„А ви шта велите ко сам Ја?“

5. и 6. стих су пред нама:

И ученици Његови полазећи на ону страну, заборавише узети хлеба. А Исус им рече: Пазите и чувајте се квасца фарисејског и садукејског.

Свети Иларије Пиктавијски пише да Исус овде поручује апостолима да долази време када је потребно да се новозаветно учење јасно и снажно одвоји од фарисејских предања: „Господ заповеда апостолима да се клоне квасца фарисејског и садукејског – то је упозорење за њих да не ступају у спорове са Јудејима. Дела закона сада треба да се разматрају у светлу вере. Упозорење значи да ученици у чије време се Истина јавила у телу, ни о чему не треба да суде другачије него са уздањем на сличност са истином која се открила. Апостоли не треба да дозволе да фарисејско учење људи који не знају Христа, подрива силу дејства јеванђелске истине“.

Свети Теофан Затворник узвишено објашњава карактер ових људи и пружа савремене примере у којима можемо да препознамо фарисејски и садукејски дух: „Садукеји су образац непредузимљивости, а фарисеји представљају људе који носе маску ревнитеља. Ипак, први не раде ништа, а други, праве буку, иако на делу не испада ништа. Код нас су њима слични људи који се заносе идејом хуманости. Ако их боље упознаш, наћи ћеш само речи. Они говоре о добру народа, а народ не види никакво добро, будући да само говоре, а не делају. Код њих је хуманост извештачена. Они се само праве да је имају, а у ствари су егоисти. Речи нису велика жртва, и зато их расипају. Ако, међутим, дође до потребе да се на делу покаже жртва – они се повлаче. Данас су скоро сви предузимљиви само површно: пред другима изгледају као ревнитељи добра и, пoсебно – просвећивања. Међутим, сасвим су задовољни када речима успеју неког убедити да су заиста такви. Због тога је лако да се код нас појави неки добротворни подухват. Говоркања узимају маха, али на делу не бива много. Жртве од њих не очекуј. Њима није до других, него да им све иде у реду. Деси се, ипак, да понешто и жртвују, нe лупајући много главу за добробит ближњих. Међутим, то чине да би се само што пре отарасили брига. И једне и друге осудио је Господ, а нама је заповедио да будемо испуњени искреном љубављу једни према другима: љубављу која не воли да се показује пред другима“.

Свети Јустин Ћелијски са своје стране пише о духовној суштини учења која проповедају фарисеји и садукеји свих времена, али и о опасности која вреба све нас који желимо да будемо верни Господу Исусу: Квасац фарисејски и садукејски? Неверје и маловерје; срце им је гордост. Поред свих знакова небеских и божанских, које Господ Исус обилно показује и даје, фарисеји и садукеји намерно не виде, намерно не признају у Њему Бога и Месију. Они злонамерно одричу богочовечанске чињенице, дела Христова или их приписују Веелзевулу. Таква хула на Духа Светога и јесте квасац фарисејски и садукејски. То претвара човека у самозваног ђавола, а овај свет у пакао. Јер човек свесно и намерно приписује Христу Богу зло и свесно и упорно остаје при греху као методу људског живота и сазнања и осећања. Квасац фарисејски и садукејски је наука фарисејска и садукејска; фарисејска: суви и сушичави формализам и бирократизам; садукејска: одрицање бесмртности, васкрсења и загробног живота. Никакав знак са неба неће их убедити у супротно и препородити. Фарисејство је најопаснији порок за следбенике Христове. Против њега је Спаситељ устајао са изузетним гневом и непоштедном осудом. То значи да у фарисејству лежи страшна коб која потпуно унакази боголико биће човеково. Корен фарисејства је гордост. Као што мало квасца ускисне цело тесто, тако и фарисејство зарази целу личност човекову. Следбеници Христови добијају изузетне богочовечанске дарове и силе, па се могу погордити и постати фарисеји“.

Свети Игњатије Брјанчанинов на овом месту показује да су живот и учење неодвојиви, да једно неминовно утиче и на друго: „Један од Јеванђелиста објашњава да под квасцем фарисејским Господ мисли на учење фарисеја, а други под тим разуме њихово лицемерје. То је једно и исто: из лицемерног понашања рађа се начин мишљења и учење фарисеја; и обрнуто, учење и начин мисли фарисеја васпитавају лицемера коме никакав грех није страшан, никаква врлина није за уважавање; лицемер се нада да ће прикрити сваки грех, оправдати га, а сваку врлину заменити претварањем.“

Пред нама су наредни стихови, од 7. до 12.:

А они помишљаху у себи говорећи: То је што нисмо хлеба узели. А Исус разумевши рече им: Шта помишљате у себи, маловерни, што нисте хлеба узели? Зар још не разумете, нити памтите пет хлебова на пет хиљада, и колико котарица накуписте? Ни оних седам хлебова на четири хиљаде, и колико котарица накуписте? Како не разумете да вам не рекох за хлебове, него да се чувате квасца фарисејског и садукејског? Тада разумеше да не рече да се чувају квасца хлебнога, него науке фарисејске и садукејске.

Свети Јован Златоуст објашњава зашто Господ прекорева апостоле у овом тренутку: „Зашто их Исус није прекорео када су апостоли говорили: Откуда нам у пустињи толико хлеба? (Мт. 15:33). Чини се да је тада то било правилно да им се каже; међутим, Господ то није рекао, да им не би дао до знања да Он жели да учини чудо тада. Притом није желео да и њих изобличава и да се Сам хвали пред народом. Сада је било приличније да се оптуже, јер се и након двоструког чуда умножења хлебова апостоли нису уразумили. Ето зашто их тек након другог чуда прекорева и показује о чему су они размишљали у себи… Зато је рекао: Зар још не разумете, нити памтите, и са снажним прекором додаје: маловерни! Ни кротост није увек умесна. Као што им је пружао потпуну слободу да говоре, тако их и прекорева; и једно и друго је чинио ради њиховог спасења. Погледај колико је Исус био строг и снисходљив. Он скоро да им се извињава што их је толико снажно прекорио, када говори: нити памтите пет хлебова на пет хиљада, и колико котарица накуписте? Ни оних седам хлебова на четири хиљаде, и колико котарица накуписте. Због тога говори о броју људи који су јели, као и остацима, да би, подсећајући их на оно што се догодило, учинио да буду пажљивији за оно будуће… апостоли, како даље говори јеванђелиста: тада разумеше да не рече да се чувају квасца хлебнога, него науке фарисејске и садукејске, што сам Исус није објаснио. Погледај колико је добра изазвао Исусов прекор. Натерао их је да се удаље од јудејске избирљивости и од немарних их је учинио пажљивим, ослобађајући их од частољубља и маловерја. Тако су апостоли престали да упадају у страх и трепет када су имали мало хлебова и нису бринули чиме ће утолити глад, већ су све то презирали“.

Преподобни Јустин Ћелијски наставља мисао о Христовом прекору и пише: „Спаситељ их са прекором подсећа на двоструко чудо нахрањења људи са неколико хлебова и нешто рибица. И показује им тиме да је посреди њихово маловерје, које се може извити у фарисејско маловерје и тако им душе погубити. Почетак је фарисејства: не признавати Христова чуда, не памтити их; почетак је фарисејства: бринути се сувише о хлебу и бојати се глади када је поред тебе чудотворни и животворни Господ Исус Који васељену храни.“

Блажени Јероним Стридонски пише o важном духовном закону, објашњава нам светоотачки опрез и даје савет у погледу избегавања и удаљавања од лажних учења. Јер не ради се, како би неко могао да помисли, о простим разликама у мишљењу, како би то неко могао да каже, већ је у питању духовни живот или смрт, верност или издаја Господа Исуса: „Ову врсту квасца су имали Валентин, Маркион и сви јеретици. Квасац има силу да када се дода у брашно, онда оно што је мало израста у велико; квасац својом киселошћу обухвата све у чему се налази или је помешано са њим. Слична томе су и јеретичка учења; ако она убаце искру у твоје срце, та искра ће се брзо претворити у огромни пламен и у своју власт увући све чиме човек располаже“.

13., 14. и 15. стих:

А када дође Исус у крајеве Кесарије Филипове, запита ученике своје говорећи: Шта о мени говоре људи ко је Син Човечији? А они рекоше: Једни говоре да си Јован Крститељ, други да си Илија, други опет Јеремија, или који од пророка. Рече им Исус: А ви шта велите ко сам ја?

Свети Златоуст објашњава дубоки смисао тога што Христос прво пита за мишљење народа, а тек онда пита саме апостоле: „Зашто јеванђелиста спомиње оснивача града? Зато што је постојала и друга Кесарија, Кесарија Стратонова… Исус је питао ученике у Филиповој Кесарији, далеко од Јудеја, да би они, ослободивши се било каквих страхова, могли слободно да изнесу оно што су имали у мислима… Зашто је Господ на почетку питао не за њихово мишљење, већ за мишљење народа? Зато да би они износећи мишљење народа, затим били питани од Исуса: А ви шта велите ко сам Ја? Зато да самим поретком питања буду доведени до узвишеног схватања и да не би почели да мисле о Исусу исто тако ниско као и народ. Ово је разлог зашто их Христос не пита на почетку проповеди, већ тек када је учинио мноштво чуда, када је говорио са апостолима о многим узвишеним истинама, када је много пута доказао Своје Божанство и јединство са Оцем. Тек тада им поставља ово питање. И не пита их: за кога Ме сматрају књижевници и фарисеји – иако су они често долазили Исусу и разговарали; Он жели да зна нелицемерно мишљење народа… Народно мишљење, иако и много ниже од правилног, није било лукаво; мишљење књижевника и фарисеја је било под утицајем велике злобе. И показујући колико снажно жели да апостоли исповеде Његово оваплоћење, Исус говори: Сина Човечијег – разумејући под овим речима и Божанство, као што и на другим местима Господ то често чини. … Овим другим питањем, Исус подстиче апостоле да о Њему мисле узвишеније и даје им да схвате да мишљење народа врло мало приличи Његовом достојанству. Зато Исус од ученика захтева другачије мишљење и поставља друго питање, да они не би мислили о Њему исто као и народ који је видео чуда која превазилазе људске снаге и сматрао Га за човека, иако и таквог човека који је васкрсао из мртвих као што је и Ирод говорио. Међутим, Исус их удаљује од таквих нагађања и пита: А ви шта велите ко сам Ја, ви који сте увек са Мном, који сте видели Моја чуда и који сте и сами кроз Мене чинили многа чуда?“

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић