Настављамо са објашњењем 13. стиха друге главе Јеванђеља по Матеју.
Свети Јован Златоуст објашњава и са друге стране поступак мудраца и бекство Свете породице у Египат следећим речима: „Дужни смо да испитамо зашто ни мудраци ни дете не остају на свом месту, већ мудраци одлазе у Персију, а Дете са Мајком бежи у Египат? Шта? Зар је Дете требало да падне у Иродове руке и да будући у његовим рукама избегне смрт? Међутим, тада би могло да се посумња у то да је Он примио тело и не поверује у величину целокупног дела спасења“. Оци говоре да је Господ предвидео појаву јеретика докетâ који су одбацивали истину да је Господ заиста постао човек, да је имао право људско тело и зато им овим деловима из Писма уклања било какве изговоре за њихова лажна учења.
Речима да ће „Ирод тражити дете да га погуби“, анђео показује шта ће Ирод предузети у будућности. Свети Николај Охридски пише на следећи начин о овоме: „Ангел говори у будућности. То значи, Ирод још није предузео ништа стварно против живога Младенца. Но Ирод непрестано носи у срцу страх од Младенца и у мислима намеру да Га убије. Нико на земљи још не зна за намеру Иродову. Али Богу су људске помисли отворена књига, коју Он лако и јасно чита. Само Бог једини зна, шта Ирод умишља против Исуса. Он једини и може открити тајну, закључену у злочиначком уму Иродовом.“
Настављамо даље са 14. и 15. стихом:
И он уставши, узе дете и матер његову ноћу и отиде у Египат. И би тамо до смрти Иродове – да се испуни што је Господ рекао преко пророка који говори: Из Египта дозвах сина својега.
Нашој пажњи можда и промакну околности које су пратиле само бекство у Египат, али Светим Оцима нису промакле. Ево како свети Инокентије Херсонски описује овај догађај, колико је то потресно изгледало и колико је захтевало жртве од стране светог старца Јосифа који је имао преко 80 година, али и Мајке Божије са Богомладенцом. Нама би сигурно било напорно да усред ноћи кренемо на толики пут аутомобилом са свим технологијама које нам показују најкраћи и најудобнији пут. А они су имали само једно магаре, а притом је Јосиф у својим годинама ишао пешке. Ево Светитељевог расуђивања: „Замислите светог старца који изненада устаје усред мрачне ноћи са бедне постеље; замислите како он, преиспуњен оним што је чуо од Анђела слабим корацима долази са поштовањем до Дјеве и Детета који спавају и тихо је буди из сна. Како Јој затим смирено објављује о крајњој потреби да тог тренутка оставе не само дом, већ и отаџбину и одмах крену у Египат. Како се затим они одмах припремају за пут, пакују мали број неопходних ствари, како Мајка узима на руку Дете које спава и пење се са Њим заједно на бедну животињу. Како старац иде за њима дрхтавим корацима – и све ово ноћу. Реците, ко би од нас без крајње нужде могао да се одлучи на такав пут? Јер пут из Витлејема у Египат је крајње опасан и тежак: потребно је да идете по планинама и шумама, по местима која немају воде, по песку који измиче под ногама, при непрестаној опасности од звери и разбојника. И таквим путем, ноћу, бежи сада Спаситељ света, Који као беба лежи на грудима Мајке!“. Из овога видимо јасно да је Господ Исус за нас људе почео да страда од самог почетка свог живота.
Свети Јован Златоуст објашњава конкретан разлог овог мукотрпног путовања, зашто су они ишли баш у Египат? Он говори следеће: „Пошто су Вавилон и Египат били земље распаљене највећим огњем незнабоштва, то Господ показујући на самом почетку да ће Он исправити и учинити бољим становнике обе земље и кроз то уверавајући да и цела васељена треба да очекује блага, шаље мудраце у Вавилон, а Сам са Мајком долази у Египат.“
Свети Златоуст наглашава још нешто важно, што саблажњава неке од људи који тек прилазе вери, а то је: да ли ће нас крштење и редовни одласци у храм аутоматски заштитити од искушења? Ево речи светог Јована: „Сем тога, одавде ћемо сазнати још нешто што ће много помоћи нашој мудрости. Шта? Да од самог почетка треба да очекујемо искушења и нападе. Види како то све почиње од самих пелена. Чим се Христос родио, тиранин бесни, дешава се бекство у другу земљу и потпуно невина Мајка бежи у земљу варвара. Након тога што се и ти удостојиш да послужиш неком духовном делу, ако будеш трпео највеће напасти и будеш подвргнут не треба да се смућујеш и говориш: шта ово значи? када испуњавам вољу Господњу треба да будем увенчан и прослављен, светао и чувен. Међутим, имајући Христов пример, трпи све храбро, знајући да са духовним људима тако треба и да буде, да је њихов део да са свих страна буду подвргнути искушењима.“ Међутим, ово не значи да је живот људи који се труде да буду верни Богу само непрестана патња и страдање. Бог користи и радост и невоље да нас што више утврди у љубави ка Себи, да нас што више приближи Себи, по речима апостола Павла: знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро (Рим. 8:28). Свети Јован Златоуст на другом месту то објашњава овако: „Човекољубиви Бог је Јосифове невоље растворио радошћу како Он обично и поступа са свима Светима, не дозвољавајући им да буду у непрестаним опасностима, али и не остављајући их у савршеном миру, већ уређујући живот праведних из оба.“
Што се тиче речи из стиха „из Египта дозвах сина својега“ – блажени Теофилакт Охридски одговара на аргументе противника који говоре да се пророчанство пророка Осије из Египта дозвах сина својега (Ос. 11:1) не односи на Господа Исуса, већ на израиљски народ у целини. Он одговара на ово на следећи начин: „Запитајмо се, ко је Син Божји? Јеврејски народ који се клањао идолима и кипу Велфегора или Онај који је заиста Син Божји?“
Свети Филарет Московски са своје стране види у овом одласку баш у Египат тајни праобраз онога што ће се догодити касније, одбацивања Спаситеља од стране Јудејаца. Он пише: „На тај начин је спасење незнабожаца који су призвани вери као последица неверовања Јудеја, било јасно наговештено овим бекством Спаситеља, гоњеног из Јудеје и скривеног међу незнабошцима. Да би на неки начин припремио неверне за благодат Јеванђеља, Син Божији је изашао из власти Ирода, Свог гонитеља и за Своје прибежиште бира царство најсујевернијих незнабожаца“. Дакле, Светлост света иде у највећи мрак да би почео да руши власт господара таме – ђавола и његових демона.
Ево и 16. стиха:
Тада Ирод, видјев да су га мудраци преварили, разгњеви се веома и посла те погуби сву децу по Витлејему и по свој околини његовој од две године и ниже, по времену које је тачно дознао од мудраца.
Недоумица која се може јавити приликом читања ових стихова је следећа: зашто је Бог дозволио покољ невине деце? Свети Јован Златоуст даје одговор на ову дилему: „Нека је Ирод поступио неправедно, али зашто је, питаћеш ти, Бог то допустио? Шта да одговоримо на ово питање? Указаћу вам на оно исто правило о коме непрестано говорим и у храму, и на тргу и на сваком месту – правило за које желим да га пажљиво чувате јер нам оно даје решење на све сличне недоумице. Какво је то правило? У чему се састоји? Увреде које неправедно трпимо од било кога, Бог нам урачунава или за отпуштење грехова или као награду. Али какав су грех имала деца, рећи ћеш, које је требало да сперу својом крвљу? Горенаведено праведно може да се примени само на одрасле људе који су много грешили; али деца која су претрпела тако рану смрт, које грехе су изгладили својим страдањима? Зар ниси чуо оно што сам рекао? Ако нема грехова, онда се за страдања овде тамо дају награде“.
Не удубљујући се у смисао и читајући речи да је Ирод био преварен, неко би могао и да каже да Ирод за своје зверство можда има и неко оправдање у смислу да се осветио зато што је био преварен. Међутим, апостол Матеј заправо показује како је Ирод гледао на то што му се мудраци нису јавили. Свети Николај Охридски то одлично објашњава овако: „Звездари источни управо нису преварили Ирода. Они њему нису ништа обећали. Јер се каже у Јеванђељу: ‘и они саслушавши цара одоше’. Но тиранин Ирод навикао је да свако ко саслуша његову вољу, мора је извршити. Зато је он узео за превару то што се звездари нису вратили у Јерусалим, да га обавесте о божанском Младенцу.“
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
