Настављамо са објашњењем 8. и 9. стиха:
Свети Златоуст говори да је сатана намерно чувао ово искушење земаљске моћи и жељу за богатством за сам крај као најјаче. Ево Златоустових речи: „У стварности, извор бесконачних зала представљају следећа три порока: служење стомаку, сујета и велико пристрашће према богатству. Знајући то, гнусни кушач је чувао за крај најснажније искушење, то јест, жељу за већим. Мучна жеља да одмах изнесе ово искушење је постојала у њему од самог почетка; међутим, као снажније од других, ђаво је ово искушење чувао за крај. Такав је закон његове борбе: употребљавати после свега оно што, по његовом мишљењу, може лако да обори непријатеља. Тако је поступио са Јовом, тако поступа и овде… Како треба побеђивати ђавола? Онако како је учио Христос: прибегавати Богу, не упадати у безнађе и при самој глади, верујући у Онога Ко може да нас нахрани и речју; ако и добијемо нека добра, не кушати њима Добродавца, нимало се не бринути о људској слави, већ бити задовољан само небеском. Заиста, ништа нас толико не подвргава под власт сатане као жеља за већим и љубав ка стицању“.
Свети Јустин Ћелијски нам скреће пажњу да ђаво и овде лажира стварност, јер он не влада светом. Ево како Светитељ пише: „У овом свету ђаво је самозванац, јер је на туђем имању прогласио себе власником. Истина, зло у свету и греси у свету су његови, али сам свет није његов већ Божји, јер је творевина Божија“.
Ево 10. стиха који гласи:
Тада му Исус рече: Иди од мене, Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи!
Свети Јован Златоуст објашњава Исусов поступак на следећи начин: „Пошто ђаво сада већ греши против Бога Оца, називајући васељену која припада Оцу својом и усуђује се да себе представља као Бога, као да је он творац света, Христос му је на крају запретио, али и овде без гнева, већ једноставно: иди сатано“. Оци такође говоре и да је речима иди од Мене, сатано, Господ прекинуо сва даља ђаволова искушења. Свети Иларије Пиктавијски пише: „Када је ђаво чуо име сатано, које је изобличавало његове преступе препознао је у човеку Исусу, свог Господа Бога Коме треба да се поклони. Дејством овог одговора, Господ нам је предао величанствени пример тога да, презирући земаљску славу и одбацивши жудњу поседовања световних блага, памтимо да треба да се поклањамо само Богу и Господу, посебно када је поштовање ђавола постало обично дело за наш век“.
Свети Јустин Ћелијски показује у чему се састоји прави и истински смисао људског живота: „Знајући потајну жељу Кушачеву, Господ Исус му одговори и рече: Иди од мене, Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи! Прави живот људи у свету састоји се у клањању и служењу само Богу јединоме и истинитоме. Људи су саздани боголики, да би их сва душа вукла Богу, те да би сав живот њихов био непрекидно богослужење. Људи су бесмртна бића, јер имају бесмртну душу. Само служећи Богу бесмртноме и живоме, и живећи Њиме, они испуњују своје божанско назначење у свету: савлађују грех и смрт и стичу живот бесмртни и вечни. Богочовек је и дошао у свет да људима да божанске силе и моћи да се ослободе греха и смрти и постану свети и бесмртни. У томе је Богочовеково царство и сила и слава. А и човеково. Јер је човеково истинско царство и истинска сила и истинска слава: да Богочовеком постане и остане свет и бесмртан. А све друго је човеков стид и срам“.
11. стих четврте главе гласи:
Тада Га ђаво остави, и гле, анђели приступише и служаху му.
Свети Јован Златоуст даје одлично објашњење ових речи и показује да усамљеност Господа нимало није била случајна, да је Он управо и желео да се као човек Сам супротстави сатани. Свети Јован говори: „Док је борба трајала, Христос није допуштао анђелима да се јаве, да тиме не би одагнао онога кога је било потребно уловити. Међутим, када је изобличио ђавола у свему и натерао га на бег, тада се и јављају анђели. Из овога треба да схватиш да ће и тебе након победе над ђаволом, анђели прихватити са пљескањем руку и да ће те штитити у свим случајевима. Исто тако су примили Лазара и однели га у окриље Авраама који је био кушан у пећи сиромаштва, глади и свакаквих невоља. Христос је, као што сам и говорио раније, јавио овде много ствари које и са нама треба да се догоде.“
Предање Цркве говори о томе да су близу нас у сваком тренутку два анђела – анђео чувар и демон који се труди да нас саплете и одвоји од Бога, у случају да ми сами пристанемо на његове предлоге. Дешава се да се, по Божијем допуштењу, наш анђео чувар удаљује од нас да би нам пружио прилику да ступимо у борбу са злим духом. Али чак и у тој борби ми нисмо сами, већ и даље имамо помоћ анђела чувара и благодати Божије. Борба је потребна да би се показао наш слободни избор, да би наша душа била у прилици да покаже којој страни ће се приклонити. Свети Серафим Саровски говори о томе на следећи начин: „Као што и восак који није разгрејан и омекшан не може да прими печат, тако и душа која није искушана подвигом и немоћима, не може да прими на себе печат Божијих врлина. Када је ђаво оставио Господа, анђели су приступили и служили Му. Дакле, ако се у време искушења анђели Божији мало и удаљују од нас, они нам остају близу и брзо приступају и служе нам помоћу божанских помисли, умиљења, трпљења. Душа која се потруди, стиче и друга савршенства.“
Свети Григорије Двојеслов из ових стихова осветљава и догматску истину Православља, да је Господ Исус Христос истинити Бог и истинити Човек, да поседује две природе у једној Личности. Ево како свети Григорије пише: „Значајно је да су Му, након што је ђаво одступио, Анђели служили. Шта се из овог догађаја види ако не две природе у Једној Личности? Зато што Он и јесте човек кога искушава ђаво, али је Он и Бог Коме служе Анђели. Дакле, познајемо у Њему нашу природу јер ако ђаво у Њему не би видео човека, не би почео да Га искушава. Поштујемо у Њему Божанство јер када Он не би био над свима Бог, Анђели никако не би почели да Му служе“.
Свети Лука Кримски овде обраћа пажњу на чињеницу да је ђаво одступио, али говори о карактеру тог одступања, то јест о ономе што говори апостол Лука у свом Јеванђељу: И када заврши ђаво све кушање, отиде од Њега за неко време (Лк. 4:13). Свети Лука расуђује овако: „Ђаво је, попут пребијеног пса, отишао, али како онда говори апостол Лука, да је оставио Христа само на неко време? Како на неко време? Зар не знате колико је страдања, колико искушења од злих књижевника, првосвештеника и фарисеја, научених од сатане, претрпео Христос? Сатана није остављао [на миру] Христа ни када се крвавим сузама молио у Гетсиманском врту, када је дрхтала Христова душа пред страдањима која су Му предстојала – ни тада Га сатана није остављао [на миру]. Господ је посрамио сва искушења: након четрдесетодневног поста, Он је посрамио ђавола и лако издржао сва искушења. Тада Га ђаво остави, и гле, анђели приступише и служаху му. Ово је врхунац. У питању је блистави завршетак Исусовог подвига у пустињи: анђели су приступили, поклонили се пред Њим, окружили Га у великом броју са свих страна и почели да Му служе. Додаћу још пар речи. Сатана је искушавао Господа Исуса Христа. Сатана и његови анђели искушавају и све нас и сви ми треба да се боримо са овим искушењима. Сви треба, гледајући на пример Господа Исуса, да одбацујемо сва искушења речима Светог Писма. И ако успемо да испунимо овај тешки задатак, ако савладамо сва искушења, са нама ће на крају бити исто што и са Господом Исусом. Јавиће нам се анђели, поклонити се и служити нам. Хајде да заслужимо такву част од стране анђела!“
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић