Унијати или „гркокатолици“ (како се службено називају) кроз векове све до данас представљају ватикански пројекат покатоличавања православних народа, укључујући и српски. Историјски гледано, тај подмукло смишљени пројекат, који подсећа на Тројанског коња, почиње са освајањем Цариграда од стране Латина 1204. године, када је римски папа Инокентије III (1161-1216) поставио првог латинског патријарха у Цариграду, Венецијанца Тому Моросинија (1170-1211).
Као званичан почетак пројекта унијаћења православних народа може се сматрати доношење одлука IV сабора у Латерни 1215. године, на коме је сабор кардинала, на челу са папом Инокентијем III, одлучио у 4., 5. и 9. члану да православни обраћеници задрже своје обреде, с тим да буду потчињени римском папи као врховном верском поглавару. Слично се захтевало и на Ферарско-Фирентинском сабору 1438-1439, када је папа Евгеније IV (1383-1447) захтевао од византијског посланстава на челу са царем Јованом VIII Палеологом (1392-1448) и цариградским патријархом Јосифом II (1360-1439) да признају врховни ауторитет римског папе, а да задрже своје богослужбене обреде и обичаје.
У том периоду су извршена насилна покатоличавања православних народа на просторима некадашњег Источног римског царства, познатијег под називом Византијско царство. Ипак, иако је сама Латинска цариградска патријаршија постојала све до 1964. године, она је све до краја свог постојања задржала само спољашне карактеристике латинског свештенства и њиховог богослужења. Самим тим било је „ограничено“ мисионарење међу православним народима или, боље речено, „прозелитско“ задобијање православног становништва у оквире Римокатоличке цркве. Због тога је папа Бенедикт XIV (1675-1758), са три папске буле (1742-1744), озваничио је постојање унијата тј. гркокатолика који су под директном управом Ватикана.
Кључну улогу у прозелитско-унијатском приближавању Ватикана православним народима, са идејом да православни хришћани задрже своје спољне богослужбене обичаје и „византијску Литургију“, а да прихвате унутрашње догматско учење Ватикана, и пре свега признају за врховни ауторитет римског папу као Христовог викара (представника на земљи) одиграла су два историјска момента. Први историјски догађај била је чувена Брестовска унија (1595-1596), када је потписан конкордат између Православне цркве на простору данашње западне Украјине, која је припадала тада Кијевској Русији. Тадашња Кијевско-галичка митрополија потписала је споразум са Ватиканом, којим су се ставили под јурисдикцију римског папе. Овај споразум, који се састоји од 33 члана, саставили су епископи Кирило Терлецки и Ипатије Потијски. Главни циљ споразумног текста је био да се сачува богослужбена православна структура, док би митрополија јурисдикцијски била под влашћу Ватикана, признајући тако римског папу за врховног поглавара Цркве. Тај споразум је оберучке прихваћен од папе Климента VIII (1536-1605) и свечано потписан у Ватикану 24. децембра 1596. године.
Овим чином формиране су гркокатоличке цркве које су под директном јурисдикцијом римског папе и његових кардинала. Тада су многе православне цркве насилно преузете од стране унијата, такозваних „гркокатолика“. Сличан догађај се одиграо и пре неколико деценија, када су 29. октобра 1989. године унијати прекинули Свету Литургију у Православној цркви Преображења Господњег у Лавову и преузели храм под своју надлежност.
На просторима јурисдикције Српске Православне Цркве, унијатска „гркокатоличка црква“ је први пут основана у Славонији, у манастиру Марчи, када је српски православни Епископ Вретанијски Симеон 1611. године, отишавши у Рим, признао римског папу као врховног црквеног поглавара. Тим чином православни манастир Марча је постао прво седиште унијатских епископа на просторима под јурисдикцијом Српске Православне Цркве. Сам догађај је изузетно важан за историју СПЦ јер означава почетак тежње унијаћења српског народа. Уследиле су бурне године борбе српског православног народа у напорима да из канџи Ватикана и Хабзбуршке монархије врати манастир Марчу под окриље Српске Православне Цркве. Нажалост, то је ескалирало паљењем манастира 1739. године од стране српских побуњеника, који тада нису имали другог избора у борби да спрече унијаћење православних Срба.
Убрзо након тог догађаја, одлуком папе Пија VI (1717-1799), а на предлог царице Марије Терезије (1717-1780), седиште унијатских, гркокатоличких епископа у Марчи се укида и премешта у Крижевац, где се успоставља гркокатоличка Крижевачка епископија (бискупија). Гркокатоличка Крижевачка бискупија од 1896. године постаје део Загребачке римокатоличке митрополије, а 1966. године њено сједиште је премештено у зграду гркокатоличког сјеменишта у Загребу, да би се поново 2020. године вратило у Крижевац. У самом Крижевцу у гркокатоличкој катедрали Свете Тројице налази се седиште бискупије као и бискупска резиденција, док унијатски бискуп или епископ столује и у Загребу, у средишњој установи конкатедрале Светих Кирила и Методија.
Како се наводи на њеној службеној интернет страници, Крижевачка епархија је бискупија Католичке цркве која окупља римокатолике византијско-словенског обреда на подручју Републике Хрватске, Босне и Херцеговине и Републике Словеније. Садашњи гркокатолички владика Милан Стипић постављен је на ту функцију 2020. године. Сама Епархија је подељена на следеће бискупске викаријате: жумберачки, славонско-сријемски, босанско-херцеговачки и далматински (који је у обнови). Према попису броји 21.300 верника у четрдесет и једној жупи или парохији. Такође постоји велики број женских манастира под јурисдикцијом Крижевачке гркокатоличке епархије, што се може видети и на званичном сајту епархије.
Унијатске, гркокатоличке цркве у Републици Србији припадају Крстурској гркокатоличкој епархији, која је под директном јурисдикцијом римског папе од 2018. године. Њено седиште се налази у селу Руски Крстур у општини Кула, са саборном црквом Светог Николе где столује и садашњи бискуп Ђура Џуџар. Ова епархија се дели на Београдско-банатски деканат, Бачки деканат и Сремски деканат. Припадају јој манастир Успења Богородице у Руском Крстуру, манастир Светог Јосифа и Свете Кекилије у Кули и манастир Светог свештеномученика Јосафат у Куцуру.
Према подацима из 2004. године, гркокатолички егзархат је на подручјима Србије и Црне Горе обухватао 26 парохија, са 17 храмова и укупно 22.934 верника, који су по етничкој припадности углавном били Русини, Украјинци и Румуни, што наравно не искључује Србе. У Црној Гори од 2013. године гркокатолици су непосредно потчињени римокатоличким бискупима Црне Горе и немају свој храм него служе у римокатоличким црквама.
У Републици Северној Македонији 2001. године је основан апостолски егзархат под директном управом римског папе, а претходних дана су прославили 100 година гркокатоличког деканата у цркви Светог Кирила и Методија у Радову, где су литургију служили бискуп Скопско-струмички др Киро Стојанов, бискуп Крижевачи Милан Стипић (надлежан за Словенију, Хрватску и Босну и Херцеговину), бискуп Рускокрстурски Ђура Џуџар (надлежан за Србију) и бискуп гркокатоличког егзархата Бугарске Петко Валов.
Овај кратак историјски пресек постојања гркокатоличке цркве односно унијата на просторима бивше Југославије само је мали корак ка бољем упознавању православних верника о процесу унијаћења православних Срба, који ни до данас није престао. Нарочито је подстакнут након Акта папе Бенедикта XVI који је 2003. године основао посебан „Апостолски егзархат за Србију и Црну Гору“ (и који је 2013. године подељен, као што је већ поменуто). Све наведено говори о томе да унијатска пропаганда Ватикана на традиционално православним просторима не јењава, него да се све више и више шири уз економску помоћ Ватикана и његових школских институција, као што су Понтификални оријентали институт и за Словене чувени Русикум у Риму. У њима се припремају нове генерације унијатских свештеника.
Парадоксална је чињеница да унијати-гркокатолици који толико воле православно богослужење и византијску традицију, игноришу догмате и свете каноне Православне Цркве. Увид у наше догмате и каноне би им пружио могућност да се увере и у лепоту учења Православне Цркве, будућу да сви богослужбени текстови извиру из њега. Тако би имали и прилику да увиде догматска одступања од пуноће истине која је садржана у учењу Православне Цркве, израженог у седам Васељенских сабора. То учење је Римокатоличка црква игнорисала уводећи јереси попут исхођења Светог Духа од Оца и од Сина (filioque), непогрешивости и првенству римског папе, безгрешном зачећу Пресвете Богородице и њеном телесном преселењу на Небеса без претходног упокојења, коришћењу бесквасних хлебова на Литургији, чистилишту (пургаторијуму)… и многим другим новотаријама које су удаљиле Римокатоличку цркву од истинитог учења Православне Цркве.
Спољашни облик источно-византијског богослужења, ношење православних свештеничких одежди и служење у храмовима изграђеним по узору на православну архитектуру и живопис, нису довољни за спасење ако се не исповеда Православна вера и ако се по њој не живи. У том смислу, на унијате се могу применити речи Светог апостола Павла из посланице Тимотеју: „Имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли“ (2 Тим 3, 5).
У наше време примећујемо да постојање унијата-гркокатолика на просторима бивше Југославије, које траје већ неколико векова, постаје све израженије. Циљ њиховог деловања је да се потисне улога Српске Православне Цркве на вековним просторима њене јурисдикције. Стога, резимирајући, оно на шта ми као православни хришћани треба да пазимо јесте да нас нечија тобож „православна спољашност“ не обмане, и да у тој обмани не кренемо у гркокатоличке цркве на богослужења, те заједно са њима почнемо да се молимо или, не дај Боже, да се причешћујемо, сматрајући их за православне. Aко се неким случајем догоди да се на канонским просторима СПЦ нађемо у нама непознатој цркви (која споља изгледа као православна) на Литургији или на неком другом богослужењу, треба прво да питамо ког епископа молитвено помињу на богослужењима. Уколико не помињу нашег патријарха Порфирија или неког од наших православних митрополитâ/епископâ, онда у њиховим богослужењима не треба ни учествовати јер Православна Црква нема догматску и евхаристијску заједницу ни са унијатима-гркокатолицима, нити са Римокатоличком црквом.
*
Много је лажних пастира и вукова у јагњећој кожи у наше време. Имајући то у виду, овај текст је само подстрек да се боље упознамо са историјатом и деловањем унијата гркокатолика на просторима на којима је једини канонски представник православне богослужбене традиције Српска Православна Црква.
Аутор је докторант Универзитета у Атини
