У четвртак, 8. октобра 2026. године, у кафе-књижари „Слово“ у Београду, одржан је разговор на тему „Од Логоса до етоса“, у организацији Одсека за дијалог у јавној сфери Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, у сарадњи са кафе-књижаром „Слово“, у оквиру циклуса трибина „Књига – повод за разговор“. Повод за разговор била је књига „Иза одшкринутих врата“ протопрезвитера Александра Михаиловића, са којим је разговарао презвитер др Александар Милојков, координатор Одсека за дијалог у јавној сфери Мисионарског одељења АЕМ. Разговор је модерирао др. Андреја Мирицки, стални стручни сарадник овог Одсека.
На почетку разговора, отац Александар Михаиловић говорио је о Тајни Христа као централној теми своје књиге и заједничкој нити која повезује све есеје сабране у њој. Полазећи од ове теме, учесници су детаљно разматрали хришћанско разумевање стварања света и човека, историје као кретања творевине ка њеном циљу, као и коначног назначења свега створеног – сједињења са Богом у Христу.
Посебна пажња посвећена је хришћанском разумевању историје, која није бесциљно трајање нити циклично понављање, већ кретање творевине ка њеном есхатолошком испуњењу. Отац Александар Михаиловић је у том контексту говорио о космичкој Литургији као крајњем циљу кретања целокупне творевине, односно о преображају свега створеног и његовом сабирању у Христу. На тај начин, Тајна Христа показује се не само као средиште хришћанске вере, већ и као кључ за разумевање самог постојања света, његове историје и коначног смисла.
Нарочито занимљив део разговора био је посвећен односу православног богословља и савремених природних наука, пре свега космологије, у контексту хришћанског учења о почетку и крају света. О овој теми говорио је отац Александар Милојков, указујући на значај методолошког разграничења науке и богословља, али и на могућност њиховог смисленог дијалога. Посебно је нагласио разлику између методолошког натурализма, као легитимног приступа природних наука, и онтолошког натурализма, који целокупну стварност своди искључиво на њену природну димензију.
У том контексту, отац Александар Милојков је представио могућност једног обједињеног разумевања стварности, у којем научно и богословско сазнање представљају два различита, али међусобно несупротстављена слоја објашњења. Наука истражује физичке законитости и процесе у космосу, док богословље поставља питање његовог онтолошког темеља и коначног смисла. Овакав приступ, који је отац Александар Милојков назвао „христолошком NOMA-ом“, подразумева несливено и нераздељиво јединство научног и богословског разумевања, без мешања њихових метода и предмета истраживања.
У наставку разговора размотрени су савремени космолошки модели почетка и могућег краја васионе. Поред теорије Великог праска и питања граница научног сазнања о самом почетку космоса, посебна пажња посвећена је моделима његовог могућег свршетка: Великом смрзавању (Big Freeze), Великом колапсу (Big Crunch) и Великом цепању (Big Rip). Указано је да ови модели, упркос математичкој заснованости, у погледу далеке будућности космоса остају у домену теоријских предвиђања и спекулативне космологије. Њихова заједничка карактеристика јесте да, посматрајући космос искључиво у границама његових природних законитости, отварају перспективу његове коначне пролазности и смрти.
Насупрот томе, отац Александар Милојков је указао на хришћанско богословско разумевање космоса, посебно на учење Светог Максима Исповедника о Богу као Почетку, Узроку кретања и коначном Циљу свега створеног. У том разумевању, крај космоса није његово уништење, већ преображај и испуњење смисла његовог постојања. Творевина, иако по својој природи пролазна и смртна, није остављена самој себи, већ је призвана да кроз сједињење са Богом у Христу постане непропадљива и вечножива.
Посебно је размотрен и однос светлости и знања у савременој космологији и православном богословљу. Отац Александар Милојков је указао да је створена светлост основни носилац информација о космосу, али и да ширење васионе поставља границе нашем сазнању, будући да ће у далекој будућности све већи део космичке стварности постајати недоступан посматрању. Насупрот створеној светлости, која у том смислу одлази од нас, православно богословље говори о нествореној божанској Светлости, која долази човеку и у којој се остварује пуноћа богопознања. Ова паралела послужила је као повод за разматрање граница природног сазнања и есхатолошког испуњења човековог познања Бога и творевине.
Као један од главних закључака разговора, отац Александар Милојков је истакао две различите перспективе коначног свршетка космоса – песимистичку и оптимистичку. Уколико у разумевању космоса останемо искључиво у границама натуралног, његов коначни исход показује се као пролазност, распадање и смрт. Међутим, уколико се научном разумевању придружи и богословски слој тумачења стварности, који не укида нити замењује научна сазнања, отвара се оптимистичка есхатолошка перспектива. У њој последња реч о космосу није смрт, већ живот – преображај целокупне творевине и њено вечно постојање у заједници са Богом у Христу.
На тај начин, овај разговор је показао да Тајна Христа представља средиште из којег се могу сагледавати не само питања вере и хришћанског етоса, већ и најдубља питања постојања света, његовог почетка, историје и коначног назначења. Управо у томе открива се и смисао наслова разговора „Од Логоса до етоса“ – од богословског разумевања Тајне Христа до њеног остваривања у животу човека и целокупне творевине.
Овај занимљиви разговор медијски је испратила ТВ Храм, чији ћемо снимак пренети одмах по његовом објављивању.
Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић је координатор Одсека за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Рођен је 1. априла 1961. године у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1981. године.
