Фундаментална грешка у методи Ричарда Докинса, којом успоставља однос физичког и метафизичког, гласи: „Постојање или непостојање натприродног стваралачког ума без дилеме је научно питање, иако о томе није, или још није, просуђено у пракси“ (Из књиге Заблуда о Богу).
Како натприродно, уколико постоји, може бити питање природне науке? Научни метод не допушта могућност изласка из природног. Како онда наука може било шта рећи, позитивно или негативно, у вези са натприродним (а да остане наука)?
Докинс прави разлику узмеђу две врсте научног агностицизма: „Привремени научни агностицизам“ (не знамо још) и „Трајни научни агностицизам“ (не можемо никада сазнати). Он одбија овај други агностицизам (да такав агностицизам уопште треба да постоји). Као разлог наводи агностицизам у природној науци, конкретно астрономији. Некада се мислило да никада не можемо испитивати хемијски састав звезда (мислило се да се ту ради о трајном агностицизму). Данас тај агностицизам пада. Дакле, показао се као привремени. Али, Докинс као да не примећује да наводи пример из природе, а не из натприроде. Отуда, не следи закључак да ако је у првом случају пао агностицизам (показао се као привремени, а не као трајни), да ће пасти и овај други (да ћемо некада, научном методом, дати коначан одговор о божанској егзистенцији). Натприродно је недоступно науци управо зато што је натприродно, зато што је је метафизично, зато што је с ону страну природе (а не зато што је далеко, попут звезда, па смо ту даљину решили и оборили привремени агностицизам). Између природног и натприродног, односно између створеног и нествореног, света и Бога, постоји онтолошка провалија. Зато, наука не може тврдити ништа у вези са натприродним, нити његово постојање, нити непостојање – а да то буде научна тврдња и да наука остане наука. Једино што може је да констатује постојање – трајног агностицизма.
Закључићу речима Стивена Хокинга, које најбоље илуструју ово о чему сам писао:
„Чак и ако је било догађаја пре Великог праска, не можемо их користити за предвиђање будућих догађаја, зато што би предвидивост заказала у моменту Великог праска.
Сходно томе, ако, као што је случај, знамо само за догађаје после Великог праска, не можемо одредити шта се десило пре њега. Што се нас тиче, догађаји пре Великог праска не могу бити део научног модела васељене. Можемо их изоставити из модела и рећи да је Велики прасак почетак времена. То значи да наука не треба да се бави питањима попут оног ко је створио услове за настанак Великог праска“. (Из књиге Краћа повест времена).
Ђакон др Александар Милојков
Фото: Wikimedia
