Нашу данашњу беседу почињемо 18. стихом који је веома важан да се правилно разуме.
А и Ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати.
Свети Златоуст показује да непобедивост Цркве коју је Христос обећао, не значи да Црква неће бити нападана: „Ево стене, ево снаге, ево пристаништа и склоништа! Несавладивост овог камена се може видети из следећег. Христос није рекао да само напади људи неће надвладати Цркву, већ ни замке самог пакла: врата пакла, говори Исус, неће је надвладати. Господ није рекао: ‘неће је нападати’, већ неће је надвладати. Биће напада, али је неће победити. А шта значе врата пакла. Можда овај израз није јасан. Размотримо шта означавају врата града и онда ћемо схватити шта су врата пакла. Вратима града се назива улаз у град; следи да врата пакла представљају опасност која води у пакао. Смисао Исусових речи је дакле следећи: макар се устремиле и напале опасности које су у стању да нас одвуку у сами пакао, Црква ће остати непоколебива. Исус је могао да не допусти да Црква осећа невоље; зашто је онда допустио? Зато што је много важније да се допусте искушења и учини тако да се од њих не догоди никакво зло, него не допустити искушења уопште. Зато је Исус допустио сва искушења, да би Цркву учинио веома искусном, јер невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду (Рим. 5:3-4). А да би још више показао Своју силу, Исус истрже Цркву из самих врата смрти. Зато је Он и допустио буру, али није допустио да се лађа потопи… На томе камену сазидаћу Цркву Своју и врата пакла неће је надвладати. Обратите пажњу на тачан смисао речи: врата пакла неће је надвладати. ‘Зашто’, говоре неки, ‘Исус не забрани искушењима да нападају на Цркву?’ ‘Да, не браним’, говори Он, ‘али зар то није зато да бих показао Своју силу?’ Ако нико не би показивао непријатељство у односу на Цркву, онда би могли да кажу: ‘ако би она била подвргнута непријатељском нападу, била би побеђена’. Зато Исус и дозвољава непријатељима да је нападају, како победа Црква не би била остварена услед потпуног одсуства непријатеља. … Црква плови по таласима за време буре, али не тоне; под налетом је таласа, али не тоне под водом; на њу падају стреле, али јој не наносе ране; против ње делују опсадна оруђа, али њена кула остаје непоколебива. … На томе камену. Није рекао: ‘на Петру’, јер Исус није сазидао Своју Цркву на човеку него на вери. Каква је то вера? Ти си Христос Син Бога Живога. Цркву је назвао стеном која се подвргава деловању таласа, али се не колеба. Црква осећа искушење, али није побеђена њиме. … Удуби се у ово! Тирани, цареви, царске дијадеме, наоштрени мачеви, зуби дивљих звери, ужаси смрти која је претила, усијане решетке, огњене пећи! И иако је ђаво испразнио свој тоболац (са стрелама), није нанео штету Цркви. Зашто? Зато што је врата пакла неће надвладати.
Свети Филарет Московски одговара на толико раширено учење на Западу о утемељењу цркве на апостолу Петру: „Да би се правилно разумело на који начин је на овом камену који је апостол Петар, сазидана Црква, неопходно је пре свега утврдити суштинску истину да свеопшта, најдубља основа, као и крајеугаони камен црквеног здања није нико други до Исус Христос, Син Бога Живога. Апостол говори: Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос (1 Кор. 3:11). Назидани на темељу апостола и пророка, где је угаони камен сам Исус Христос, на коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу; У кога се и ви заједно уграђујете у обиталиште Божије у Духу (Еф. 2:20-22). Зато Петар није положен у основу Цркве, пре него што је он положио Христа у темељ. Прво је Петар рекао Господу: Ти си Христос, Син Бога Живога, а затим је већ Господ рекао Петру: Ти си Петар и на томе камену сазидаћу Цркву Своју. Приметите и то да иако Господ обећава Петру да ће на њему сазидати Цркву: на том камену сазидаћу, међутим, не обећава да ће Црква бити Петрова, већ је назива Својом: сазидаћу Цркву Своју. Ово не желе да примете западњаци, који се напрежу да утврде да Црква тобож припада само Петру, а Петар само Риму; и не називају се узалуд они западњацима само по положају њиховог обиталишта у овом свету, већ и по стању њиховог духа у предвечерје Цркве. Јер истина вере која се јавила на Истоку и која је засијала у чистом стремљењу ка Царству небеском, залази и помрачује се код њих као у облаку или магли, у помешаној жељи за световном владавином. … Они који ревнују о светом Петру више него што би он сам то желео, нека послушају овог првоврховног Апостола пре него своје или туђе мишљење. Свети Петар не жели да вас утврди на Петру, већ на Христу. Он говори: Приступајући Њему, Камену живом, од људи одбаченом, али од Бога изабраном, драгоценом, и ви сами као живо камење зидајте се у дом духовни. (1 Пет. 2:4-5). Свети Петар зна само једно Име без кога није могуће спасење – Име Христово, а не три имена – Христа, Петра и Петровог наследника. Петар говори: Јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти (Дела ап. 4:12). … Ако неко буде питао зашто и у ком смислу Господ овде не говори просто ‘пакао’, већ посебно указује на врата пакла, одговорићемо да Господ у Својим речима Цркву пореди са градом који за непријатеља има град који спречава његову градњу и жели да га разори, као што су то осећали Јудеји у градњи Јерусалима након вавилонског ропства. Код градских врата су се, по древном обичају, окупљали владари града и његове старешине ради заједничких саветовања и подухвата. Врата непријатељског града су посебно страшна када из њих излази непријатељска војска. Зато када Господ не говори просто ‘пакао’, већ посебно указује на врата пакла, кроз ово нашем уму представља све оно најстрашније и најмоћније што пакао има“.
Свети Исидор Пелусиот пише о томе како су се током историје ова врата пакла испољавала: „Под вратима пакла реч Божија назива мучења од стране безбожника и јеретичке хуле, јер свему овоме се супротстављајући, Божија Црква није побеђена од стране првих, док се са другима бори.“
Светитељ Акакије Мелитински пише веома дубоко о снази православног исповедања Господа Исуса Христа: „Нису по човеку, нити за човека блажени апостоли положили свој живот у ранама, тамницама, бичевањима; нису по човеку, нити за човека свети Мученици борећи се по лицу целе земље, убијани и обарани, остављали овај свет, већ за Господа нашега и Бога Који је пре свих векова, Који се затим јавио на земљи и живео са људима; као овца вођен на заклање, васкрсао у трећи дан, јавио се педесеторици браће који су били заједно, пред ученицима се вазнео на небо одакле ће на сличан начин опет доћи да суди живима и мртвима. Ово је наша вера; на тој основи је сазидана наша Црква, коју врата пакла неће надвладати… Вера је основ Цркве. Јер није о Петровом телу, већ о вери написано да је врата пакла неће надвладати. Исповедање је победило пакао. И ово исповедање је искључило не само једну јерес, већ пошто је Црква налик на чврсту лађу која се често подвргава таласима, основа Цркве мора бити јача од мноштва јереси. … Труди се да и ти сам будеш камен! Тражи овај камен не ван себе, већ у себи! Твој камен су твоји поступци, твој камен је твој ум. На овом камену се зида дом и њега не може да обори никаква бура духова злобе. Твој камен је вера, а вера је темељ Цркве. Ако будеш камен, бићеш у Цркви, јер је Црква сазидана на камену. Ако будеш у Цркви врата пакла те неће надвладати.“
19. стих:
И даћу ти кључеве Царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздрешиш на земљи биће раздрешено на небесима.
Свети Јован Златоуст показује још један доказ Исусовог Божанства из обећања која је Господ дао Петру: „Исус даље обећава и другу почаст: и даћу ти кључеве Царства небескога. Шта значи: и даћу ти? Као што ти је Отац дао познање о Мени, тако ћу и Ја дати теби; Исус није рекао – умолићу Оца иако би и то био важан доказ Његове моћи и неизрециво велики дар, већ даћу ти. Шта ћеш ми Ти дати, реци ми? Кључеве неба, да што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздрешиш на земљи биће раздрешено на небесима. … Да ли видиш како са ова два обећања Христос узводи Петра на високо мишљење о Себи, како открива Себе и показује да је Он истинити Син Божији? Исус му обећава на дар оно што управо припада само Богу, то јест, да разрешује грехе, учини Цркву непоколебивом усред свих потреса, да простог рибара покаже снажнијим од сваког камена онда када на њега буде устао цео свет. На сличан начин је и Бог Отац, говорећи са пророком Јеремијом рекао: Ја те постављам данас као тврд град и као ступ гвозден (Јер. 1:18). Међутим, Јеремија је био постављен само за један народ, а Петар за цео свет. Желео бих да питам оне који унижавају Сина: који су дарови већи? Они које је Отац дао Петру или они које је Петру дао Син? Отац је Петру даровао откривење о Сину; Син је ово откривење о Оцу и Себи Самом посејао по целом свету и смртном човеку уручио, давши му кључеве, власт над свим небеским; и Петар је раширио Цркву по целом свету и показао је јачом од самог неба. Небо и земља ће проћи, али речи Моје неће проћи (Мт. 24:35). Како онда може бити мањи Онај ко је дао такву власт и ко је извршио таква дела? Говорећи ово ја не одвајам дела Оца од дела Сина: Све кроз њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало (Јн. 1:3). Ја желим да обуздам бестидни језик оних који се усуђују да унижавају Сина Божијег. Из свега овог познај власт Исуса Христа“.
Блажени Теофилакт пише да се кључеви Царства не налазе само код апостола Петра како то неки желе да тумаче, већ и код свих који су удостојени епископског чина. Ево његовог тумачења: „Под кључевима разуми власт којом му је дао да свезује и разрешава грехове, то јест да их опрашта или кажњава, јер сви они, који су као Петар удостојени епископске благодати, имају власт да опраштају и свезују (грехове). Иако је Господ само Петру рекао: Даћу ти, ову власт дао је свима апостолима. Када? Онда када је рекао: Којима опростите грехе, опраштају им се. Такође се и речи даћу ти односе на будуће време, дакле на време после Васкрсења. Небеса такође означавају и врлине, а кључеви од Царства небеског јесу подвизи, јер се Царство небеско подвизима отвара. Нема тих кључева којима се може задобити нека врлина без подвига. Ако само знам шта је добро, а не трудим се, имам само кључеве знања, али остајем ван (Царства небеског). На небесима, то јест у врлинама, свезује се онај који не живи врлински, док онај који је ревностан у њиховом стицању бива разрешен. Немојмо, дакле, живети у греховима, да не бисмо били свезани њиховим оковима.“
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић је координатор Одсека за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Рођен је 1. априла 1961. године у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1981. године.
