(II наставак)
Опште напомене о сектном и манипулативном деловању
1. О појму сектног и манипулативног деловања
У оквиру овог текста, синтагма „сектно и манипулативно деловање” обухвата скуп сложених процеса и појава које, иако у српском законодавству за сада немају директну дефиницију, на међународном плану јесу терминолошки и правно утемељене, а у законодавству многих демократских земаља и нормативно регулисане.
Придев „сектни” изводи се из латинског глагола sequi – „следити, пратити“ – и означава следбеништво личности или идеја за које је у домаћој и међународној пракси потврђено да могу довести до угрожавања достојанства, слободе, здравља или имовине следбеника и чланова њихових породица. Наше тумачење намерно даје предност глаголу sequi над алтернативним secare (одвајати) – јер „одвајање“ описује форму, а „следбеништво“ описује суштину. Хрватски превод ове латинске речи гласи „сљедба,“ што на адекватан начин изражава суштину феномена о ком овде говоримо.
Придев „манипулативни” у овом контексту означава оне процесе и методе које подразумевају довођење у заблуду, злоупотребу поверења, искоришћавање стања незнања или слабости – у циљу наметања туђе воље уместо властите.
Ова синтагма се овде свесно поставља као јаснија алтернатива именици „секта“ зато што боље описује суштину феномена који овде разматрамо. Наиме, у нашој јавности речи „култ“ или „секта“ носе пејоративне конотације, а немају правно утемељење ни у српском ни у великом броју других правних система. Искуства показују да покушаји дефинисања конкретних „сектних организација“ – уместо инкриминисања образаца понашања – редовно завршава у слепој улици, тим пре што такве организације рутински мењају назив и форму регистрације. Зато савремена правна решења (по препоруци Савета Европе, а по узору на Француску, Белгију, Немачку и друге државе), не дефинишу „секту“ као етикету за конкретну организацију или групу, него сектно деловање – независно од декларисаног система веровања.
То је кључни и посебно важан увид за Цркву: акценат апологетске мисије није искључиво оријентисан према систему веровања или идеја неке групе – него узима у обзир и последице њиховог деловања. Свакако, традиционална улога апологетике је била и остала и разобличавање различитих идејних заблуда – на пример, поистовећивање појмова молитве и медитације.
Међутим, чак ни у оквиру црквене мисије, феномен сектног и манипулативног деловања није ограничен искључиво на верску или духовну сферу. Исти обрасци – контрола информација, индукција зависности, искоришћавање рањивости, систематско подривање воље – јављају се у одређеним алтернативним терапијским праксама, пословним пирамидалним схемама, едукативним програмима самоспознаје или лажним хуманитарним организацијама, подједнако као и у деструктивним псеудодуховним заједницама.
За разлику од државних институција Црква има могућност да препозна и разобличи појаве манипулације и узурпирања слободе воље као проблем који захвата ширу перспективу од правне или криминолошке – као духовна агресија, напад на саму боголикост човека. Овакви увиди не замењују правне механизме, него их допуњују декодирањем суштине одређених идеја и у пракси показују значајан потенцијал у превентивном раду и процесима дерадикализације.
2. Критеријуми за одређивање нивоа друштвене опасности
Као посебно рањиве категорије становништва, у односу на последице сектног и манипулативног деловања, издвајају се: деца и малолетници, особе ометене у развоју, стари и немоћни, особе са инвалидитетом, као и свако лице које се тренутно налази у кризи – здравственој, материјалној, породичној или егзистенцијалној. Управо људска слабост, рањивост или недостатак знања представљају главну мету сектног деловања: где год постоји незадовољена потреба, тамо се јавља понуда.
Специфичан и нарастајући вид опасности представљају савремени дигитални комуникациони системи. Путем друштвених мрежа, видео-платформи и приватних порука, а без било каквих гаранција квалитета или потврде идентитета, пласирају се понуде свих врста. Кроз лажно приказивање чињеница и искоришћавање тренутних слабости, људи су подложни могућностима да буду уведени у заблуде и наведени на угрожавање сопственог живота, здравља или имовине.
Кривична дела у овој области нису увек лако препознатљива, зато што припадају пољу личних избора и вредности појединца – а то су, по правилу, категорије заштићене Уставом и другим прописима. Откривање и доказивање таквих преступа, захтева целовит друштвени одговор: јачање свести грађана, едукацију свештенства и вероучитеља и сарадњу свих друштвених чинилаца. Овај текст треба разумети управо као допринос превентивном и пастирском раду и повезивању релевантних фактора друштва. То је скроман покушај да се најширем слоју друштва, на методолошки промишљен начин, укаже на актуелне изазове у овој области.
Нарочити опрез друштва неопходан је уколико постоји и најмања могућност угрожавања деце или особа ометених у развоју – у таквим случајевима препоручује се посебна пажња родитеља, старатеља и свих одговорних лица у вези са свим садржајима и понудама са којима потенцијалне жртве долазе у контакт.
Пре прихватања било какве „примамљиве“ понуде – нове терапијске методе, могућности „брзе и лаке” зараде, или „достизања блаженства кроз алтернативни вид духовности” – вреди обратити пажњу на одређена кључна питања. Та питања изложена су у наставку, према категоријама кроз пет области у којима се сектно и манипулативно деловање данас најчешће испољава.
Андреј Протић
Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић је координатор Одсека за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Рођен је 1. априла 1961. године у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1981. године.
