају нас у духовну таму, таму смрти, претходницу вечне смрти и вечних мука у паклу. Да се не бисмо узалуд називали хришћанима и не бисмо хвалили светлошћу коју не поседујемо. Штавише, да се не бисмо подвргли већој осуди од незнабожаца који су помрачени незнањем Бога. Веома је лоше ако знамо вољу Божију, а не испуњавамо је, ако не живимо боље, већ горе од незнабожаца који не знају за истинитог Бога. А онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен (Лк. 12:47).“
17. стих гласи:
Од тада поче Исус проповедати и говорити: Покајте се, јер се приближило Царство небеско.
За овај стих постоји доста светоотачких тумачења. Свети Јован Златоуст обраћа пажњу на временски почетак проповеди Господа – дакле, након што је свети Претеча био затворен од стране Ирода, Господ је почео да проповеда и притом је користио идентичан позив на покајање као и свети Крститељ. Он одговара на дилему која се може појавити приликом размишљања о овом догађају – то јест, зашто је Христос чекао овај конкретни тренутак, зашто није проповедао од самог почетка? И зашто Му је уопште био потребан Јован, када су сама дела сведочила о Исусу? Златоуст одговара на ова питања на следећи начин: „Да би, са једне стране, било очигледно Исусово достојанство, јер и Он исто као и Бог Отац има пророке, о чему је и отац светог Претече, свети Захарија рекао: И ти, дете, зваћеш се пророк Вишњега (Лк. 1:76). А са друге стране, да Јудеји не би могли да имају никакав изговор. На ово последње је Сам Христос указао речима: Јер дође Јован, који нити једе нити пије, а они кажу: Ђаво је у њему. Дође Син Човечији, који и једе и пије, а они кажу: Гле човека изјелице и винопије, друга цариницима и грешницима. И би оправдана премудрост од деце њезине (Мт. 11:18-19). Зато је и било потребно да о Христу унапред говори неко други, а не Он Сам. Ако су и након толико снажних доказа и сведочења Јудеји Христу говорили: Ти сам за себе сведочиш; сведочанство твоје није истинито (Јн. 8:13), шта би тек рекли да о Исусу Јован није говорио ништа, већ да је Сам Исус први почео да сведочи о Себи народу? Ето зашто Исус и није проповедао пре Јована и није чинио чуда све док Јован није био затворен у тамницу. Исус својим проповедањем није желео да уноси поделе у народу. Из истог разлога и Јован није учинио ни једно чудо, да би и тиме привео народ ка Христу, народ који је био привучен силом Исусових чуда. Ето зашто јеванђелиста Матеј показује … да је на почетку Своје проповеди Исус учио истоме што и Јован, а о Себи Самоме још није говорио ништа… Јован је помињао секиру, дрво које се сече, гумно, огањ неугасиви. Христос почиње Своју проповед радосном вешћу о небесима и Царству небеском за оне који Га буду слушали“. Блажени Јероним Стридонски указује и на скривени смисао хронолошког поретка ствари, то јест, да је Господ почео да проповеда када се завршила проповед светог Јована Претече, као знак да је Нови Завет почео са завршетком Старог Завета.
Свети Јустин Пољански указује на то да покајање хришћана не треба временом да се сведе на формалне поступке, на нешто што радимо по навици, а без истинског учешћа у њима. Данас неки људи заузимају став према светој тајни Исповести као својеврсној „пропусници“ за Причешће. Свети Јустин пише следеће: „У овим речима се налази заповест која је обавезна за све хришћане: кајте се и верујте у Јеванђељско учење. Овим почињите и током целог живота настављајте дело свог спасења. Истински хришћанин увек треба да буде у миру са Богом. Међутим, бити у миру са Богом није могуће без непрекидног покајања. Ово покајање се не састоји само у речима: опрости Господе, помилуј Господе! У покајању су неопходни сви поступци који условљавају отпуштење грехова, то јест, свест да постоји нечистота помисли, погледа, речи, саблазни или нечега другог – свест о својој кривици и неодговорности, без самооправдања; као и молитва за отпуштење грехова“.
Преподобни Марко Подвижник говори о томе да је покајање подвиг који не може да се заврши овде на земљи, подвиг који не можемо да тако кажемо, одрадимо, да завршимо, па да се онда бавимо нечим другим. Свети Марко такође наглашава јасну светоотачку мисао да без и мимо Христа људски род ни на који начин не може да се спаси, то јест, да уђе у заједницу са Богом. Ево како преподобни Марко Подвижник пише: „Сви ми смо потомци Адама: сви се рађамо у греху Адама и због тога смо одлуком Божијом осуђени на вечну смрт. Немамо могућности да се спасимо без Христа. Сви, па и најправеднији међу људима избављају се од вечне смрти једино посредством Христа Који се распео за све и искупио све Крвљу Својом. Из тог разлога Искупитељ и предлаже свима једно делање које у себи обухвата сва остала делања и заповеда Апостолима да свима говоре: покајте се, јер се приближило Царство небеско… Човек који тврди да покајање може да се заврши пре смрти, одбацује заповест и показује се као преступник свих Христових заповести. Нема краја покајању до саме смрти и за мале и за велике! Нико у стварности није могао да достигне савршенство у покајању, такво савршенство које не би имало потребе за поправком. И зато ми, ако се и не удостојимо да испунимо покајање како доликује, онда ћемо се по својој вољи трудити у покајању, да не бисмо били прибројани људима који одбацују заповест и због тога били подвргнути осуди“. Ово је врло важно расуђивање светог Марка, јер нам указује да не гледамо на покајање као на неки „бонус“, нешто што је само пожељно и похвално за нас, нешто што нас чини „супер хришћанима“.
Свети Игњатије Брјанчанинов објашњава да је Господ са своје стране учинио све да нам покајање буде лако и блиско нашој природи. Свети Игњатије пише овако: „Два својства, две способности су од стране милостивог Бога усађене у људску природу уз помоћ којих она, након свог пада и отуђења од Бога може да се врати из пада и обнови своју заједницу са Богом. Ова два својства су својство покајања и својство вере. Овим својствима се Бог обраћа за спасење људи. … Бог је на почетку у нас поставио природно својство покајања: оно средство које ми људи користимо да бисмо уништили непријатељство и успоставили мир међусобно, Бог је пожелео да употреби као средство за уништење непријатељства и успостављање мира између Бога и рода људског“. Овај велики учитељ Цркве такође обраћа пажњу да нам је у Цркви већ све дато без икаквог нашег труда и да треба да будемо довољно мудри да то искористимо. Свети Игњатије наставља: „На несрећу, многи поступају крајње немарно и без знања са великим даром покајања. Они не желе да знају да покајање не може бити спојено са добровољним животом у греху. Живећи греховним животом из саосећања према њему, због привезаности према њему, овакви људи у одређено време прибегавају покајању да би се, очистивши се на тренутак, поново потопили у греховну нечистоћу. Страшна самообмана! Страшно ругање над даром Божијим! Таквим лицемерним покајањем, таквим играњем са великом тајном и ругањем над њом, оснажује се греховни живот, постаје неодвојиви део човека. У покајању је цела тајна спасења. Како је то једноставно, како је јасно! А како ми поступамо? Остављамо покајање на које нам је Бог указао и стремимо да стекнемо умишљене врлине јер су оне пријатне нашим осећањима; затим мало-помало, на неприметан начин, бивамо заражени умишљеношћу и пошто благодат не жури да нас осени, да нас овенча, ми онда сами почињемо да стварамо у себи пријатна и сладосна осећања – сами себе награђујемо и тешимо се собом! Зар то није смешно? Зар то није глупо? Зар то није гордо и дрско? Престанимо да се шалимо са Богом и живимо пред Њим у непрестаном покајању!“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
